Skupština reditelja sa prostora bivše Jugoslavije, na nedavno završenom Internacionalnom festivalu filmske režije u Leskovcu, već u samim najavama bila je ekskluzivni događaj – prvo organizovano okupljanje značajnih autora iz regiona posle više od dvadeset godina, sa optimističkim projektom o formiranju zajedničkog filmskog fonda, za sarajevskog reditelja Pjera Žalicu postavlja i konture novog i kvalitetnijeg doba:
Mi, u stvari, pokušavamo da formalizujemo saradnju koja individualno u praksi postoji, koja je opstala i za vreme ratova, i koja je prirodna i logična – hoćemo zajednički da radimo filmove, hoćemo da nateramo države iz kojih dolazimo da se napravi fond koji će i finansijski podržati regionalnu filmsku proizvodnju. U tom smislu, razgovaramo i konsultujemo se da nađemo najtačniji način da našu ideju i odluku predstavimo političkim strukturama u našim zemljama koje o tome odlučuju.
Da li je realno očekivati da vlasti u regionu podrže vaš gest?
– Realno, to je vrlo komplikovano. Kao tehnički proces, ili na nivou razuma i zdrave logike, vrlo je jednostavno. Ali, mi nekako živimo u svetu i na prostoru gde je sve što je logično, zdravo i normalno, velika komplikacija. Zato i očekujem da će biti problema sa našim projektom, pre svega, u imputiranju nekih kvazipolitičkih strahova, interesa, pogrešnih tumačenja… S druge strane, nekako sam optimista i verujem da će se zajednički fond ipak dogoditi – ogroman je interes svih filmadžija da ozbiljno i snažno zahtevaju, a oni imaju snagu koju, čini mi se, neće moći da odbije nijedna politika.
Učešće u projektu uzeli su reditelji i autori poznati ovih godina i po hrabrosti. Da li je to bitna odrednica?
– Čim krenete da radite film, vi ste hrabar čovek na ovim prostorima. I to ne samo što ćete reći neke stvari koje će verovatno nekoga uzmemiriti, praviti vam probleme, i zbog kojih ćete doživljavati neugodnosti, nego što je to takva vrsta posla u kojem ne znate da li ćete propasti finansijski, da li ćete izgubiti živce, volju za životom. Naša profesija koja je inače hrabra, u današnjem vremenu naročito je komplikovana i zbog političkog i ekonomskog stanja. S druge strane, ko god se danas na ovim prostorima normalno bavi bilo kojom profesijom i pošteno, on je hrabar čovek. Ovo su vremena u kojima opstaju samo hrabri, i oni koji su spremni da sagnu glavu, da budu uz svaku vlast, da menjaju dresove u trenutku. Toga će uvek biti, nema dileme, to nije ekskluzivni patent našeg prostora, na svim meridijanima i u svim društvima takvi ljudi funkcionišu, i obično dobro prolaze. Oni nam nisu problem, nemamo mi cilj hajdžmo to sad iskoreniti. Problem je sa onima koji imaju drugi koncept, i obično se naslanjaju na izvore, fondove i podrške koje su mimo normalnih tokova.
Sa kojim adutima filmadžije mogu da izađu pred političare?
– Mi ovde govorimo o onoj vrsti filmadžija koji žele slobodno da rade svoje filmove. Uvereni smo da to zaslužujemo svi, bez obzira na to iz koje države dolazimo. Smatramo da postoji dovoljno razloga da nam se dozvoli da ih radimo zajedno, i da se u naš rad ne imputiraju nikakve političke konotacije koje nemamo. Prosto, želimo da političari razumeju našu potrebu za zajedničkim radom, jer imamo zajedničke teme, tradiciju, poznajemo se, prijatelji smo, i želimo saradnju isto kao i sa kolegama iz bilo koje druge zemlje, osim što govorimo istim jezikom, i delimo jedan vrlo sličan prostor koji je neraskidivo povezan kao “spojene posude”. Nadam se da su već svi ljudi u regionu shvatili da, ako u Srbiji nije dobro, ne znači da je u Bosni dobro, nego, naprotiv – gde god nije dobro, nikome nije dobro. Vezani smo na taj način, i nadam se da će sledom ovakve logike postojati spremnost političara da se stvori regionalni filmski fond.
Zbog čega je i danas tako nepopularno svako pominjanje nekadašnje Jugoslavije, što se vidi čak i u ovom okupljanju reditelja?
– S jedne strane vrlo je nepopularno, i to iz političkih razloga. S druge, vrlo je popularno, zato što je to jeftin adut da nekoga diskredituješ – kad pomeneš taj geopolitički pojam, odmah ti se “prišije” da si ili jugonostalgičan, ili želiš obnovu nečega što je propalo. A mi ne želimo da obnavljamo nešto što je propalo, i to nije propalo ni zbog kulture, ni zbog umetnosti, čak ni zbog ekonomije. To je propalo zbog političara, i ne treba da se obnavlja. Ali, i nije naše da govorimo da li će, hoće li, i kada će se to obnoviti. Međutim, isto kao što smo živeli u jednom vremenu kada je meni izgledalo da je nemoguće da to zajedničko društvo propadne, pa je propalo, tako ne znamo ni koja će se politička ideja ovde pojaviti za pedeset godina. Nemam pojma da li će to biti dalja dezintegracija, ili neka ponovna integracija, ili neki treći oblik koji je, verovatno, najprirodniji. Mislim da mi o tom trećem obliku, u ovom našem filmskom projektu, u stvari govorimo – pustite nas, ljudi, da komuniciramo! Ni o čemu drugom se tu ne radi.
Filmovi koje vidimo iz regiona uglavnom su tematski slični, i svi ukazuju na to da delimo gotovo istu zajedničku sudbinu posttranzicijskog vremena. Koliko su ljudi na ovim prostorima svesni da su žrtve političkih manipulacija?
– Mislim da su ljudi svesni, ali da su dovoljno uplašeni da to ne smeju glasno da kažu. Barem je moje privatno iskustvo takvo. Znate ono što je bilo nekada – sve je okej, samo nemoj preko Tita i partije. I sada je prisutna ta ista vrsta straha – nemoj da diramo ove nacionalne tvrđave, jer je to opasno, a naročito je opasno kad se ljudima ne ponudi bilo kakva egzistencijalna perspektiva. Sada je najveći problem, pogotovo kod mladih ljudi, upravo ta besperspektivnost, oni nemaju drugi izlaz nego da nekim kraticama pokušaju da reše pitanje egzistencije.
Da li bi legalizacija filmske saradnje pozitivno uticala i na druge društvene i egzistencijalne sfere u regionu?
– Čim se vide rezultati u oblasti filma, a oni će se vrlo brzo videti, ako ljudi počnu komunicirati i na nivou privrede, i na nivou proizvodnje, sporta, kulturno-umetničkih aktivnosti, svi će od toga imati koristi, i verovatno će to ljude malo ohrabriti da glasno kažu da žele da se povezuju. I, najdirektnije rečeno, ne mora se niko bojati nove Jugoslavije – o tome se ne radi, ne želimo da stvaramo nikakve nove države, samo hoćemo da nam niko ne stvara neke nove zidove, zato što ti zidovi ne postoje. Mi tražimo mostove.
Vaši filmovi bili su hitovi i kod naše publike, a uskoro počinjete novi projekat?
– Pripremam se već dve godine za snimanje novog filma, koje počinje u januaru. Priča govori o agentu Mosada, koji dolazi u Sarajevo da iz opkoljenog grada izvede najbolju prijateljicu svoje majke, koja je muslimanka. On je zatrovan nekim ideološkim ludilima, ali se kroz to putovanje leči, i vraća se iz rata kao normalan čovek… U suštini, reč je o vrlo pozitivnom filmu, ali imam ugovornu obavezu da o tome ne smem da govorim više, tako da ne mogu da najavim ni glumačku ekipu.
Koliko reditelju ostaje autorske slobode, ako mora da zadovolji komisije konkursa, fondove, producente…?
– Ostaje dovoljno. Mlad reditelj Nikola Ležaić tačno je rekao da se film ne pravi samo kroz fondove, i cilj našeg formalizovanja saradnje nije u tome – dajte nam novac, nego u stvaranju protoka ideja, autora, pravljenju infrastrukture koja to obezbeđuje… Ali, i mimo svega toga i uprkos svemu može se praviti film. I mi ga pravimo, nekad uz neku malu pomoć, nekad i bez nje. S druge strane, zadovoljiti uslove konkursa ne znači nužno “duvati” politici pod krilo – neki su fondovi u tom smislu dosta liberalni i odvojeni od politike, ali, s druge strane, politika kontroliše film tako što daje malo novca u fondacije. Naš cilj je i da malo ohrabrimo naše vlasti, da počnu da misle o tome da je film, naprosto, potreban, i da uopšte nije bitno da li se oni s tim slažu ili ne. Njihova je obaveza da rade svoj posao, da u što većoj meri zadovolje sve potrebe koje država ima. Jedna od njih su kultura i umetnost.