Sve ovo zajedno, vezuje se za njegovo ime, ime autora koji je filmove počeo da snima još 1964. godine ostavljajući značajan trag delima poput „Barijera”, „Ruke u vis”, „Dijalog 20-40-60”, „Duboki kraj”, „Puvcanj”, „Rad na crno”, „Uspeh je najbolja osveta”, a duboki trag ostavlja i njegov najnoviji film, u nas preveden kao „Nužno ubistvo” („Essential Killing”).
Reč je o filmu na, za evropskog autora njegovog prosedea, sasvim neočekivanu temu – američki rat u Avganistanu. Priča o Mohamedu koga je američka vojska posle hvatanja i torture, što je direktna asocijacija na zloglasni Abu Graib, zajedno sa drugim zatočenicima transportovala na tajno mesto u centralnoj Evropi (asocijacija na otkrivanje tajnih američkih zatvora na Starom kontinentu), a on se neočekivano oslobodio, prerasta u sagu o čoveku i prirodi, strancu koji ubija da ne bi bio ubijen, njegovom životinjskom instinktu u borbi za opstanak tokom surovog i nemogućeg bekstva kroz sasvim nepoznato i kroz egzistencijalističko nigde.
U vizuelno uzbudljivom filmu u kojem glavni junak ne progovara ni jednu jedinu reč, dok 90 minuta beži kroz nepoznate pejzaže, u fizički veoma zahtevnoj ulozi Mohameda je američki glumac Vinsent Galo, a izvršni producent filma i legendarni Džeremi Tomas…
Da li je ovo dramska fantazija ili politički angažovani film?
Hm. Posle filma „Četiri noći sa Anom”, bila mi je i dalje bliska ideja da i sledeći moj film bude mali, jeftin, i da bude snimljen u šumi oko moje kuće u Poljskoj. Onda je iznenada javno otkrivena tajna operacija CIA-e čiji su operativci sletali, tu iza ćoška moje kuće, smeštajući „teroriste”, uhvaćene po pustinjama Afganistana, u tajne zatvore po Evropi. Dakle, dramska fantazija mi se nametnula sama po sebi i tako je nastao film „Nužno ubistvo” („Essential Killing”). On očigledno nije baziran na istinitoj priči, jer bi inače napravilo naslovne strane širom sveta ili bi to ostala strogo zapečaćena tajna. Međutim, činjenica da su avioni američke vojske sletali na manje od 20 kilometara od kuće u kojoj živim, verovatnost situacije prikazane u filmu činila se, kada sam dobio inicijalnu ideju za priču, veoma uzbudljivom.
O ovoj vrsti operacija CIA se malo pisalo, malo demantovalo, a onda je nekako sve palo u zaborav. Uznemirava ono što vidimo u Vašem filmu, stvara se nelagoda dok ga gledamo, budi savest…
Postojanje tajnih crnih tačaka CIA-e u Evropi u svrhu rata protiv terorizma američke vlade, izaziva kontroverze. Niko od vladajućih struktura u Poljskoj nije priznao da je izdato odobrenje ili da je postojalo bilo kakvo saznanje o avionima CIA-e koji su sletali na našu teritoriju, a istovremeno je Evropski parlament sprovodio zvaničnu istragu, vlada Litvanije čak javno priznala, a Hjumen rajts voč izdao javnu listu sumnjivih zemalja. Verujem da poljski istražitelji i dalje rade svoj posao u vezi sa ovim slučajem. U suprotnom, mi ćemo samo i dalje nagađati da li je i Poljska učestvovala u toj globalnoj šemi.
Sve što znamo o Vašem filmskom junaku Mohamedu je da je uhvaćen u pustinji Afganistana i da se sledećeg trenutka obreo usred nepoznatog okruženja guste, hladne, zimske šume, gde se poput progonjene zveri bori za opstanak. Ne znamo ni ko je on ni šta je on, tajnu će zauvek čuvati CIA?
Nisam želeo da se politika protegne iznad ove neposredne borbe za život ili smrt. Moj film nije komentar na Ameriku i njene postupke u Afganistanu, to bi bilo isuviše lako, ponajviše bi ometalo naglašavanje američke vojske. Da, oni su najmoćnija vojska na svetu i ideja je imati masovnu snagu protiv jednog. Da, ukoliko prikažete američku torturu vodom i strujom, biće to kontroverzno. Ukoliko je vaš filmski junak osumnjičeni muslimanski terorista, inicirate kontroverzu. Sve ovo je jasno prikazano u filmu, suzdržano u osudama i presudama, jer je moje interesovanje bilo pre svega vezano za poteru, za ideju da u uslovima rata, brutalnosti i prvobitnog opstanka, svako ljudsko biće može istovremeno da bude i predator i plen.
Uz svu svoju unutrašnju kompleksnost, ovaj film je u osnovi priča o čoveku i prirodi?
Sve u ovom filmu je blisko povezano sa prirodom. Svi elementi – drveće, diviljina, nagon da se ne gladuje, bezakonje i neumoljivost, ali i česta lepota, ponekad čak i spokoj okruženja. Jednostavna priča o Čoveku i Prirodi. Prirodi bez sentimentalnosti, ali u svom svojem sjaju. Ovo je zaista ekstremno autsajdersko putovanje kroz egzinstencijalno nigde. Na kraju, čak i kada bi Mohamed i uspeo da pobegne armiji, kako bi se ikada vratio kući? Da li bi se on ikada prilagodio na život izvan večne nepredvidljivosti da ubija ili da bude ubijen? Da ubija da ne bi bio ubijen?
Kroz priču o progonjenom čoveku, njegovoj borbi za opstanak, Vi kazujete mnogo i o ljudskoj prirodi?
I o ljudskim nagonima. Naročito volim onaj trenutak u filmu kada jelen probudi Mohameda, a njegov početni instinkt je da potraži pištolj, da ubije. Ali, životinje ga se ne plaše. Gledaju ga sa istom radoznalošću sa kojom i on gleda njih. To je ono – delimo isti prostor ili, ukoliko smo iste sudbine, imaćemo minimum saglasnosti oko kontrole okruženja. To je za mene veoma važan trenutak, jer se tu otkriva ostvarenje lika kao dela veće celine, ali se ujedno i stvara spoznaja, prvi nagoveštaj da moj junak nikada odatle neće otići živ.
Surove pejzaže Afganistana glume predeli oko Mrtvog mora, a guste snežne šume pronađene su u Norveškoj i oko Vaše kuće?
Tako je jedino bilo moguće! I verujte, nije bilo lako u jednom danu boraviti prvo u vrelini Mediterana i onda na minus trideset u Norveškoj.
Kako se u svemu tome snašao Vinsent Galo, inače poznat kao težak i nepredvidiv saradnik?
Galo je glumac koji je u stanju da sa lakoćom prenese životinjski intenzitet lika Mohameda. Činjenica je da smo radili u veoma teškim uslovima, ali je to čak doprinelo bravurama u njegovoj igri. Vinsent je veoma telesni, fizički glumac, uneo je sve svoje životinjske diskove u ulogu. Perfektno se uklopio u divljinu i u borbu za preživaljavanje.
I Vi ste umetnik preživljavanja? Važili ste za preosetljivog filmskog stvaraoca, izrazitog predstavnika moderne filmske umetnosti dvadesetog veka?
Da, ali sada je 21. vek i pravila igre su drugačija. Prošlo je vreme poljskog crnog talasa kada su se mogli snimati filmovi realističke preciznosti, unutrašnjih ličnih borbi, kada se intervenisalo u estetizmu. Prošlo je vreme filmova koji su reafirmisali vitalnu energiju i zahtevali autorski angažman. Svetu su sada potrebni laki a visoko komercijano upotrebljivi filmovi. Moji takvi nisu.
Da li još uvek boksujete?
Udaranjem u vreću i danas često održavam kondiciju, a sve manje dokazujem svoje viteštvo.
Vi ste i slikar, prelepi su Vaši akrilici na drvetu, celu jednu izložbu poklonisli ste Makedonskom muzeju savremene umetnosti u Solunu?
Prostor tog muzeja je ogroman i to je pravo mesto za moje slike velikog formata. Kvalitet muzeja i njegovo mesto tik uz more, veoma mi se dopao. Imaju sjajnu kolekciju modernista, a meni samo može da imponuje da moje slike budu u dobrom i poznatom društvu sjajnih svetskih slikara.
Možete, dakle, za sebe da kažete da niste samo uspešan muškarac već i uspešan umetnik?
Zavisi šta podrazumevate pod uspehom! Kao muškarac sam vitalan, to vidite! Kao umetnik? Uspešan umetnik? Sve zavisi od toga kako se osećate u tome što ste želeli da postignete. Koliko ste kreativnosti i talenta u to utkali, koliko znoja i suza. I konačno – možete li posle svega reći: da, to je to. Ljudski je stalno se preispitivati.