Dve žene združene nad posteljom onemoćalog voljenog čoveka za čiju su se naklonost godinama takmičile, piju zajedno kafu i drhte nad uzglavljem najvećeg filozofa 20. veka Martina Hajdegera, dok njegov blistavi um, u košmaru, više nije u stanju da promišlja velika pitanja bivstvovanja i egzistencije. Jedna mu je žena, brižna supruga i majka, koju je zapostavljao posvećen knjigama i filozofskim razmišljanjima, druga ljubavnica, eliksir mladosti i intelektualnog naboja. Elfride Hajdeger, Hana Arent i Martin Hajdeger – ljubavni trougao, zabranjena ljubav i sveznajući pripovedač zajedno sa njima.
Francuski filozof, pisac, feministkinja i književna kritičarka Katrin Kleman u knjizi „Martin i Hana” (Albatros plus) uvodi nas kroz ključaonicu Hajdegerove kuće, i na osnovu svojevrsnog književnog voajerizma uvlači čitaoca u lavirint njihovih krivica, prezira, rivaliteta i strasti.
Inspiraciju za knjigu autorka je našla na osnovu nekoliko redova koje je napisala Elizabet Jung-Beruel, biograf Hane Arent, o primirju, odnosno pomirenju dve žene pored kreveta bolesnog voljenog, s namerom da opiše podjednako buran život dvoje poznatih filozofa.
Pomoću vremenskih kolaža Katrin Kleman ocrtava portret nemačke teoretičarke politike i filozofa jevrejskog porekla, Hane Arent, opčinjene delima svog profesora Hajdegera i pre njihovog ličnog poznanstva. Sedamnaest godina stariji profesor, iako promenljivog raspoloženja, ni zgodan, ni lep, „ jedna zabrinuta duša u zdepastom telu”, s mračnim mislima, kao maleni Bog erudicijom je zasenio mladu nadobudnu intelektualku u nastajanju. Njihova zabranjena ljubav, s prekidima, između ostalog i zbog Haninih odlazaka u Francusku, Španiju i Ameriku, ali i ostalih njenih ljubavi, za suprugu Elfride ostaje tajna čitavih dvadeset godina.
Prateći razgovore dve neprijateljice kroz čitavo štivo, čitalac će, međutim, shvatiti da su poznatom blistavom umu i podvojenom čoveku, i bile potrebne ove dve žene, i da se s različitim uzimanjima od njih dve tek tada osećao potpuno i ostvareno. Elfride je Martinu održavala kuću i gnezdo, bila besprekorna kuvarica-kućanica, „s gotovo smislom za poslove unutar domaćinstva”, dok je sa Hanom mogao da bude Hajdeger koji je plenio pažnju u dugim i neiscrpnim filozofskim razgovorima.
Katrin Kleman pušta dve junakinje da se razgovorom ogledaju jedna u drugoj i upoznaju nepoznatu stranu čoveka kojeg su delile. Hana, građanka s šeširom, i Elfride, s keceljom i pletenicama oko glave. Jedna svetlost, druga senka. Jevrejka i Nemica. „Jedna sidro, druga talas”. I naposletku, obe na istom.
Katrin Kleman ne zaobilazi ni kratak ali pažnje vredan deo Hajdegerovog života koji se odnosi na njegovu nacističku prošlost i predstavlja nam promišljanja Jevrejke Hane Arent o tim, za nju razdirućim, pitanjima imajući u vidu da se upravo Arentova u svojim delima bavila pojmovima banalnosti i radikalnosti zla.
Hajdegerova podrška nacističkom pokretu za vreme svog mandata na dužnosti rektora u Frajburgu, za koju Hana krivi politički obojenu Elfridu – „Nemicu do kostiju”, završava se vrlo brzo zbog njegovog potonjeg neslaganja sa nacistima.
Književni kritičari će ironično primetiti da ova knjiga i pored, u prvom planu date, psihološke i etičke perspektive, zapravo pokazuje da je moguće strasno voleti svog najljućeg neprijatelja i kako dve nepomirljive strane, Jevreji i Nemci, ipak mogu biti prijatelji i posle holokausta.
Tekst je preuzet iz Politike