Odlomci
iz tri intervjua koje je Tomas Bernhard dao novinarki ORF-a Kristi
Flajšman. Televizijski intervjui su napravljeni na Majorci (1981), u
Beču (1984) i Madridu (1986). Prevod je rađen prema knjizi Tomas
Bernhard – susret (Thomas Bernhard – Eine Begegnung, Verlag der
Österreichische Staatsdruckerei, 1991), koju čine transkripti tih
intervjua, kao i onih njihovih delova koji su izbačeni u montaži.
(str. 31, na Majorci)
Krista Flajšman: Kako vi radite?
Tomas Bernhard: Vrlo
koncentrisano. Najbolje rano ujutro. Od pet do devet, a onda idem u
šetnju, uzmem novine i pijem kafu, uživam apsolutno ništa ne radeći,
dobar vazduh i lepo sunce, dan bez oblaka, brda, pa čak onda i ljudi
odjednom postaju prijatni. U podne obilato jedem, što je moguće više i
zdravije, potpuno se najedem. A onda od četiri opet radim, možda čak i
bolje nego ujutro. I onda opet u šetnju i uskoro dolazi vreme za večeru.
Ali sasvim malo večeram. Gutljaj vina, gutljaj mineralne vode, pola
dinje, parče šunke i ostalo. Onda malo televizije. Iako je španska.
Gledate lica i na osnovu njih nešto zamišljate. Okrepljujuće je kada ne
razumete jezik zato što onda zamišljate verovatno mnogo više od onoga
što vam slike stvarno govore. Kod kuće onda vidite slike i sve razumete i
to je čisto đubre. Moguće da je i ovde to čisto đubre, ali vi to ne
primećujete zato što ne razumete. A za rad najvažnije, barem meni (a
svako je različit), da budem u zemlji čiji jezik ne razumem zato što
onda neprestano imam osećaj da ljudi govore samo prijatne stvari i da
bez prestanka pričaju o važnim filozofskim stvarima. Kada razumete
jezik, onda imate osećaj da je sve što se govori đubre, zar ne? Tako u
Španiji i đubre za mene postaje filozofija. Kraljevsko i carsko đubre –
jer Španija je kraljevina.
Flajšman: Nije li vam ponekad potrebno nešto neprijatno da biste pisali? Nešto što vas ljuti?
Bernhard: To je nešto o
čemu ne treba brinuti, to vas prati svuda, pa čak i do Španije. U
stvari, ja pišem baš zato što je skoro uvek neprijatno, zato što postoji
mnogo neprijatnih stvari. Svako to oseća. Neprijatno je, zar ne, već
samo ustajanje iz kreveta. A onda kada razmišljate šta se sve kod nas
događa, verovatno događa, sve same neprijatnosti. I sve to je neminovno.
U osnovi, pišem samo zato što je mnogo neprijatnih stvari. Kada bi sve
bilo prijatno, verovatno uopšte ne bih ni mogao da pišem. Tada niko ne
bio mogao da piše. Kada je prijatno, onda tu nema ništa za pisanje, a
osim toga, bili biste glupi da pišete kada vam je prijatno zato što se
prijatnosti treba potpuno prepustiti, zar ne? Ona se mora iskoristiti.
Kada se osećate prijatno a sednete za pisaći sto, to prijatno
raspoloženje nestaje. Zašto bih sebi uništavao prijatno raspoloženje?
Sasvim lepo mogu da zamislim kako sam čitav život samo u dobrom
raspoloženju i uopše ništa ne pišem. Ali pošto prijatno raspoloženje,
kao što sam već rekao, traje samo nekoliko sati, ili samo neko kratko
vreme, opet se vraćate pisanju.
Flajšman: Da li se nekad ljutite na druge ljude?
Bernhard: Uglavnom se
ljutim, a ponekad i ne. Ne treba lupati glavu oko ljutnje na druge ljude
pošto su drugi ljudi uglavnom nepodnošljivi. Kada sedite u kafeu i sve
je prijatno, na kraju morate i da platite, i već to je dovoljno da se
naljutite – jer zašto, u stvari, morate da platite? Ili kad prelazite
ulicu, i naiđe automobil, i opet se čovek naljuti. Zašto mora da dođe
baš sada, kad ja prelazim ulicu? Uopšte ne morate da se brinete za
ljutnju, nje će uvek biti. Trenutno se uopšte ne ljutim. Osećam se
nelagodno jer nema na vidiku neke stvari za koju mi se čini da bi mogla
da me naljuti.
Flajšman: Kako se osećate u ovom trenutku?
Bernhard: Odlično,
moram da kažem. Čuje se kako pljuskaju talasići, sunce sija, oko nas su
samo Španci i Englezi koje ne razumem – idealna konstelacija. Ali neće
to dugo trajati. Odjednom sagledate celinu i sve propadne. Ali možda će
danas ovako trajati sve do dok ne padne veče, nije isključeno. Ponekad
je i nekoliko dana prijatno.
Flajšman: Prebacuju Vam da imate negativan stav prema životu, da li je to tačno? Da li ste vi negativan čovek?
Bernhard: Ne. Ja imam
sasvim normalan stav prema životu, kakav verovatno imaju i svi normalni
ljudi, taj stav nije potpuno negativan, ali nije ni potpuno pozitivan.
Jer čovek se neprekidno susreće sa svime. To čini život. Ne postoji samo
negativno, to je glupost. Ali svakako ima ljudi koji vole da stalno na
taj način posmatraju stvari. Olako se kaže – ovaj je ludak i onda on,
zar ne, čitavog života ostane ludak. Uvek ga nazivaju ludakom i to ga
prati sve do smrti. A neko drugi je lirski, egzaltirani pisac još od
svojih dvadesetih godina i onda to ostaje sve dok ne umre. Onda od toga
polaze svi kritičari i ljudi koji ga čitaju. Ja sam verovatno čitavog
života negativni pisac. Ali moram da kažem da se u toj ulozi osećam
dobro zato što me ne iritira. Kažu da sam negativan pisac, ali i da sam
istovremeno pozitivan čovek. Dakle, ništa ne može da mi se dogodi. Ili?
Možda je to neko opasno stanje? Ne znam ni sam. Meni je sve to vrlo
prijatno, a posebno ako sam daleko od domovine i ako su oko mene
prijatni ljudi i palme, blagi vetrić i dobra kafa. (…)
(str. 57, Majorka)
Flajšman: A kakvi su ljudi oko vas?
Bernhard: Sve sami
Englezi, a Engleze volim zato što su potpuno ruinirani pa sad s obe noge
čvrsto stoje na zemlji. To je zaista vrlo prijatno, postali su blagi i
na neki način potpuno digli ruke od svoje nadmenosti. Ranije, kada biste
sreli Engleza još sa vrata biste videli kako vas gleda sa visine. Samo
se setite Gandija, oni su u to vreme još imali običaj da zaista bičuju.
Takve stvari više ne možete da vidite, toga se odrekla čak i engleska
viša klasa. Negde na obali, verovatno kod Dovera, spalili su sve svoje
bičeve. Nemaju više bičeva i sada su podnošljivi. Ranije su Englezi bili
potpuno nepodnošljivi.
Flajšman: Nije li predrasuda to što govorite?
Bernhard: Postoje samo
predrasude. Moji sudovi mogu da budu samo predrasude. U osnovi postoje
samo predrasude, čak i sudije koje izriču konačne presude u stvari
izriču samo predrasude. Sudovi uopšte i ne postoje. Hoću da kažem da
ljudi neprekidno donose sudove o drugim ljudima i stanjima, a u stvari
se radi samo o predrasudama. Nažalost, nažalost. I tako se osuđuje čitav
svet, a sve je samo predrasuda. Mislite da nije tako? Ili možda
verujete kako neki debeli, tupavi sudija, obučen u svoju sudsku odoru i
sa svojim pomoćnicima, kaže “izričem presudu za to što se udavili ženu”
ili “zato što ste ukrali pet krojcera, na toliko ili toliko godina teške
robije” – toga više nema, postoje samo “objedinjene presude”. (…)
Flajšman: Nije li to ipak preterivanje…
Bernhard: Opet
predrasuda. Vidite, tako je to. Sve je preterivanje, ali se bez
preterivanja ništa ni ne može reći jer čim povisite glas i to je
preterivanje, jer inače zašto biste uopšte podizali glas? Čim se nešto
kaže, to je preterivanje. Ova tvrdnja je neoboriva. Protiv nje se ništa
ne može reći.
(…)
(str. 75, Majorka)
Bernhard: Sve zavisi
od perspektive. Svako ima drugačiju, Bogu hvala. I svako uvek ima
ispravnu perspektivu, bez obzira što neko drugi uvek može da tvrdi
suprotno, za svakog je uvek njegova perspektiva ispravna. Samo što zbog
drugih počnete da sumnjate, odustajete od svoje perspektive i onda ste
gotovi, barem u tom slučaju kada ste se nje odrekli. Zašto se ljudi
odriču svojih perspektiva? (…) Ljubav, to je za svakog nešto različito.
Ljubav je sve, zar ne? Ljubav može da bude sve, zato što sve što postoji
na svetu neko može da voli, dakle ljubav sve obujmljuje. Već sa rečju
istina stvari stoje drugačije, to tu ne važi. Reč ljubav se može
napisati, ali se ljubav ne može opisati. Za to postoji zaista
jednostavno objašnjenje. Ne možete opisati ljubav. Čak ni u jeftinim
ljubavnim filmovima ljubav nije opisana već je samo pretvorena u kič.
Kada napišete ljubav, to je pretvaranje u kič pošto je ljubav sve. Kada
vas posmatram, to je ljubav. I kada ne gledam u vas, i to je ljubav.
Kada gledam drvo, i to je ljubav, zar ne. Svaka ljubav je uvek na ivici
kiča. Važno je koliko daleko odlazite u ljubavi i koliko otvarate usta.
Ako usta otvorite malo više nego što treba, onda je to kič, a ne više
ljubav, a ničeg nema ni ako ih isuviše zatvorite. (…)
(…) (str. 138, Majorka)
Thomas Bernhard with his mother, Bavaria, ca 1938
Flajšman: Kakvi ste bili kao dete? I vi ste pretili?
Bernhard: U detinjstvu
niste uvek samo izloženi pretnji, već i pretite. Više deca prete
roditeljima nego što roditelji prete deci, pošto su deca mnogo
prepredenija od roditelja. Roditelji, čak i mladi roditelji, uvek su već
okoštali, jer proces okoštavanja počinje već sa dvadeset godina, a deca
su potpuno sveža. Vene su im zdrave, sve je puno dinamike i protok je
odličan. Zbog toga deca, zar nije tako, vide mnogo jasnije. A odrasli
žive samo u uobrazilji, a deca žive stvarno, to je razlika. Od dvadesete
godine čovek živi još samo u uobraziljama. Živi se samo od knjiga i od
onoga što je čovek naučio, od onoga što mu je rečeno. U osnovi ljudi
preko dvadeset žive samo iz literature, uopšte više ne iz stvarnosti.
Samo deca, mladi ljudi do dvadesete, samo oni žive u stvarnosti. Stari
ljudi žive samo iz potpuno požutele literature, i to je logično. Tako je
to, kao iz neke stare biblioteke, od toga oni žive, od prašine i memle.
A deca uvek izvlače dobar loz. Šta još želite da znate? Voleo bih da
konačno budem ozbiljan, ne želim više da samo pravim šale i budem
vickast. Voleo bih da sa vama konačno popričam o nečem ozbiljnom.
Flajšman: O čemu to?
Bernhard: Pa, ne znam.
S Vaše strane mora da dođe nešto ozbiljno čemu bih ja mogao da se
suprotstavim svojom ozbiljnošću. Ili ne da se suprotstavim, nego da
izađem u susret. Suprotstavljanje je nešto stravično.
Flajšman: Vi to sigurno ne biste voleli. Vi ne želite da bude ozbiljni.
Bernhard: Ali
naprotiv, sve vreme se trudim da budem ozbiljan. Već četrnaest dana se
trudim da budem zaista ozbiljan. Ozbiljan sam, sasvim sam ozbiljan,
zaista. Ja sam totalitet ozbiljnosti. Ali vi me tako gledate i onda
nekako moja ozbiljnost sklizne u neozbiljnost. To mi smeta zato što sam
srećan samo kada sam ozbiljan. A Vi mi tu sreću, moju zaista najveću
sreću, oduzimate tim svojim Palma-pogledom. Išli smo i na groblje kako
bismo se malo uozbiljili, tamo je bilo nešto malo toga – grobovi, na
neki način je to ozbiljno, zar ne, i tamo sam bio veoma srećan. Ali tek
što smo izašli iz groblja, našli smo se pored ludnice, i više nije bilo
ni traga ozbiljnosti. I već osam dana smo neozbiljni – a ja volim
ozbiljnost. Ne Ernsta Majstera (igra reči – Ernst (ozbiljnost, nem.)
Majster (majstor, nem.), već ozbiljnost kao majstora, kao majstora iz
Austrije, a ne majstora iz Nemačke. To nije smrt, nego senka smrti koja
me, naravno, uvek prati, i koju ja volim zato što mi garantuje
ozbiljnost. Smrt je za mene kao neka prikolica, ja ju vučem sa sobom,
kad idem, ona je iza mene, odnosno, ja je ne nosim već je za mene
zakačena, vučem je iza sebe. Nažalost, ni ovo nije ozbiljno. Vi mi
oduzimate ozbiljnost.
Flajšman: Mislite na smrt da biste mogli biti ozbiljni?
Bernhard: Uopšte ne
mislim na smrt, ali smrt neprestano misli na mene. “Kada da ga pokupim?”
– tako to izgleda iz druge perspektive. Ali ja se tako nerado vraćam
kući. “Otići kući”, to znači umreti, biti mrtav. “Biti kod kuće, to je
biti mrtav”, to je rekao već Paskal. “Kada si kod kuće, onda si mrtav”.
Večni mir, večita kuća – jeste smrt! Zato tako nerado putujem nazad
kući, imam osećaj da će me već čekati kada stignem tamo, da me čeka iza
mojih vrata sa svojom crnom rukom – uvek to vidim kada se približavam
svojim vratima, tu ruku Kurda Jirgensa (to je glumac, poznajete ga,
igrao je Smrt u Salzcburgu sa tim koščatim šakama), vidim kako ulazim i
onda – krak! Stalno to osećam, taj pritisak, i zbog toga se držim,
videćete ako bolje pogledate, malo pogrbljeno, skupljenih ramena, zbog
tog pritiska smrti. Toga me niko ne može osloboditi, to se ne može
ukloniti operacijom. Tu mi na desnom ramenu čuči strah – kao neka (smeje
se), kao neka ptičica smrti, zar ne? Tu se ona smestila. … Sve to što
bih ja voleo da kažem, može se reći i ozbiljno. Ako se umesto „ptica
smrti“ jednostavno kaže „smrt“. Ako se koriste kruti pojmovi koji se
žele izneti jednim izrazom kao što je recimo šoljica kafe, ali sada opet
ni to nije ozbiljno, jer kada se smrt upoređuje sa šoljicom kafe, ni to
nije baš skroz ozbiljno, zar ne? Iako se, naravno, sve može uporediti
sa svime. Stvarno. Bahmanova je bila konsternirana kada sam joj jednom
rekao – sedela je na krevetu, a ja pored nje – da se sve sa svime može
uporediti i da sve istovremeno jeste sve. Što, naravno, nije nimalo
lako. Kako, na primer, papu – čitav se taj naš razgovor odvijao u Rimu –
„pokriti“ izrazom šoljica kafe ili šoljica čaja, ukoliko je to jedno
isto? Ali te dve stvari se mogu zameniti. To jest, mogu da zamislim
šoljicu kafe na papskoj stolici u crkvi Svetog Petra, i papu na
tanjiriću za kafenu šoljicu, zar ne? Dakle, može se iz pape piti i otići
na audijenciju kod šoljice kafe. Takva se zamena bez sumnje može
napraviti, ako tako želite. Ako imate potrebnu ozbiljnost koja vas
pokreće.
Flajšman: Dakle, svi su pojmovi međusobno zamenjivi?
Bernhard: Naravno da
može. Sve možete zameniti, u tome je čar, odnosno veličina prirode.
Drama ljudi je upravo u tome što se oni vaspitanjem i pogrešnim
obrazovanjem, a pre svega književnošću, ne samo fiksirani za pojmove,
već ste za pojmove zakucani. U glavi su im svi ti ukucani pojmovi, a oni
samo jurcaju okolo. U tome je prava drama ovog sveta, zar ne. Pisci su
uvek čekić i pojam: smrt, život, ljubav, kukavičluk, slavoljublje, i
ostalo. To je prava drama.
Flajšman: Znači da više nema istine i laži?
Bernhard: Sve može da
dođe na mesto nečeg drugog, i Vi ste apsolutno u pravu kada za istinu
kažete da je laž i apsolutno ste u pravu kada za laž kažete da je
istina, ali jedan sudija to nikada ne može da uvidi, zar ne. Istina i
laž igraju glavnu ulogu u sudu sveta, zar ne. I tu vi, sa svojim
pogledom na stvari, nemate šta da tražite. Filozof nema šta da kaže sudu
zato što je sudija mali čovek koji je ljubomoran na filozofa, zato što
sudija na sebi ima tešku, verovatno jeftinu, ali tešku crnu odoru, i
mrzi sve, i samog sebe, pošto ga sve pritiska. Ne stižu oni daleko. A
ako ga boli vrat, onda dobijete godinu dana više. Ako ga zaboli glava,
još dve godine, a ako ima rak, onda dobijate doživotnu pošto je on
ispunjen ludačkim besom. Kada je dobre volje, provlačite se sa
minimalnom kaznom. Ali, pošto su sve sudije uvek loše volje – nikada
nisam video sudiju koji je dobre volje – onda se gotovo uvek izriču
visoke kazne, svi oni boluju od raka, žene im stalno ponavljaju: „još
ćeš ti videti, razbolećeš se od raka“. To je nesreća ovog sveta, i od
nje boluje pravosuđe. Ja sam imao mnogo posla sa sudijama i uvek sam ih
posmatrao kako stoje za bifeom i halapljivo jedu nakon što su osudili
par nesrećnika. Što su ih više osudili, to se bolje osećaju. Na jednu
presudu dva sendviča – takav je otprilike odnos.
Flajšman: Opet ste vrlo subjektivni.
Bernhard: Sve je
subjektivno, i naravno, sve je netačno. Barem je toliko jasno. Nikada
nisam tvrdio da sam izrekao bilo kakvu istinu ili bilo šta ispravno.
Tako vam je to.
Flajšman: Jednom ste napisali da čovek ne može sebe da opiše, ne postoji opis samog sebe. A Vi ipak sebe opisujete i predstavljate se.
Bernhard: Opisivanje
samog sebe može biti jedino odraz samog sebe, dakle umesto
„samoopisivanje“ trebalo bi reći „samoogledanje“ zato što je svaka
samorefleksija samoogledanje, samorefleks. Nemam ništa protiv da se to
tako nazove, pošto nema nikakve istine, a ni laži, i sve je otvoreno – 4
milijarde ljudi je 4 milijarde svetova, zar ne. Dakle, nema dvoje ljudi
koji svet vide na isti način, pošto su svih 4 milijarde potpuno
različiti. Dvoje ljudi koji imaju četiri plava oka svet će videti
potpuno razičito. A to ništa ne znači. Hoćete da čujete nešto ozbiljno?
Slušate me kako sve vreme nešto govorim, ali šta je to što govorim, šta
kažem, to ne znam ni ja sam. Postavite nekom pitanje da li uopšte zna
šta govori – čak i ako vam taj neko drži predavanje, sve će vam reći
pogrešno, od samog početka pa do kraja. Koještarije, kako se to kaže.
Flajšman: A koja pitanja Vi postavljate sebi?
Bernhard: Mislim da sebi
još nisam postavio ni jedno pitanje. Jednostavna, takozvana pitanja, ona
se postavljaju sama od sebe, ne moram ih ja postavljati… (…)
(str. 193, Beč)
Flajšman: Školovali ste za glumca. Da li je to uticalo na način koji pišete?
Bernhard: Verovatno.
Sve što čovek uči svakako ima velikog uticaja na ono što radi. Ja sam i
školovani trgovac, i to je uvek igralo veliku ulogu. Takođe sam učio za
vrtlara, a učio sam i da vozim kamion, i upoznao sam različite ljude.
Tako se širi krug ljudi koje poznajete i onda možete pisati relativno
dobre knjige. Inače, ja uopšte ne spadam u pisce, i nikad se nisam tako
osećao.
Flajšman: Već kao…?
Bernhard: U osnovi sam
uvek bio realan čovek. Ova vrsta pisanja na koju Vi mislite,
stvaralaštvo ili kako se to već zove, malo ima veze sa realnošću, i
potpuno je bezvredno. To vidite čim otvorite knjige. Pišu se gotovo
isključivo bezvredne knjige, i pišu ih ljudi koji sede u nekom
društvenom stanu, primaju neku platu, prave neke svoje kartoteke pojmova
i onda prave knjige kao što krojačice šiju odeću.
Flajšman: A kako ih Vi pravite?
Bernhard: Uvek sam bio
slobodan čovek. Ne primam nikakvu platu i knjige pišem na sasvim
prirodan način, onako kako se moj život odvija, a on je sasvim sigurno
drugačiji od života svih tih ljudi. Samo onaj ko je zaista nezavistan
može zaista dobro pisati. Kada ne zavisite ni od čega, to se oseća u
svakoj rečenici. Zavisnost parališe svaku rečenicu koju napišete. Svuda
su samo ukočene rečenice, samo ukočene stranice, samo ukočene knjige,
jer svi su ti ljudi zavisni od žena, porodica, troje dece, bivše žene,
države, firme, osiguranja, šefa. Možete pisati šta god hoćete, ali uvek
se oseti zavisnost, i zato je loše, ukočeno, invalidno.
Flajšman: Ali, mnogi pisci žive ispod egzistencijalnog minimuma. Ne bi li onda trebalo…
Bernhard: Za to su samo
krivi. Ja sam uvek živeo samo od onog što sam radio, nikada nisam
dobijao neku subvenciju, nikada se oko mene niko nije trudio, do dana
današnjeg. Ja sam protiv svakog subvencionisanja, protiv svakog redovnog
plaćanja, umetnicima ne treba dati ni groša. To bi bilo idealno i onda
bi možda nešto od toga i ispalo. Umetnicima bi trebalo vrata, kroz koja
žele da prođu, potpuno zatvoriti i zaključati. Ništa im ne treba dati,
treba ih ostaviti pred vratima. To se nije uradilo i zato imamo lošu
umetnost i lošu literaturu. Oni se provuku do nekih novina, do nekog
ministarstva, nastupe kao da su geniji, i dobiju svoj stan, svoje papire
i osigurani su do kraja života. I onda više ne mogu da napišu ni jednu
dobru knjigu.
Flajšman: To znači da treba ukinuti svaku podršku?
Bernhard: Nikakva
podrška umetničkom radu! On mora sam sebe izdržavati. Ne treba
subvencionisati ni velike institucije. Tu bi trebalo da deluje trgovački
princip „opstani ili umri“. Zato je ovde i došao kraj svakoj umetnosti,
zato što sve ima podršku. Ne bi bilo moguće da se prave takve
budalaštine koje ljudi prave da se iza toga ne kriju subvencije koje su
ih potpuno uništile
Flajšman: A šta je sa pozorištem, sa recimo Burgteatrom?
Bernhard: I to sve
treba ukinuti. To treba da bude trgovački posao, izdvojiće se male opere
koje mogu same sebe da finansiraju, i sve će onda postati prirodno.
Ukratko rečeno: ukinuti svaku subvenciju i podršku. Ja mladom umetniku
ne bih dao ni 10 šilinga, apsolutno ništa! Neka uradi šta zna, pa će ili
uspeti ili neće. Tako sam i ja. Samo što je Austrija jedna država
subvencija, tu je sve subvencionisano, svaka tupava glava je prenatrpana
i bandažirana subvencijama, a oči i usta su im nakljukani državnim
parama, tako da ništa više ne vide, ništa više ne čuju, i onda ništa
više i nisu.
Flajšman: A u drugim zemljama nije tako?
Bernhard: Verujem da
nije. Ovde je to preko svake mere preterano. A ako toga ima u drugim
zemljama, onda ima u mnogo manjoj meri. Samo pisac koji izdržava sam
sebe, koji mora da radi, može nešto i da postigne. Ali, onaj koji zna da
ne mora ništa da radi zato što će mu prvog doći plata od Ministarstva
ili neke druge institucije – to je strašno. Svi sede samo kao usedelice i
čekaju da im stigne od Minsitarstva, i pletu.
Flajšman: Ali, najveći deo davanja su troškovi osoblja? Bilo bi vrlo surovo kada bi se počelo sa masovnim otpuštanjem?
Bernhard: Pa, ti ljudi
se moraju otpustiti. Moraju malo da živnu, i tako se samo leševi motaju
po velikim pozorištima. To su hiljade ljudi koji u osnovi nisu nizašta, i
samo su izdržavani. Pozorišta moraju sama sebe da izdržavaju, a
naročito nacionalna pozorišta. Već je ta reč – nacionalno – čista
glupost. Pozorište treba da bude u nekoj zgradi u kojoj će plaćati
zakupninu i sve ostalo. Jedna od tih uobičajenih krilatica – a inače su
krilatice sve redom odvratne – ovde bi odlično legla: „stesati (na pravu
meru)“. Svakog pojedinačno treba stesati na pravu meru, i to toliko ga
stesati na pravu meru sve dok od njega ništa ne ostane. Kad neki glumac
odigra dobar komad, onda će ljudi doći i sve će moći samo od sebe da
opstane.
Flajšman: A kad neko pozorište kaže da Tomas Bernhard traži previše novca i mi nećemo da mu damo tolike tantijeme?
Bernhard: Ja sam
trgovac i uvek tražim onoliko koliko nešto vredi. Kao što je moj pradeda
rekao: kilo putera kod mene košta toliko, a ako vam je to mnogo, vi
idite drugde. Ali s obzirom na to da ja uglavnom ne dozvoljavam da
igraju moje komade, ili dozvoljavam da se izvedu samo jednom, onda se tu
ne radi o velikim iznosima. Ali, za taj jedan put želim da dobijem
koliko meni odgovara u odnosu na vreme koje sam potrošio radeći na
komadu. Kada neko nešto napravi, onda on tačno oseća koliko to vredi i
ti tu stvar možeš dobiti ukoliko platiš cenu koju on traži. Ukoliko
nećeš da platiš – onda zdravo! I kod mene nije ništa drugačije. (…)
(str. 209, Madrid)
Flajšman: Da li je to neka satisfakcija kada vidite prevode svojih knjiga?
Bernhard: Ne, uopšte.
Vrlo je zabavno, ali nema nikakve veze sa onim što čovek piše zato što
je to knjiga onog koji je prevodio. On ide nekim svojim putem i uvek
istera svoje. Knjiga se ne može prepoznati. Prevedena knjiga je kao leš
po kojem je automobil gazio sve dok ga nije unakazio do
neprepoznatljivosti. Onda vi te ostatke možete pokupiti, ali to više
ničemu ne služi. Prevodioci su nešto strašno. Oni su siromašni ljudi
koji ništa ne zarađuju za svoje prevođenje, dobijaju najniže honorare,
vapijuće niske honorare, kako se to kaže, a obavljaju jeziv posao, tako
da se sve to na kraju izjednači. Ako radite nešto što je ništa, onda za
to ne treba ništa ni da zaradite. Zašto uopšte neko prevodi, zar ne bi
trebalo da sam nešto napiše? Prevođenje je jeziv način služenja.
(…)
(str. 228, Madrid)
Flajšman: Upotrebljavate izraz Gospod Bog. Verujete u njega?
Bernhard: Ne morate
verovati u nešto što stalno vidite. Gospod Bog je svuda, tako da u njega
ne moram da verujem. Već u Crkvi vam kažu – Bog je svuda. Dakle, štedim
na verovanju. …
Flajšman: Da li je biti pisac za Vas zanimanje?
Bernhard: Tako je
ispalo. Kao kad je neko čistač cipela – a takvih još ima na gradskim
ulicama tamo na Jugu – pa ga pitate da li je to njegov posao, a on vam
kaže da mu ništa drugo nije ostalo osim da čisti cipele, pošto mu je
otac jednom rekao: hajde pokreni se malo, zaradi neki novac. A tad mu je
verovatno najzgodnije bilo da čisti cipele, pa onda to i dalje radi.
Kod mene sa pisanjem je isto.
Flajšman: Ali povremeno ste radili i druge stvari?
Bernhard: Kao i svaki čovek. Svaki čovek radi i neke sporedne stvari.
Flajšman: A šta ste vi, na primer, radili?
Bernhard: Čovek pere
zube i oblači se. To je već neka delatnost. To je sporedan posao. Svakog
dana se oblačiti i svlačiti. Već samo to je iscrpljujuće i jezivo. Kad
pomislite da se milion puta oblačite i svlačite, potpuno iznurivanje.
Pranje zuba, sečenje noktiju svake tri nedelje, jer ako ih ne posečete
probušiće vam se čarape. Jeziva slika. Sve čisto sporedni poslovi. A
ipak, to je prvi posao – kupanje, oblačenje, svlačenje. Prvo zaposlenje
koje čovek dobije, a to se uvek previđa.
Flajšman: Ali radili ste i još neke poslove u svom životu?
Bernhard: Mnogo njih.
Flajšman: Koje, na primer?
Bernhard: To je
nezanimljivo, kao što su nezanimljivi pisci koji kažu da su prali sudove
i ribali podove, radili na građevini, vozili kamion i na kraju
prikupljali priloge za Crveni krst. To je samo spisak stvari koje treba
kod gledalaca da izazovu bednu sentimentalnost i ja sad ne moram da ga
ponavljam. Sve je to u dobroj nameri, ali besmisleno. Kao što je
besmisleno slati mleko u prahu u Afriku. Velike firme tako zamisle, pa
se to onda i pošalje u pustinju, a onda kad oni to hoće da umute –
nemaju vode. A one u Bonu nije briga, oni su na tome dobro zaradili.
Tako je tamo pored peska i mleko u prahu. Time se bave propali glumci.
Siđu sa bine, uzmu mleko u prahu i odu u Afriku. Dva puta godišnje se
vrate, uzmu par miliona iz naših džepova i sjure se nazad u podsaharske
pustinje, siromašnim ljudima. Tim pustinjama nije potreban gospodin Bem,
ali gospodinu Bemu je potrebna pustinja da bi pobegao iz klešta u
kojima se našao. To je drama želje da se pomogne i humanosti koja to
nije. (…)
Flajšman: … Ali, Vi želite nešto da postignete svojim pisanjem?
Bernhard: Ne, zaista
ne. Samo da se zabavim i da mi ne bude dosadno na ovom svetu. To je u
suštini glavni razlog, zar ne? Ako uz to i nešto zaradim – utoliko
bolje. Ako ništa ne bih zarađivao, verovatno ništa ne bih ni radio,
pošto bih morao da se bavim nečim drugim, i ne bih imao snage za takve
uzlete. Flajšman: Ali, vi ipak želite da nekako utičete, da nešto
promenite, to svako želi, zar ne? Bernhard: Uopšte ne. Ni na šta ne
možete da utičete i ništa ne možete promeniti pošto svet ide svojim
putem, sve se pojavljuje i nestaje, sve dolazi i odlazi, i na kraju je
sve počišćeno, i šta biste vi tu hteli da menjate?
za P.U.L.S.E priredila: Daša Stojanović
Izabrala i prevela s nemačkog: Aleksandra Kostić
Aleksandra
Kostić rođena je u Zagrebu 1968. godine, a u Beogradu diplomirala
filozofiju na Filozofskom fakultetu 1996. godine. Od tada radi kao
slobodni prevodilac sa engleskog i nemačkog i povremeno sarađuje sa
teorijskim časopisima (Beogradski krug, Nova sprska politička misao),
piše filmske kritike za Treći program Radio Beograda. Veći objavljeni
prevodi: Peter Sloterdajk (U istom čamcu), Jirgen Habermas
(Postnacionalna konstelacija), Timoti Garton Eš (Istorija sadašnjice),
Suzan Bak-Mors (Svet snova i katastrofa), Maks Veber (Politički spisi).
[email protected]