Htela sam da napišem knjigu o muškarcima jer je književni kanon muški, i muškarci su najčešće pisali o ženama a pojma nemaju kako izgleda ženski dijalog”, izjavila je makedonska spisateljica Rumena Bužarovska u razgovoru s novinarkom Antonelom Marušić koja vodi emisiju Vide TV “U pravom licu” dostupnu na ovoj poveznici.
Marušić je s Bužarovskom razgovarala u povodu njezina novog romana “Toni”, koji je u Hrvatskoj objavila Fraktura i koji opisuje “vulgarnu i sebičnu mušku svinju”. Premda ocjenjuje da smo “bolji nego što smo bili”, jer su “žene i feministi napredovali” a “studentice su puno emancipiranije nego muškarci”, Bužarovska kaže kako se “o toksičnom maskulinitetu još uvijek ne govori dovoljno”.
Premda žene više čitaju nego muškarci, “oni su najčešće pisali o ženama a pojma nemaju kako izgleda ženski dijalog”. Žene pak, smatra Bužarovska, “mogu lako da napišu knjigu o muškarcima jer znaju kako govore”. Kanon je muški, a žene trebaju pokazati da znaju slušati, ali pisati valja “i zbog opasnosti: mi moramo biti oprezne i slušati, jer znamo šta se dešava kad je muškarac nezadovoljan i ljut”.
“Optužili su me da sam mizoandrična, da mrzim muškarce, ali ne želim uopšte da odgovaram na to pitanje. U ovom svetu, sa ovakvim nasiljem, gde muškarci vode nenormalne ratove, gde se dešava genocid i svašta – da se opravdavam zato što kritiziram taj trend, i da mi netko kaže da sam mizoandrična, a zapravo je mizoginija kod našeg društva? Ne. Uopšte ne treba da ulazimo u raspravu sa fašistima, i tu levica malo greši. Neka pričaju šta hoće, bitno je da mi pišemo”, kazala je Bužarovska.
Htjela je, kaže, da njezin lik, Toni, izgleda groteskno. “Groteska je očigledna slika realnosti, možda gruba, ali groteska jeste realnost. Zato se svi muškarci u romanu zovu Toni, izuzev onih koji su OK, a takvih nema mnogo. Toni je stereotip ružnih karakteristika balkanskog tipa muškarca koji prepoznajemo oko nas – to su naši očevi, braća, bivši partneri…”, kaže Bužarovska.
Odobrava koncept “pisanja kao čina osvete”. “Zabavno je to, slast je. To sam prvi put napravila u priči ‘8. mart’ iz knjige ‘Moj muž’. Požalila sam se drugarici kad su mi prigovarali zašto se ne udam, zašto ne rodim decu. A drugarica mi je rekla: ‘Mici, treba da ji gi otruješ.’ Pa sam se u priči zabavljala. To sam i Toniju malo radila”, kazala je kroz smijeh.
Bužarovska, profesorica prevođenja i američke književnosti na Filološkom fakultetu u Skoplju, govorila je i o današnjoj Americi, gdje joj živi dio obitelji. U Americi, “brutalnoj zemlji”, ne bi željela živjeti, naročito ne sada, kada je postala “opasna diktatura”. Zemlja je, kaže, “u dubokoj krizi”, a govorila je naročito o propadanju sveučilišta. “Kapitalizam je ušao gde ne sme da uđe i razorio je institucije. Ne mogu da zamislim da kod nas izbaciš studenta s fakulteta zato što je protestirao za Palestinu, i još mu kažeš da je antisemita. U Americi, tamo gde bi trebalo da bude otpor, on više ne može da postoji, za razliku od Srbije koja nam sada svima daje primer i nadu”, pohvalila je studentske prosvjede, premda istodobno i brine: “Bojim se žrtava i nasilja”.
Prisjetila se “katarzičnog” iskustva makedonskog “Me too” pokreta 2017., kada je bila jedna od šest žena koje su ga pokrenule. “Prelepo je bilo. Društvo je puno naučilo. Policija i administracija nisu se promenile, ali ne možemo da očekujemo da će se to dogoditi za deset ili dvadeset godina – možda trideset, četrdeset…”, kazala je dodajući da nije pitanje koji je muškarac koju ženu seksualno zlostavljao prije dvadeset godina, nego da je problem u tome što se to još uvijek događa, a nitko ne reagira. “Problem je sistemski”, rekla je.
Govorila je i o “modi” i “toksičnom narativu” česte balkanske iluzije da je na Zapadu uvijek bolje. “Dominantni narativ je da ovde nešto ne valja, a to nije tačno. Pogledaj: nismo u ratu, zemlje su nam lepe… Možeš malo ceniti to što imaš, umesto da misliš da je bolje da radiš u McDonaldsu u Chicagu”, kaže Bužarovska. “Nije uvek sa nama problem. Treba malo da budemo nežni prema ovom istraumatiziranom Balkanu. Ranjen je. Ne idealizujmo život vani i ne paralizujmo ovaj život ovde”.