Vislavu Šimborsku (1923–2012), poljsku nobelovku koja je prekjuče preminula, upoznala sam 1963. godine, kao člana delegacije Saveza poljskih pisaca koji je sa Savezom pisaca Jugoslavije potpisao ugovor o kulturnoj saradnji. Ona, naravno, nije bila glavni potpisnik. Predstavljala je krakovsku filijalu Saveza poljskih pisaca. Radila je kao sekretar redakcije krakovskog časopisa „Književni život”.
Stanovala je u sobičku na poslednjem spratu Doma pisaca u Krupnjičoj 22, hranila se u menzi. Kada sam je šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka posećivala sedela je za pisaćim stolom pored ulaznih vrata redakcije, javljala se na telefon i odgovarala na pisma saradnika. Odgovarala je u svom posebnom stilu, odnosno nečinovnički – što ćemo kasnije videti iz izbora tih tekstova naslovljenih sa „Književna pošta ili kako ostati (ili ne ostati) pisac“.
Jer, i sama je desetak godina postavljala sebi to pitanje. Najpre je počela da piše poetsku prozu. Da je pesnik ubedio ju je Adam Vlodek, pesnik, prevodilac poezije i kratko njen suprug. Sa prve dve zbirke platila je dug vremenu. Pisala je u stilu socrealizma. Posle 1956. odrekla ih se i nikada ih nije unosila u brojne izbore svoje poezije.
O nebeletrističkim knjigama pisala je neku vrstu „feljtona”, u rubrici „Neobavezna lektira”. Ti feljtoni su postali veoma popularni s objavljivanjem u „Gazeti viborčoj” koja je imala tiraž više od pola miliona. I pored toga što je objavila pet tomova feljtona, prestala je da ih piše 2002.
Njen tihi, kamerni život koji je skoro četvrt veka, do 1990. delila sa životnim partnerom Kornelom Filipovičem, izvrsnim pripovedačem, uzdrmala je Nobelova nagrada 1996. godine. Dok su joj se drugi nobelovci radovali, držali književne večeri u zemlji i inostranstvu, davali intervjue, putovali, ona ju je doživela kao veliki šok, pre svega kao narušavanje intime. Po povratku iz Stokholma u zemlju pozabavila se osnivanjem fondova preko kojih će se osloboditi novca od nagrade. Jedino je prodala stan od dvadesetak kvadrata na šestom spratu bez lifta i dodavši novac od nagrade kupila u Pjastovskoj 46 stan od šezdesetak kvadrata. U centar se danju vozila autobusom a uveče se vraćala taksijem. I pored višedecenijskog siromaštva uvek je delovala „damski“. Ono u čemu je „preterivala“ bile su cigarete i kafa, kojih se nije lišavala do kraja.
Bila je majstor konverzacije, mada niko nije smeo da govori o njenom osnovnom zanimanju, pisanju poezije. Godišnje je u proseku pisala četiri pesme koje je otprilike svakih pet godina objavljivala u vidu zbirke. Ukupno 12. Za 65 godina pisanja za sobom je ostavila oko 350 pesama. Iako je pisala veoma hermetičnu poeziju, prevođena je na četrdeset devet jezika.
U intervjuima uvek je isticala da je srpski jedan od prvih jezika na koji je prevođena, kao i da su sve njene knjige objavljene na njemu i da su čitane.
Pored pisanja poezije bavila se kolažima. Da bi ih slala svojim prijateljima i prevodiocima umesto novogodišnjih čestitki. Da sa Vislavom nešto nije u redu, pomislila sam kada za Novu godinu od nje nisam dobila kolaž-čestitku.
Imala je nesvakidašnji odnos prema smrti i umrlima. Kada je na Salvatorskom groblju posećivala grob svog životnog partnera Filipoviča nije plakala već je pričala dosetke i zajedničke prijatelje navodila na smeh. A obavezno su morali da ispiju i čašicu njegove čuvene votke „korneluvke”, čiji je recept samo ona znala.
Posle skandala u vezi sa sahranom Česlava Miloša u testamentu je napisala da ne želi da bude sahranjena u Panteonu zaslužnih Poljaka. Tako da je još uvek tajna gde će i kada biti sahranjena. Po svoj prilici skromno, u veoma uskom krugu porodice i prijatelja, kao što je i živela.
Tekst je preuzet iz Politike