Od Radivoja Koraća košarkaša možda je bio bolji jedino –
Radivoj Korać čovek. Zna se za njegovo “mocartovsko” umeće pod obručima, ali se
manje zna da je njegovom zaslugom pop kultura na velika vrata stigla u Beograd
Krajputaš na istočnom izlazu iz Sarajeva, na 12. kilometru,
kod sela Kamenica, krije tajnu da li je Radivoj Žućko Korać imao više
košarkaškog umeća ili više sposobnosti da u čoveku izazove najtananija
osećanja, najčistiju i najnežniju crtu. Za obe strane njegove ličnosti ista
mera je – genijalnost.
“Za mene košarka
nikada nije bila broj postignutih poena ili nastupa u jednom dresu, već stvar
osećaja, nečega mnogo bitnijeg i uzvišenijeg.”, govorio je.
Tog nesrećnog 2. juna 1969. godine okončao je život koji je
otpočeo u Somboru. Sa ocem Bogdanom, poteklim iz svešteničke porodice, i majkom
Zagorkom, rođenom u staroj građanskoj porodici Gradinski, mali Radovoj po
završetku Drugog svetskog rata seli u Beograd, za koji će biti neraskidivo
vezan do poslednje krivine života u srcu Bosne.
Doneo prvu ploču
Bitlsa u Beograd
Radivoj Korać bio je „katapult iz Beograda“, „YU mag“,
„furija rosa“ u igri na terenu. Bio je nekoliko godina najbolje što košarkaška
Evropa ima, ali je bio i prva prava zvezda svog vremena na životnoj sceni, tamo
gde se idoli drukčije stvaraju.
Svojom harizmom razmakao je „gvozdenu zavesu“ i promovisao
stil života do tada nezamisliv na ovim prostorima. Rušio je razne predrasude,
čistio misli od sockomunističkih dogmi. U prestonicu je doneo prvu ploču
“Bitlsa” („Poslaće ovi sve druge u tišinu“, javio se u radio emisiju iz
Londona), obožavao džempere na V izrez, voleo je i operu i balet. Bio je čest
gost u bifeu Narodnog pozorišta, a od drugih kafana samo ,,Vidin kapija”.
Sa Žućkom je Beograd bio sa zapadne strane Evrope.
Koncentrični talasi priče o urbanoj legendi iz OKK Beograda širili su se takvom
snagom i brzinom da je postao prvi idol posleratnih generacija u celoj
Jugoslaviji..
Književne večeri u
Andrićevom domu
Priča o njemu prelazila je granicu na Šentilju i Sežani.
Evropa je bila Žućkova avlija! Ne postoji veća legenda u srpskoj košarci. Teško
je vratiti točak igre pod obručima, pa u
pojedine ere staviti glavne protagoniste, a tu je nekoliko baš virtuoza, pa
hajde da recimo Korać i nije na tom vrhu, ali kad se sagleda u totalu, sa
intelektualnom dominacijom, pokretačkom, urbanom snagom, onda je Radivoj Korać
broj 1.
Imao je razvijenu umetničku crtu. Kao student
Elektrotehničkog fakulteta bio je posvećen književnosti, muzici i slikarstvu.
Celu ekipu znao je da odvede u Narodno pozorište. Obožavao je Crnjanskog,
Lalića, Lubardu, Konjovića, Andrića…
Sa jedinim našim nobelovcem je bio baš blizak. Žućko je
poklanjao karte za utakmice, a književnik je njemu uzvraćao književnim večerima
na Andrićevom vencu. I obojica su uživala, u virtuoznosti loptom i perom.
Andrićev zapis iz “Znakova pored puta” skica je za portret njegovog prijatelja
Žućka. Pouka je jasna i svetla „ljudi i ličnosti, ma koliko da su predani igri,
oni u svakom trenutku postoje kao ljudi, odvojeni od uspeha i neuspeha”.
Žućko ne da nije dozvolio da se igra pretvori u goli uspeh i
brojke postignutih koševa, što će da „proguta čoveka i sve što je ljudsko u
njemu i oko njega”, nego baš suprotno: rastao je košarkaški, ali još više
ljudski.
I zato, kad bi veliki književnik putovao na jug, kako je
zabeležio Andrićev hroničar Ljubomir Jandrić, na 12. kilometru pred Sarejevom,
rekao bi vozaču da zastane kako bi još jednom video svog Žućka kako u
majstorstvu postiže koš, ali i čuva dostojanstvo protivnika.
Staša je srela
Dobrotu i Skromnost
Velika glumica Stanislava Pešić je jednom rekla: “Kad god
bih srela Žućka, ja bih videla Dobrotu i Skromnost.”
Kad se Borislavu Stankoviću da „novinarski zadatak“ da kaže
čega se prvo seti kad se pomene Radivoj Korać, legendarnom košarkaškom treneru
i funkcioneru, za odgovor je potrebno tek toliko vremena da razvuče setni
osmeh: Dobrota i vernost.
– Korać je bio veliki čovek, a kroz karijeru je pokazao
danas retku osobinu, vernost. U našoj zemlji nikada nije promenio klub, ostao
je veran OKK Beogradu, iako je i tada bilo mnogo emisara koji su pokušavali da
ga nagovore da promeni klupske boje. Neobičan igrač, neuporediv sa bilo kim.
Imao je izvanredne reflekse, osećaj za loptu i brzinu pokreta. Nije bio raznovrstan
igrač, ali je predstavljao mašinu za davanje koševa- kaže čovek koji bi, da je
lepe sreće, sada sa Žućkom obeležio šest decenija drugovanja i osvajanja
košarkaških i ljudskih horizonata.
Tandem je to iz onih pionirskih dana kad su OKK Beograd
(nekadašnji BSK) podizali na pijedestal pun igračke veštine, ali i romantike i
sreće.
Za ilustraciju čika Borinih reči navedimo jedan detalj.
Aleksandar Gec, tadašnji direktor Crvene zvezde, nudio je dvosobni stan i
automobil „fijat 1300“, za prelazak iz OKK Beograda, na šta je dobio odgovor:
– Hvala,ti, Saša, ne treba meni to, niti me to interesuje-
rekao je Žućko.
Nikad nije stigao na
reprizu “Kose”
Kako se sudbina samo poigrala. Košarkaški savez Bosne i
Hercegovine organizovao je tog juna 1969. revijalnu utakmicu protiv selekcije
Jugoslavije. Pripremao se praznik u Sarajevu. Nakon medalje na Olimpijskim
igrama u Meksiku, košarka je doživela snažnu ekspanziju na ovim prostorima.
Mada je selektor Ranko Žeravica danima pred meč objašnjavao čelnicima saveza da
nije pametno da Radivoj Korać dolazi iz Padove u Sarajevo zbog jednog prijateljskog
meča, u KSJ su insistirali na dolasku.
Nakon utakmice, u kojoj je postigao 33 koša, Radivoj Korać
nije kao ostali reprezentativci otišao, nego je ostao na Ilidži. Kako je rekla
Olga Đoković, bivša košarkašica i novinarka sarajevskog Oslobođenja, ostao je
jer nije hteo da pogazi reč. Naime, on je obećao novinaru ovog dnevnika
Tomislavu Počaniću intervju i prenoćio.
premijeru dve nedelje ranije (19. maja). Dan je bio tmuran.
Kiša sa neba ga je ispratila.
Na 12. kilometru užas. Žućko je želeo da pretekne jednog
“tristaća” čiji vozač nije želeo da ga “pusti”, iz suprotnog pravca naišao je
autobus. Nije imao prostora za manevar – sudar strahovit. Selektor Ranko
Žeravica sa suprugom Zagom bio je u
kolima nekoliko desetina metara ispred, a na retrovizoru je video prizor koji
ga je pratio do kraja života.
– Vratili smo se i uneli Radivoja u naša kola. Bio je
zgnječen, krv je šikljala. Zaga je rukama vraćala organe u stomak… Znao sam da
nema spasa. Umirao je na njenim rukama.
Olimpijska zastava na kovčegu
Kiša suza ispratila je Žućka iz Sarajeva. Špalir uplakanih
navijača na izlasku iz Sarajeva bio je dug nekoliko kilometara. Radivoj Korać
je prvi sportista sahranjen u Aleji velikana u Beogradu. Tito je odlučio da
kovčeg, umesto trobojkom, bude prekriven olimpijskom zastavom. U obrazloženju
takve odluke navedeno je: “On je bio veći od zemlje koju je predstavljao. On je
pripadao celom svetu.”
FIBA je 1971. godine, na predlog generalnog sekretara
Vilijama Džonsa, u Koraćevu čast ustanovila Kup Radivoja Koraća. Ovo evropsko
takmičenje prva je osvojila zagrebačka Lokomotiva predvođena legendarnim
Nikolom Plećašem i trenerom Mirkom Novoselom. Kup je ugašen 2002. godine, a
sada kup Srbije nosi njegovo ime.
“Mister 99”
Brojke sigurno nisu ono što govori najbolje o veličini
Radivoja Koraća. Za ilustraciju njegovog košarkaškog dela, ipak, navešćemo
nekoliko podataka iz košarkaške antologije. Prvi je datiran 14. januar 1965.
Meč Kupa šampiona sa švedskim Alvikom (155:57) kada je sjajni strelac OKK
Beograda postigao 99 poena.
Utakmica je odigrana u jednoj od hala beogradskog Sajma.
Korać je u drugom poluvremenu dao 65 poena. Promašio je tri od 14 slobodnih
bacanja, a da je samo jedno više ubacio, u istoriji bi ostao upamćen rame uz
rame sa Viltom Čemberlena, koji je tri godine ranije za Filadelfiju Voriorse
postigao 100 poena protiv Njujork Niksa.
Žućko je bio najbolji strelac prvenstva Jugoslavije sedam
godina uzastopno, što je najviše u istoriji jugoslovenske košarke, sa prosekom
od 32,7 po meču. A još da su bile uvedene trojke! Titulu najboljeg strelca
šampionata Evrope poneo je tri puta (1961. u Beogradu,1963. u Vroclavu i 1965.
godine u Moskvi),
Na Olimpijskim igrama u Rimu Korać je sa 193 poena bio
najbolji strelac, a iz večnog grada se vratio sa nadimkom “zlatna levica” i
“furija rosa”. Slobodna bacanja su svakako deo njegove igračke
prepoznatljivosti.
Izvodio ih je sa dve ruke odozdo, bio je to takozvani bapski
stil. Po istome je ostao upamćen i Josip Farčič, nekadašnji centar Partizana.
U Belgiji je bio prvi strelac Standarda iz Liježa, prvaka
Belgije (1967/68). Zbog toga je često gostovao u vrlo gledanom televizijskom
šou-programu. Jednom prilikom, na pitanje voditeljke koliko slobodnih bacanja
može pogoditi iz 100 pokušaja, Korać je odgovorio: između 70 i 80. Realizatori
šoua tada su sklonili zavesa u studiju iza koje je stajao koš. Voditeljka je
zamolila Koraća da gledaocima potvrdi svoju tvrdnju na licu mesta, a Korać je
pogodio sva slobodna bacanja. Sto od sto!
Zla kob košarkaških
Mocarta
Aleksandar Nikolić je profesorski, u četiri rečenice, dao
portret Radivoja Koraća:
– Imao je blistavu tehniku i ogromno znanje. Bio je brz i u
svakom trenutku pretnja po koš protivnika. Nije voleo da vraća loptu
saigračima. Bio je jak, imao je izuzetan osećaj da proceni trenutak za ulazak
pod koš protivnika, a kad bi se tamo našao, bio je nepogrešiv.
Prvi igrač koji je poneo nadimak “košarkaški Mocart” jeste
Radivoj Korać . Drugi je bio Dražen Petrović. Kakve li sudbine! Na autoputu kod
Ingolštata (Nemačka) kišne večeri 7. juna 1993. crveni “golf” kojim je
upravljala manekenka Klara Salanti zabio se u kamion koji je izleteo iz
suprotne trake. Na mestu suvozača spavao je Dražen Petrović. I nikad se nije
probudio.
Žućko se preselio među zvezde u 30, Dražen u 29. Simfonija
univerzuma po notama Mocarta.
Izvor expres.net