Prvo, preživeli smo i rođeni smo normalni, iako su naše majke kad ih je
bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do
zadnjeg dana trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetes… Kao
deca, vozili smo se u automobilima bez pojasa i vazdušnih jastuka i
nismo morali da imamo kacige na glavi za vožnju biciklom ili na
rolšuama… Pili smo vodu iz creva za zalivanje bašte, a ne iz flašica
kupljenih u velikim trgovačkim lancima. Delili smo flašicu kokte, kole
ili nare sa našim prijateljima i niko nije umro zbog toga…
Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili sokove koji
su i tada bili puni šećera, ali nismo bili debeli zato što smo smo se
stalno igrali napolju… Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se po ceo
dan, žmurke, graničara, lopova i pandura, kraljica 1-2-3, kauboja i
indijanaca, fantoma i svega ostalog što je samo dečja mašta bila u
stanju da smisli, sve dok se nije upalila ulična rasveta koje ionako
nije bilo previše. Neretko nas niko nije mogao naći po ceo dan, pa je i
roditeljski šamar bio deo vaspitanja, a bez zlostavljanja u porodici.
I nikad nije bilo problema.
Provodili smo čitave dane praveći trkačke daske od otpada iz podruma
ili šupe, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili
kočnice. Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica, naučili smo
kako da rešimo problem. Mi nismo imali imaginarne prijatelje. Mi
prijatelje nismo dodavali, nego ih vremenom sticali! Nismo imali ni
probleme s koncentracijom u školi.
Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali
školskog psihologa i vaspitača pa smo ipak završavali nekakve škole.
Nama nisu prodavali drogu ispred škole. Nismo imali playstation,
nintendo, x-box, nikakve video igrice, nismo imali 99 kanala na
televiziji, samo dva i to drugi tek od popodne, nismo imali video
rekordere, surround sound, mobilne, kompjutere, internet, čet sobe…
Mi smo imali prijatelje i družili smo se sa njima!
Padali smo s drveća, znali da se isečemo na staklo, slomimo zub,
nogu ili ruku, ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga.
Igrali smo se lukom i strelom, gradili tvrđave od snega, bacali petarde
za Novu godinu, čitali hrpe stripova i sve smo to preživeli bez
posledica!
Vozili smo se biciklom ili išli peške, dotrčali do prijateljeve
kuće, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se
družimo i budemo zajedno! Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji
nisu plaćali kauciju da nas izvuku. U stvari, bili su često stroži nego
sam zakon!
Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji
sveta. Naše generacije su dale najbolje pronalazače i naučnike do danas.
Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost. I naučili smo
da živimo sa tim!
I ti pripadaš toj generaciji?
Čestitam! Možda ćeš želeti da ovo podeliš s ostalima koji su imali
sreće da odrastu kao prava deca, pre nego što su advokati, države i
vlade počeli da određuju kako treba živeti!
Možda bi bilo dobro poslati ovu poruku i vašoj deci da vide kako su njihovi roditelji odrastali!
Pozdrav generacijo i živeli! Svako od nas je anđeo sa samo jednim krilom, a leteti možemo tek zagrljeni!