Basara je objasnio da knjiga predstavlja njegovu “tužnu ličnu ispovest” i da je posvetio svojoj tetki Jeleni Milijević, koja je živjela 98 godina, i pokojnom prijatelju, slikaru Nenadu Žiliću.
“Meni je ta intimna linija romana najbitnija, a sve ostalo je tu samo da začini to. Pišući roman shvatio sam šta se sve dogodilo za života moje tetke, koja je rođena 1912. i umrla 2010. Toliko se toga izdešavalo i olupilo o glavu moje tetke, koja je sve to preživela sa jednim sjajnim optimizmom i odsustvom gorčine”, ispričao je Basara.
On je kazao da bi bilo krajnje mučno pisati o takvim stvarima, a ne začiniti to dobrim humorom.
“To mi pomaže da pišem, a čitaocima verovatno da čitaju”, kazao je pisac, okarakterisavši roman ne kao “komediju del arte”, već kao “komendiju del arte”.
Basara je primjetio i da je laž u Srbiji postala nezavistan entitet.
“Imam utisak, naravno to je preterivanje i meni se to može kao autoru fikcije, da je laž postala zaista materijalni fenomen. U ovoj knjizi je ona kao plazma, kao sline koje se cede iz čeljusti svemirskih čudovišta, jedan zapravo fenomen koji guši sve, mada neki uživaju u njemu”, rekao je pisac.
Novinar Teofil Pančić ukazao je na dugovječnost Basarine opsesije da “gura prst u oko onima čije oko nije zdravo dirati, jer umiju žestoko da uzvrate”.
“Zanimljivo je da Basarina proza, a ja ne mogu da se setim neke druge proze pisane ovih godina na srpskom jeziku, koja neke ljude ljuti. Mi smo izgubili tu vrstu proze koja je do te mere provokativna da se neko na nju ljuti. Uglavnom sve prolazi uz neku pristojnu ravnodušnost, a sa Basarom nije tako”, kazao je Pančić.
On smatra da je to zato što “suštinski tabui kojima se on (Basara) bavi nisu ova ili ona ličnost i njegov lik i delo, nego zapravo ono što je kod nas uspostavljeno kao neka tobožnja hijerarhija vrednosti sa mnogo raznih ”izama” – od komunizma do nacionalizma”.
“Te ‘izme’ Basara stalno dekonstruiše, odnosno pokazuje šupljinu priče koja iza njih stoji, niskost, prostavštvo, pokvarenjaštvo koje se iza toga sakriva, da se iza te patetične velike reči zapravo krije nekakav mutavluk, mali bedni interes, nekakve palanačke međusobice”, istakao je Pančić.
On je dodao da je po svom duhu “Dugovečnost” nastavak Basarinog prethodnog romana “Mein Kampf”, te linije Basarinog izrazito satiričnog bavljenja srpskom stvarnošću.
Pančić je naglasio da tu vrstu Basarinog književnog opusa čini tako jakom “to što njegovi romani, koliko god imali politički naboj, nisu malo proširene kolumne, zamaskirane u nekakavu naraciju, već zapravo autentična dela čoveka koji ima sposobnost da od takozvane stvarnosti kao gradivnog materijala, stvara orgije apsurdističkog humora”.
Direktor “Lagune” Dejan Papić ocijenio je da je Basara “autentična pojava kakve u svjetskoj književnosti nema” i da su teme u njegovom novom romanu obrađene “možda na jedi”.