Na Mostu umetnosti, pod škrtom kupkom sramežljivog februarskog sunca
koje se pomalja među raskriljenim olovom oblaka, rađaju zreli grozdovi
ljubavnih katanaca. Rod se dobro primio. Otežale ograde nabrekle od
načičkanih lokota, pišu Novosti.
Nigde na svetu na jednom mestu ne vreba toliko Amorovih strelica u
brišućem letu, strela požude, iz Kupidonovog zlatnog tobolca, umočenih u
slatku ljubavnu čežnju. Stotine hiljada blistavih ćilita zabravljeno je
da nikada više ne budu otključani. Obesili se svom težinom kovanoj
balustradi oko vrata. Tone ljubavnih zaptivaka prete da sruše rustičnu
ćupriju. Prava ljubav ionako ruši sve pred sobom.
Asad i
Meredit stigli čak iz Nju Džerzija da obave ovaj čin. Simon i Loren
skoknuli s pariske periferije, Kevin i Žili iz Brisela, Hamza i Karima
iz Maroka. Sad će baciti ključ u Senu. Trenutak da se ovekoveči. Džeri,
iz Indijane, u invalidskim kolicima, u čvrstom ljubavnom zagrljaju drži
svoju nepokretnu Juliju. Anonimna devojka, u zaklonu od nepoželjnih
očiju, traži kutak gde će sama okovati tajnu.
Nema više prostora ni za kopču. Prava ljubav, ipak, uvek pronađe
svoje mesto. Svakoga dana niču novi zasuni. Spajaju se, u jednoj tački,
tradicija, romantika, sujeverje i lepota gesta.
Marija i Orfej
šalju u vazduh papirno srce napunjeno toplim vazduhom, uz otvoreni
aplauz širokog auditorijuma. Dok se zavetuju, Mikijeva harmonika
proređenih zuba cvili neku melanholičnu melodiju, po svečanim ritmovima
sata s kupole Akademije. Ispod drvenih razdeljaka mosta, valja se
podbula reka. U Seni, čuvarki ljubavi, ogleda se Luvr, dok promućurni
prodavci katanaca vrebaju mušterije.
Kad poiskaču u prvi mrak,
žuti svici kandelabra obasjaju na klupi dvoje koji opčinjeni razgledaju
novi prsten na njenoj ruci. Klupica. Blago veče. Miris vode. Topao dah.
Poljubac. Treba li, kome, uopšte, nešto više? Posle će i oni da stave
kanatac. Onda proveravaju po nekoliko puta koliko su čvrsto zaključali
svoju ljubav.
Kažu da tradicija potiče iz Vrnjačke Banje, od
učiteljice Nade koja je na ovaj način želela da sačuva sećanje na veliku
ljubav, oficira Relju, od koga su je razdvojili vihori Prvog svetskog
rata. Posle se ovaj običaj širio dalje, po Evropi i svetu, a u poslednje
vreme stigao i do prestonice ljubavi i umetnosti.
Gradske vlasti su se zabrinule da ovolika količina ljubavi ne
sruši most, pa razmišljaju da raskatanče onolike veze. Zasada se na to
još nisu usudili. Bilo je, ipak, onih koji su, pod okriljem noći, krali
pomalo tuđe sreće, poput vajara Lorisa Greoa koji je otkinuo i istopio
130 kilograma katanaca za svoje umetničko delo. Ubrzo, međutim, osvanu
novi.
Na njima Anuš i Faruk, Mendi i Sabrina, Soraja i Nikola,
Džef i Džeki, Marija i Kevin, Džon i Zoe, Fabio i Vanesa, Cujoši i
Hiromi, Felipe i Fernanda, Havijer i Marta, Karlo i Sofija. Mira i
Dragan upisali 24. oktobar 2013. Neko navede datum kad je prošao ovuda,
neko onaj najvažniji u životu.
Crtaju srca, graviraju imena,
utiskuju poruke. Upravo venčani. Mojoj dragoj, na španskom. I nešto na
arapskom. U roze obojeni katanci. I oni obični, za svaki dan. Neki s
šifrom, drugi s ključem. Jedan ključić na lančić oko vrata, za uspomenu,
drugi, za večnost, u reku. Neki katanci, vremenom, zarđali. Ljubav im
se dobro drži.