25. jun, 1990. Bife FDU. Upoznajem ljude koji su sa mnom u užem
izboru na akademiji, nas 14. Tu smo dakle, mi odabrani. Dvadeset dana
pre toga: izbacuju me iz srednje škole pred kraj druge godine, upisujem
vanredno, polažem celu drugu godinu, svih 13 predmeta za 4 dana
vanrednog ispitnog roka, spremam prijemni (monolog, recitacija, monolog,
dve imitacije) uzimam dokumenta, sedam na voz i bežim iz Užica za
Beograd na prijemni na FDU.
Ali to je tema nekog drugog, kung-fu filma.
Uzbuđen sam jer tamo,
naravno, očekujem da ću naći sebi srodne nemirne duhove koje provincija
šutira u guzicu, talentovane avanturiste kojima je i svet mali.
Prolazak u uži izbor za mene se nije dovodio u pitanje. Kao i sam upis
na Akademiju, da se razumemo. S ove distance, prilično nadobudno za
nekog klinca od 17 godina. Srećom, ni tu nisam bio sam. U uži izbor
prolazi nas 14, čini mi se samo njih par iz Beograda, ostali uglavnom
Valjevo, Pančevo, Sisak, Sremska Mitrovica, Nikšić, Kruševac, Niš, one
moje srodne duše, za koje sam duboko verovao da postoje po pripizdinama
od Vardara pa do Triglava. No svi su nekako stegnuti, uplašeni,
odmeravamo se, od jutra do mraka trudimo se da udovoljimo zahtevnim i
velikim profesorima ove monumentalne ustanove koja će nam svima
promeniti živote nabolje.
U toj gomilici
goluždravaca, tražeći tu srodnu dušu, odmah se povežem sa jednim
čičkavim crnomanjastim likom iz Pančeva. Studirao psihologiju dve
godine, ćale mu je prota, majka iz Nevesinja, kao i moja poreklom. Brz,
duhovit, prešarmantan, sitne pronicljive okice koje nekako postanu
nevidljive kad mu se celo lice razvuče u osmeh, pa se i one tako
nevidljive smeše. Taj, čini mi se, takođe nema dilemu oko svog prijema u
ovu ustanovu snova, i krije svoje čelično samopouzdanje da ne bi smetao
tuđim strahovima. Divno, nisam sam. Prećutni sporazum o drugarstvu pada
nekako odmah. Nakon pet dana celodnevnog ispitivanja potencijalnih
novih studenata ide onaj najbolniji deo, pun jezive neizvesnosti: neko
će morati da otpadne.
Sedimo dole, u mraku
bifea, pušimo, tu i tamo neko prolomi napetu tišinu, napolju je već
uveliko mrak lepljivog letnjeg dana, gore na hodniku gde treba da okače
konačne rezultate, promiču senke. Trzamo se na svaku. Konačno, izađe
mlađahna ženska osoba i objavi sa vrha stepeništa: “Rezultati su na
oglasnoj tabli!” Nastaje stampedo. Za stolom ostajemo samo ja i moj novi
prijatelj, stariji neke tri godine od mene. Pogledamo se i kažemo u
isto vreme: “Završimo pljugu…” smeh. Gore vriska i cika. Što od
oduševljenja, što od bola i razočaranja. Završavamo šmekerski lagano tih
5-6 dimova, pogledamo se opet, bacimo kosku i kažemo, opet u isto
vreme: “Ajmo.”
Dolazimo do oglasne
table. Devet kandidata. Vidimo njegovo ime na drugom mestu, moje na
četvrtom. Mission accomplished. Opet koska i snažan zagrljaj. Lepa i
vrlo talentovana I. N., iz Beograda, ne nalazi svoje ime na spisku. Vrlo
tiho i hladno, za sebe, kaže: “Ja ću da se ubijem.” Okreće se i izleće
sa Akademije. Nas dvojica se pogledamo i trk za njom. Stigli smo je
jedva dole kod ulice.
Iskusni student
psihologije i psiholog naturščik praktikuju svoj life coaching. Student
psihologije koji je upravo upisao glumu očigledno zna sa ženama. Gledam
ga, slušam i mislim se kako je njegov razoružavajući šarm mnogo jači i
ubedljiviji nego sve što je mogao naučiti za te dve godine na
Filozofskom. Ja statiram u kukuruzu i hvatam pokoju loptu koja se odbija
od obruča. Mnogo suza i više desetina minuta kasnije, I. N. nekako
pomirena seda u 67-icu i odlazi kući. Čini mi se, čak i nasmejana. Nas
dvojica se pogledasmo još zadovoljniji: svašta smo odradili danas.
Upisali glumu, možda i spasli neki život.
Sretao sam je kasnije, završila je svetsku književnost. Uvek pomislim: good job, Glogovac.
U sledećim danima, ta
centralna ličnost naše devetočlane klase, otkrivala je sloj po sloj
svoje zamamne ličnosti unedogled, kao da im nije bilo kraja i svaki je
bio uzbudljiviji i misteriozniji od prethodnog: neprejebivi igrač
bilijara koji ima bilijarski tak iznad kreveta svoje spavaće sobe u
Pančevu kraj ogromnog postera Džeka Nikolsona, koji je partije završavao
sa smirenošću i snajperskom preciznošću profesionalnog ubice i Majkla
Džordana. Pronicljivi i do srži bezobrazan karakter koji kada bi vam
zalepio dijagnozu ili presek situacije, mogli biste samo da ućutite ili
se iznesete iz prostorije. Srčani fajter koji bi bez problema mogao da
se zaleti na njih 20. Beskompromisni glasnogovornik svake situacije koji
bi vam odmah skresao istinu u lice i betonirao je tu i odmah. Imali ste
pravo samo da se ljutite. Pritom, sa rečima je bio toliko vešt u maloj
jedinici vremena, da je bukvalno bio knjiški primer da suština bez forme
ne dobacuje daleko.
Najduhovitiji i
najinteligentniji lik koga ste ikad videli, onaj pored koga su svi hteli
da budu, onaj pored koga se uvek valjate po podu od smeha i smejete se i
sutradan forama od sinoć. O ženama da ne pričam. Onaj pored koga se
osećate bitnijim i jačim. U svim vežbama na prvoj godini glume, koje su
ogoljavanje i otkrivanje sebe samog, takozvano: “ja u datim
okolnostima”, dok smo se mi ostali gubili i nalazili, propadali i
dizali, taj čičkavi se praćakao kao u punoj kadi koju je lično napunio i
vodu podesio po temperaturi koja mu je savršeno odgovarala. Činilo se
da možeš da ga baciš bilo gde i on bi svaku okolnost podredio sebi i
okrenuo je u svoju korist. Činilo se da je to mačka kakvu nikada niste
videli.
Pošto nismo smeli da
se bavimo glumom nigde van Akademije prve dve godine, otišli smo klasno
kolektivno u Pančevo, da odgledamo predstavu amaterskog pozorišta
“Mušica” po Rucanteovom tekstu, u kome je on igrao glavnu ulogu. Bio je
to neki zvanični oproštaj sa amaterizmom. Amaterizmom…??! Ono što smo
tamo videli to veče, ostavilo je impresiju u nama kao, verujem, u svakom
gledaocu “Radovana III” ili “Kralja Ibija”. Predstave se i ne sećam,
ali to što smo videli od nesvršenog studenta psihologije bilo je nešto o
čemu sam noćima razmišljao.
Naš klasni kolega
Boris Pingović se usred njegovih beskrajnih bravura u jednom trenutku
uhvatio obema rukama za glavu i prošaputao: “Bože, šta ja tražim na
glumi…” Pisac ovih redova, inače sin glumca, odrastao na daskama od
svoje osme godine života, trostruki prvak Srbije u recitovanju, dobio je
večni kompleks i video kako neko diže lestvicu visoko, na četrnaesti
sprat, a on je u prizemlju. I nema lifta. Ne zna ni gde je stepenište.
Sve ono što se dalje moglo videti u našem glumačkom i ljudskom
odrastanju i sazrevanju u toj “staklenoj bašti” kako je umeo da kaže naš
profesor Vlada Jevtović, bilo je za pamćenje.
Oprostite mi svi
fanovi Nebojše Glogovca – Zorana Radmilovića našeg doba – gledali ste
“Ubistvo s predumišljajem”, “Kengura”, “Klopku”, “Ustav Republike
Hrvatske”, predstave “Hadersfild”, “Razbijeni krčag” i “Bure baruta”,
ali najbolje niste videli: Čehovljevu “Prosidbu”, Šekspirov “Nenagrađeni
ljubavni trud”, Rucanteovu “Mušicu”, i kunem se, najboljeg “Magbeta”
ikada. Nepotrebno je da kažem kako sam upijao svaki njegov gest u tim
godinama, trudio se da uhvatim taj nevidljivi i nedokučivi način
razmišljanja, učio od njega i vrlo svesno ga imitirao. Imao sam priliku
koju retko koji glumac na svetu ima, da imam svog glumačkog idola tu
pored sebe, na svojoj klasi. Glumca od koga sam najviše naučio.
Vreme koje je
dolazilo donelo nam je svašta. Sve ću to u skladu sa svojom ljubomorom i
lepim vaspitanjem sačuvati za sebe, jer mi smo porodica i makar
razmenili 15 rečenica u osam godina, porodične stvari ostaju samo u kući
i ne iznose se napolje pred svetinu. I kakvi nam god lični odnosi u
datom momentu bili, čuvali smo se pred drugima i nismo dali na ovog
drugog. To je valjda bezuslovna ljubav i poštovanje.
U vremenu koje je
dolazilo, on je i dalje bio jedini naš glumac koji je nekom svojom
ulogom mogao da mi priušti besanu noć. Kad sam iz “Stupice” posle
“Hadersfilda” došao kući, šetkao sam se i pušio do 5 ujutru. Opet je
lestvica dignuta. Šta je moja sledeća uloga? Hoću li moći da napravim
nešto barem približno ovako upečatljivo, duboko i snažno? Kada je otišao
Fasbinder, Hana Šigula je zavapila: “Ko će sad od nas tražiti više?!”
On je taj koji me je terao da tražim od sebe preko granica, da kopam
dublje i jače, samim svojim postojanjem na sceni. Pada mi na pamet
rečenica Medžika Džonsona (bez ikakve namere o bilo kakvom poređenju):
“Igrao sam svoju košarku, kako sam najbolje znao i umeo. Ali sam uvek sa
puno pažnje gledao šta radi Leri Bird. I koliko god sam mislio da
napredujem, bio sam vrlo svestan da tamo negde, u polumraku neke sale u
Bostonu, Leri vežba…”
Poslednji slučajni
susret pre samo par meseci, ispred Železničke stanice: ja na svojoj
plavoj vespi, sunčan i lep dan, naravno koji će mi kaciga, pored mene
staje neki motor s moćnijom kubikažom, lik s kacigom diže vizir i kaže:
“Gde je kaciga, Trifunoviću?” – “Imaš odličnu radnju na Novom Beogradu,
veliki izbor”, kažem ja u maniru bezobraznog Glogovca, kako me je i
učio. On skida kacigu, ja ga prepoznajem i prasnemo u smeh. Pali se
zeleno. “Aj, budi dobar”, kaže on i posle mnogo godina vidim taj osmeh,
miran i sladak, onaj kad okice postanu nevidljive i celo lice se smeši.
“Ljubim te! Ljubi Sunčicu”, dovikujem ja i svako opali po gasu na svoju
stranu.
Naravno, na kratkom
putu do pozorišta, razmišljam o njemu. Kako ga dugo nisam video
srećnijeg i zadovoljnijeg. Pomislim odjednom kako sam hteo da siđem s
motora i da ga zagrlim. Onda se začudim toj svojoj pomisli. Ajde, ne
patetiši, srešćemo se.
Desetak dana pre
toga, drugarica mi pošalje fotku koju je uslikala u vreme onih velikih
protesta protiv Miloševića, kad je Beograd bio svet. Gledaj šta sam
iskopala kod majke, kaže. Ukapiram da je to jedina fotografija nas
dvojice. Imamo grupnih fotografija, iz predstava, filmova, sa klase, ali
ovo je jedina fotografija na kojoj smo nas dvojica. Pošaljem mu je
odmah. Gledaj reko’ ovo: duet šiptarski terorista i sirijski izbeglica.
Vidim da je dobio, ništa ne odgovara. Posle par dana stiže mi poruka:
“Pošalji mi, molim te, opet onu fotografiju, beba se igrala telefonom i
izgleda izbrisala.”
Ne znam šta sam sve
osetio poslednjih dana. Sve je bilo jebeno brzo, u maniru njegovog
života, vozača koji je uspeo četiri puta da upravljajući volanom, okrene
automobil na krov. U tom redu plača, smeha i opet plača i smeha, osetio
sam da sam ostao sam. Bilo mi je žao što nismo parkirali motore i
zagrlili se. Što nismo stigli da se ispričamo. Setio sam se predstave
Bitef teatra “Ziggy Stardust” iz devedesetih: u jednoj sceni, Mark Bolan
koji je sasvim sigurno bio najtalentovaniji predstavnik svoje
generacije kojoj je pripadao i Dejvid Bouvi, gine u saobraćajnoj
nesreći. To na sceni naravno ne vidimo. Vidimo Bolana koji posle svirke,
skida gitaru, i pre nego što izađe sa scene, spusti nežno ruku na
Bouvijevo rame i kaže: “Dalje ćeš morati sam…”
Bolelo me je što
nisam imao ni taj pozdrav. Naša profesorka psihologije, predivna Tijana
Mandić, napisala mi je: “Gledala sam vas kako odrastate, rastete u
velike glumce. Otišao je veliki talenat s njim. Zato ti sada moraš da
glumiš i za njega i za sve nas koji smo gladni kulture u ovoj zemlji.”
Učiniću sve da te ne izneverim.
Možda se Glođ i neće
naljutiti na mene što ovo pišem. Dan nakon što je otišao, imao sam
predstavu “Voz” u Zvezdara teatru. Živ nisam bio kako ću uspeti da se
uopšte dovučem do pozorišta. Bubnjalo mi je u glavi ono što mi je Tamara
Vučković rekla prethodne noći: “Zvao me je osmog januara i rekao mi: ja
više nikada neću stati na scenu.” Znao je. Pokušavam da se skupim, boli
me svaki deo tela, perem zube i odjednom ga osetim pored sebe. Ne baš
pored sebe, negde malo iznad, u kupatilu.
Okrenem se i kažem:
“Aj sa mnom na predstavu!” Pristaje na keca sa onim osmehom koji ozari
celo lice i skuplja okice. Da ne prdim previše, ali dobar deo te publike
od 270 ljudi to veče, kažu da su nas na sceni videli svu trojicu, Voju,
mene i njega. Voja je zamolio za minut ćutanja a ja, videvši kako se
Glogi kao i uvek mršti na P od patetike, i kako se taj osmeh koji
skuplja okice razvlači u onu grimasu koju je naš profesor krstio sa
“ućebani bizon”, kaže: “daaaj Vojo, ne kvari…”, pozovem na aplauz.
Nije Glogovac čovek
za minut ćutanja, to je čovek za deset minuta aplauza. I toliko je
trajao taj aplauz njemu to veče u Zvezdari.
Eto. Zavesa se ne
spušta, već diže. Ja ću te zvati na svaku predstavu koju budem igrao. A
ti ako budeš slobodan i raspoložen, ako budeš mogao i hteo, ti dođi.
Kako se već budeš osećao, bez presije.
I da: zaista bih
voleo da me baš ti sačekaš tamo, kad dođe moj čas. Niko drugi. Prvo ti.
Ako budeš mogao i hteo naravno, bez presije.
I znaš šta, Lobanja: srušićemo i to pravilo, dići ćemo lestvicu: srešćemo se mlađi. Puno, puno mlađi.
Voli te Tvoj,
Sera.