Debitantski roman Razgovori s prijateljima (2017) pretvorio je Sali Runi u literarnu senzaciju, a Normalni ljudi (2018), po kom je snimljena i zapažena TV serija, u književnu zvezdu. Treći njen roman, Bajni svete, gde si ti, objavljen početkom jeseni, bio je jedna od najočekivanijih knjiga ove godine. Stiven Marč, autor dva romana, dve knjige dokumentarne proze i brojnih tekstova u vodećim svetskim medijima, u eseju “Pobeđujući u igri koju čak nisi ni hteo da igraš: O Sali Runi i književnosti poze” iznosi tezu prema kojoj se pristup svetu i pisanju Sali Runi i njoj generacijski bliskih autora i autorki suštinski razlikuje od svet(onazor)a generacija pisaca koji su im prethodili. Prenosimo njegov esej objavljen u magazinu Lithab
***
Sali Runi je nesrećna. Sali Runi ima sve i Sali Runi je nesrećna. Sali Runi je nesrećna jer Sali Runi ima sve.
Ako su književne karijere nalik igrama, a jesu, onda je Sali Runi pobedila: debitantski roman kao ogroman bestseler, još veći i bolje prodavani nastavak, uspešna TV adaptacija, profili, nagrade. “Pišem ti iz Pariza, samo što sam stigla iz Londona, gde sam morala da odem i pokupim nagradu. Nikada da se umore od toga da mi daju nagrade, zar ne? Šteta što sam se ja tako brzo umorila od toga da ih primam”, piše ona u novoj knjizi Bajni svete, gde si ti (bez znaka pitanja). Za Sali Runi je to što je postala slavna dokaz bezumlja, u ljudima koji joj zavide koliko i u društvu koje to vrednuje.
“U redu, to jeste bilo malo iskustvo na svoj način i sve to će se izduvati za par meseci ili godina i niko me se više neće čak ni sećati, hvala Bogu”, piše ona. “I onda, to je to, sa mnom je gotovo, a potom dolazi sledeća blistava dvadesetpetogodišnjakinja pred nervim slomom”. Njen novi roman je, na neki način, pretnja slomom.
Sali Runi ispreskakala je sve obruče sveta i shvatila, na kraju, ispraznost svih obruča. Ali Bajni svete, gde si ti više je od knjige u kojoj se mlada, zdrava, uspešna, bogata, slavna, zaljubljena žena žali na mladost, zdravlje, uspeh, bogatstvo, slavu i ljubav. Ona je objavljena u određenom trenutku u istoriji književnosti, u tranzicionoj tački ili, tačnije rečeno, tački dve simultane tranzicije. Književnost glasova izumire. Književnost poze je stigla. Osnova književnog stila se promenila.
Dok sam bio na fakultetu, kao i moji prijatelji sa uglavnom sličnim opsesijama u književnosti, odnosno – iskreno govoreći – štreberi, igrali smo igru u kojoj bi neko pročitao prvu rečenicu na strani 149 bilo koje knjige i onda je trebalo da mi ostali pogodimo ko ju je napisao. Evo primera:
“Sestrić se vratio nakon što je piškio u kući i, pošto je prislonio prst na usne ućutkujući ih, pokazao je palcem preko ramena da je ono što su tražili bilo tamo iza.”
“I Bože – pazi to! – Portobelo roud, ceo šinjel, izanđao i pohaban, u raspadu i pun pacova”.
“Bio je mladić i odbio je pošto je prepoznao sarača kome se belac obraćao tako da je posramio sarača što je pozvao mladića da dođe do njegovog boravišta par milja dalje niz put”.
Tada se – a bilo je to devedesetih godina – činilo da bi svaka načitana osoba mogla da prepozna ko je šta napisao po bilo kojoj rečenici koju je taj neko napisao. (U ovom slučaju su to Voljena Toni Morison, Londonska polja Martina Amisa i Krvavi meridijan Kormaka Makartija). Neke pisce, poput Tomasa Pinčona, niko ne bi birao. Bilo bi suviše lako.
Sa romanima iz 21. veka skoro da je nemoguće igrati igru “stranica 149”. Ali hajde da ipak pokušamo.
“Četiri sata kasnije, budilnik ga je probudio.”
“Predstava je bila ‘žestoki uspeh‘, kako je to naveo jedan kritičar”.
“Ali zapravo sam dobro, samo mi je potrebno da se sredim”.
Ovde nijedna reč nije van svog mesta. Svaka rečenica dobija potvrdu kvaliteta: rečenice iznad imaju sertifikate, nisu pogrešne. Ispisivanje poze je, pre svega, stvar toga da se bude korektan, i po stilu i po sadržini. Glavni cilj je da se ne napravi nijedna greška. Glavni cilj je brisanje, a glavna tema društvena anksioznost i samoprezentacija. Nikada se ne pogubiti pri pisanju. Pre je to, primećuje se uz divljenje, preciznost pri poduhvatu. (Konkretni primeri su iz Škole u Topeki Bena Lernera, Moje godine odmora i opuštanja Otese Mešfege i Normalnih ljudi Sali Runi.)
Jedan senzibilitet utire put drugom. To ne znači da nema savremenih pisaca sa jakim glasovima – lako biste prepoznali Rejven Leilani po rečenici na stranici 149 u Lusteru, na primer, ili Džošuu Koena na stranici 149 Netanjahuovih – ali knjige koje opisuju trenutak, knjige koje deluju kao da su najviše ovde i sada, to su knjige poze.
Amanda Gormen, nakon što je čitala poemu na inauguraciji Džoa Bajdena obučena u veličanstveni žuti “Pradin” kaput, izazvala je to da je potraga za “žutim kaputom” na Guglu povećana za 1.328 odsto. Ona je ubrzo nakon toga potpisala i ugovor kao model za IMG.
Prva stvar koja je mladom pesniku/pesnikinji danas potrebna nije ni vladanje jezikom ni prizivanje muza. To je izgled. Ispisivanje poze je književni ishod MFA sistema i Instagrama u podjednakoj meri – ono prevlači pisanje u običan biznis samoizlečenja kakav preovlađuje u kulturi kapitalizma današnjice.
Bavimo se senzibilitetima, neizbežno mekih ivica, ali sukobljenih, oni su u nepomirljivom sukobu upravo zato što su tako nejasni, pošto izražavaju pretpostavke i fundamentalne pristupe. Savremeni diskurs je uopšte, ne samo u književnosti, pun priča ljudi koji jedni drugima govore o prošlosti. Glas i Poza međusobno se ne razumeju; oni zauzimaju različite sfere značenja. Gnušanje i bes kakvi odlikuju političku borbu oko upotrebe jezika – sa naizmeničnim pozivanjem na “političku korektnost” ili “kulturu ostrakizovanja” – dobrim delom počivaju na tom raskolu.
Sali Runi primer je pisca Poze. Razotkrivanje ličnosti ujedno je i primarna tema njenog dela i glavni aspekt njenog stila. Ali ona je samo prva među jednakima. Bajni svete, gde si ti javlja se usred velikog raskola u jeziku, jaza sa posledicama koja naveliko prevazilaze književnost. Runijeva negde na sredini knjige Bajni svete, gde si ti neobavezno kaže: “Mislim da nikada više neću napisati roman”. Prilično sam siguran da ona to i misli. Kao zalog u trenutku tranzicije stavljena je sposobnost stvaranja samog značenja.
*
Knjige koje je napisala književna kohorta, u kojoj su i Margaret Atvud, Filip Rot, Majkl Ondatje, Džoan Didion, Toni Morison, Rejmond Karver i drugi, delile su viziju književnosti, razumevanje njene društvene uloge, pa čak i njenih moralnih određenja. Isticale su se izrazitošću svojih glasova.
Mane generalizovanja su ovde primamljive – knjige bumera vs. knjige milenijalaca – ali to ima malo smisla, osim možda kada je reč o publici. Svi spomenuti na listi iznad rođeni su pre početka Drugog svetskog rata. Cela stvar još više zbunjuje sa novijim piscima. Zejdi Smit je očigledno autorka Glasa. Šejla Heti jednako je očigledno autorka Poze. A rođene su u razmaku od godinu dana. (Moja generacija, Generacija X, uvek je osećala prokletstvo toga što je zaglavljena između ove dve kategorije. Pisci iz Generacije X su ili zakasnili za Glas ili poranili pred Pozom).
Velika moć knjiga sa glasom leži u tome što vas one lako i potpuno uvuku u sebe. Otvorite Američku pastoralu Filipa Rota i osam sati kasnije zatvorite je ošamućeni. Glas u Voljenoj toliko je jasan da ostavlja opipljiv trag u sećanju; Toni Morison će vas progoniti. I to što proganja je ono što je važno. Svi ostali aspekti književnog zanata su podređeni glasu. U Paranoji u Las Vegasu Hantera Tompsona teško da ima izveštavanja, a nema ni analiza; nema u njoj pravog uvida u poslove američke vlade ili u izbornu politiku. Ali koga je briga za to kad imate rečenice poput: “Ne možemo da stanemo ovde, ovo je zemlja šišmiša”? Kristofer Hičens nije bio u pravu ni u jednoj kolumni o važnim temama koje je napisao i znao je da bude neopravdano gadan, ali je čovek imao glas. I to je bilo dovoljno.
Voleti glas značilo je voleti glasove drugih, iako na sasvim drugačiji način i od modernizma i od savremene književnosti. Ženski glasovi, homoseksualni glasovi i glasovi manjina čuli su se kao nikada pre toga, što je verovatno najveće zaveštanje sadašnjoj književnoj sceni. Prevedena dela dospevala su u središte književne kulture. Gabrijel Garsija Markes i Milan Kundera deo su te kohorte u dlaku isto koliko i Margaret Atvud ili Filip Rot. Ali kosmopolitizam je bio samo agregat. Doživljaj pri čitanju velikih Dikensovih romana ili Džojsovog Uliksa rađa osećaj ulaska u veliki grad i bivanja na svakom njegovom uglu, osećaje kako je biti dečak koji čisti noževe i vojvotkinja u njenoj spavaćoj sobi, pevač popularnih pesama ili prodavac u hladovini. Nijedan roman koji je napisao neko iz generacije koja im je usledila nije nasledio takvu otvorenost prema čovečanstvu. Delo poput Londonskih polja u kom je Martin Ejmis pokušao da prevaziđe granice klasa i polova na kraju je rezultiralo nizom komičnih stereotipa. Nema te ture kroz London u drugoj polovini 20. veka poput one po ukusu Martina Ejmisa, a ona je urnebesna.
Filip Rot ima najzabavniji glas zbog krajnjih ograničenja njegove empatičnosti. On je Jevrej iz Njuarka. Nijedan drugi ugao gledanja njemu nema smisla i on ulaže malo napora, ako ga uopšte i ulaže, u prihvatanje i opisivanje onoga što bi drugi mogli da osećaju ili misle. U Ljudskoj mrlji Nejtan Zakerman sanjari o gonjenju Bila Klintona: “Sam sam sanjao o mamutskom transparentu, okačenom dadaistički, poput Kristovog platna za umotavanje zgrada, s kraja na kraj Bele kuće sa napisom OVDE ŽIVI LJUDSKO BIĆE”. Rotu ne pada napamet, čak ni na trenutak, da bi i žene u Beloj kući mogle da budu ljudska bića. Žene u njegovim knjigama su seksualno naivne lutke, tek stepenicu iznad onih iz pisama u Penthausu. Afroamerikanci jedva da se pojavljuju, i to u sepiji, liče na fotografije porodice sa sahrane Martina Lutera Kinga. Jevreji sa drugačijom istorijom, sa drugih mesta, njemu su nepristupačni. Nije u stanju da saoseća čak ni sa Izraelitima. Ali u književnosti je svaka snaga slabost, a svaka slabost snaga – Američka pastorala najbolji je ikada napisani roman o neuspehu da razumete ljude koje volite.
Ovo zaokruživanje glasa razlikuje se u odnosu na poduhvate velikih modernističkih pisaca, kojima je fluidnost glasa bila glavna strategija. Fokner u Buci i besu namerno je različit od Foknera u Dok ležah na samrti. Beskrajna razolikost modaliteta kod Džejmsa Džojsa ili Vladimira Nabokova ili Virdžinije Vulf stvar je snova o bekstvu u višestrukost. Džojs iz “Mrtvih” doslovno je neprepoznatljiv u odnosu na Džojsa iz Fineganovog bdenja. Čak ni pisci poput Džona Stajnbeka, čiji stil je ostao manje-više konzistentan tokom cele karijere, nije nužno isticao sopstveni glas. Njegova ličnost izbija mnogo jasnije u njegovim pismima, koja su krajnje zabavna i mnogo živahnija od njegove fikcije.
Knjiga poput Starca i mora – u kojoj bogati belac sa imanja na kom su u bazenu plivale filmske zvezde prepoznaje najbolji deo sebe u crnom ribaru na ivici gladi – bila bi nemoguća za pisca Glasa. Oni bi samo mogli da podnesu da vole sebe i samo su učili tokom karijera da sebe vole jače i potpunije. To nije kritika. Takve su bile okolnosti. Zaokruženost i ispunjenje glasa suština je njihovog umetničkog poduhvata.
Lično ispunjenje, kao potreba, čak i kao predložak za motivaciju, sasvim izostaje iz knjige Bajni svete, gde si ti. Prezir i društvena anksioznost su dominantna stanja. Radnja u romanu, neznatna kao što jeste – žurka u malom gradu u Irskoj, putovanje u Rim – služi kao prilika za iskazivanje prezira i društvene anksioznosti. Prezir se hitro širi: glavni lik, Alis, očigledna zamena za Runijevu u knjizi, prezire svoje roditelje, prezire kapitalizam, prezire svoj narod, prezire kosmopolitsku elitu, prezire književnu scenu, prezire samu književnost i, na kraju, i samu sebe.
“Bilo mi je važno da dokažem da sam posebna osoba. I u tom mom pokušaju da to dokažem, učinila sam to stvarnim”, piše ona. “Tek kasnije, kada sam dobila novac i priznanje za koje sam verovala da zaslužujem, razumela sam da nije za svakoga bilo moguće da zasluži te stvari, a tada je već bilo kasno. Već sam postala osoba kakva sam nekada priželjkivala da budem, a sada je svim silama prezirem”. Njena prijateljica Ajlin, pomoćnica urednika u nečemu za šta verujem da je London rivju of buks, gaji mnogo prizemniju mržnju prema sebi, pošto ona nije slavna: “Iskreno, ako bismo morali da umremo zarad veće dobrobiti čovečanstva, prihvatila bih to kao jagnje, jer nisam zaslužila ovaj život, niti sam u njemu uživala”. Ove žene doživljavaju svoj elitni status i veliki blagoslov kao aspekte sebe koje aktivno preziru.
Njihova društvena anksioznost žestoka je skoro koliko i prezir. Bajni svete, gde si ti sastavljen je mahom iz dijaloga ljudi koji očajnički pokušavaju da ne kažu ništa pogrešno. Evo tipičnog razgovora s početka:
A o čemu su tvoje knjige?
O, ne znam, rekla je. O ljudima.
To je prilično nejasno. O kakvim ljudima pišeš, o ljudima poput tebe?
Gledala je u njega mirno, kao da želi nešto da mu kaže: to da razume njegovu igru, možda, i da bi mu čak dozvolila da pobedi, sve dok ju je igrao na fin način.
“Kao da želi nešto da mu kaže” bi mogao da bude i moto cele knjige. Runijeva je uvek bila opsednuta time kako da ne kaže nešto pogrešno, koliko tačno da oda. Srećan kraj njene prethodne knjige Normalni ljudi ishod je te polunevidljivosti, nestanka iz samog društva. “Marian se više ne dive niti je osuđuju”, napisala je Runijeva. “Ljudi su zaboravili na nju. Ona je sada normalna osoba. Prođe, a niko je ne pogleda”. Eto kako sreća izgleda. To je Marianina pobeda! Postizanje normalnosti, odsustvo onoga što se nekada zvalo ličnost, zahteva ogroman napor.
U neku ruku, Bajni svete, gde si ti jednostavno je produžetak njenih ranijih dela: Alis želi da bude upravo poput svih drugih, ali i najvažnija osoba u prostoriji. Želi da se oljušti sve do idealizovanog samoporicanja. Želi da zauzme savršenu pozu.
Skoro svi vodeći pisci Poze pohađali su elitne škole i programe za kreativno pisanje, čak i izuzetak kakav je Tao Lin ima diplomu iz novinarstva sa Njujorškog univerziteta. Oni su skakali kroz obruče. Oni nisu zajebali stvari. Možda je to razlog što je završni čin njihovog pisanja brisanje. Moju godinu odmaranja i opuštanja Otese Mošfeg čini niz eksperimenata u nepostojanju; nijedno delo nije pridalo toliko bogatu, održavanu pažnju zaboravu. To je remek-delo. Prezir Mošfegove, kao i Runijeve, prožima svet, a onda i nju samu: naratorka se odlučuje da spava celu godinu pre nego da se ubije. Samoubistvo sa sobom nosi stav. Ako bi se ubila, šta bi ljudi rekli?
Poricanje i brisanje odlikuje pristup pisanju koliko i životu. U Školi u Topeki Bena Lernera, govornički zanos pojavljuje se na gimnazijskom takmičenju u retorici: “Počeo je da se oseća manje kao da on drži govor, a više kao da govor drži njega… U javnoj školi zatvorenoj za javnost, u odelu koje je delovalo kao kostim, dok se pretvarao da govori o politici, bio je preplavljen, koliko god to bilo kratko, prozodijom”. Lično ne mogu da pređem preko ovog konkretnog jaza. Opisavanje rasprave kao “nečega sa srednjoškolske debate” direktno me vređa. Srednjoškolske debate su još zelene i svesno pokorne. Uspevate ignorišući istinu i bilo kakvu klicu autentičnosti i impresionirate svoje starije govoreći ono što žele da čuju. Ali što se tiče ovih pisaca, oni žele da kažu ono što se od njih očekuje. (Prva uspela priča Sali Runi, “Čak i ako me potučeš” govorila je o pobedi i tome da se “bude prvi takmičar u debatama na evropskom kontinentu”.)
Škola u Topeki završava se u formi čistog socijalizovanog govora, kada narator govori upravo ono što govori gomila, bukvalno. “‘Čovekoliki mikrofon’, ‘mikrofon naroda’, dok su oni okupljeni oko govornika ponavljali ono što on govori sa ciljem da pojačaju glas bez opreme za koju je potrebna dozvola. Bilo je to sramotno, uvek je i bilo, ali sam se naterao da učestvujem, da budem deo tog tankog javnog obraćanja, deo javnosti koja je učila polako kako da ponovo govori, usred talasa”. Lernerova vizija literarnog uspeha uključuje kanalisanje onoga što drugi žele da on sam bude.
Duboka teskoba ovih dela, i u smislu stila i u smislu sadržine, nosi i posledice. Gledano spolja, najupadljiviji prikaz književnosti poze je jadan seks. Ako postoji ijedna savremena kratka priča da ju je svako pročitao, to je “Mačkar” Kristen Rupinijan, ali Znaš da to želiš, njena zbirka priča, prava je litanija još jezivijih seksualnih užasa. Priča pod naslovom “Dobar momak” počinje ovako: “Još pre nego što je napunio 35, jedini način da se Tedu digne i ostane mu dignut tokom seksualnog odnosa bio je da se pretvara da je njegov đoka nož i da se žena koju jebe njime ubada”.
Dug odeljak Škole u Topeki sadrži i raspravu značajnu za naratora, koji je kao dete prekrio ceo penis i testise žvakaćom gumom. Meri Kalovej, najoriginalnija i najdrskija autorka svoje generacije, objavila je priču “Ejdrijen Brodi” 2011. U jednoj verziji imala je svoju fotografiju sa spermom na licu. (Nažalost po Kalovejevu, ispisivanje poze je anatema za originalnost i drskost. Nije objavila knjigu više od decenije).
Seks u Bajni svete, gde si ti je banalan. Neće dospeti ni u jednu antologiju loših priča o seksu, ali to je zato što to čak nije ni loše. “Kako da uopšte odredimo u kakvom seksu uživamo, i zašto? Ili šta nam seks znači, i koliko seksa uopšte želimo da upražnjavamo, i u kojim kontekstima?”, piše Runijeva. “Načini na koje razmišljamo i govorimo o seksualnosti deluju tako ograničeno u poređenju sa iscrpljujućom snagom same seksualnosti kakvu doživljavamo u našim stvarnim životima”. Nijedan katolički biskup to ne bi bolje sastavio. Seks je “iscrpljujuć”. Likovi u Bajni svete, gde si ti pod jednakim su pritiskom, na svoj način, kao i većina najviktorijanskih od svih viktorijanskih likova. Seks je samo naoko u vezi sa zadovoljstvom ili čak požudom; on je u vezi sa artikulisanjem i primenom prave poze, u svakom smislu.
Prekomerna kontrola u ovim delima ostavlja utisak suštinske besciljnosti: ona su jezik koji pokušava da ne bude jezik, sa utiskom prečešljavanih pratećih pisama uz prijave za posao u kakvim slovna greška može da znači odbijanje. Stil postaje manje ispovedan čak i kada autofikcijski sadržaj postaje ispovedniji. Što poznatiji pisac, to manje jedinstven stil.
Dopašće vam se pesme koje slede, ali ne obe – one su obe ishod drugačije sistema razmišljanja, drugačijih modaliteta i drugačijih senzibiliteta. Šejmas Hini objavio je 1991. godine pesmu “Gledajući prikaze”[1], koja počinje ovim minijaturnim draguljem sinestezije:
Inišbofin u nedeljno jutro.
Sunčeva svetlost, dim s treseta, galebovi, molo, vonj dizela.
Jednog po jednog, dodavali su nas odozgo
U čamac koji se naginjao i njihao
Zastrašujuće svaki put.
Rupi Kaur – “autorka decenije” prema Nju ripabliku – postovala je 2020. sledeću pesmu na svoj nalog na Instagramu:
Nemoguće je
da te jedna osoba
ispuni
na svaki način
na koji želiš da te ispuni
tvoj partner
ne može ti biti tvoje sve
Obe ove pesme, u svoje vreme, bile su veoma uspešne. Hini je osvojio Nobelovu nagradu četiri godine nakon pesme “Gledajući prikaze”. Rupi Kaur ima četiri miliona pratilaca na Instagramu, a pesma je dobila 184.000 lajkova. Ali osim što su popularne, ove dve pesme nemaju ništa slično. U pesmama Rupijeve nema baratanja jezikom kao kod Hinija. U njima se barata jezičkim slikama. Nedavno je Kaurova izumela i novi izazov za poeziju: pojavila se u jednočasovnom specijalu na Amazon prajmu.
U dvoranama moći književnost luta po vestibilima. Malo govori, ali vidi ko dolazi i ko odlazi. Stilski preokret koji ovde opisujem – zamenu glasa pozom – pokazuje pukotinu u političkom jeziku. Politika Poze zamenjuje politiku Glasa.
Otpuštanje Džejmsa Beneta iz rubrike za kolumne Njujork tajmsa bila je samo još jedna čarka, već zaboravljena i potisnuta desetinama drugih incidenata. Ali bila je izvanredno poučna, rekao bih, u vezi sa tim kako funkcioniše jezički rat. Tokom prethodne decenije, Benet je objavljivao tekstove Vladimira Putina, vođe talibana i drugih autora kakvi bi mogli da budu smatrani samo otvorenim neprijateljima ametičkog naroda ili otvoreni zagovornici zla. Otpušen je zbog objavljivanja mišljenja aktuelnog američkog senatora čije je stanovište – federalne trupe trebalo bi da budu angažovane u gušenju nemira u gradovima – deljeno u značajnom delu javnosti. Benet nije postupio ništa drugačije od onoga što je uvek radio; jezik oko njega se promenio. Više nije bio sredstvo za izražavanje sukobljenih glasova, nego čin institucionalne reprezentacije.
Džon F. Kenedi proklamovao je politiku bumera rečenicom: “Ne pitajte šta zemlja može da učini za vas. Pitajte šta vi možete da učinite za zemlju”. Bumeri su pažljivo slušali; uradili su suprotno. Jedan od najapsurdnijih vidova integracionističkog sukoba poslednjih nekoliko decenija je uobičajeno opisivanje milenijalaca kao “povlašćenih”. To je primer čiste projekcije. Povlašćenost je osnovna osobina bumera, povlašćenost toliko ukorenjena da je oni i ne doživljavaju kao povlašćenost, nego samo kao način života. Sresti se lično sa skoro svakim piscem sa glasom, posebno sa onim manjim, znači suočiti se sa pompeznošću koja se graniči sa mentalnim poremećajem. Oni ne mogu da se uzdrže od instinktivnog uverenja da ustanove svih vrsta postoje da bi im dozvolile da tragaju za ličnim izrazom i samoispunjenjem. Zato nijedna ustanova ne uspeva da opstane pod njihovom upravom. Traganja glasova bila su divna, traganja za slobodom da se sloboda izrazi. Ali to je pojelo svet.
Nemar spram budućnosti zahvatio je svaku ustanovu. U akademijama je starija generacija držala pozicije za sebe celog života stvarajući klasu potčinjenih stalnih pomoćnika. Književna zajednica određena je nagradama: tu svuda ima bumera. Oni su uspeli da ubede sebe da je pravljenje skupih žurki za sebe bilo služenje duhu. Istovetna sebičnost definisala je njihove šire politike. Nasleđe njihovih kohorti je to da im je bio dat najveći niz ustanova kakve je svet ikada imao – posleratna politička uređenja – i oni su ga odbacili da bi se osećali dobro u svojoj koži. Pokretačka snaga politika od sedamdesetih godina prošlog veka do danas bilo je njihovo očekivanje od celog spekta vladinog servisa i nespremnost da plaćaju porez, uporedo sa potpunom ravnodušnošću spram početaka kriza u životnom okruženju do kojih su doveli njihovi načini života.
Ali svako ko polaže nade za političku budućnost u sledeću generaciju trebalo bi da potroši malo vremena u čitanju njihovih romana. Normalni ljudi posebno oslikavaju bezsadržajnost politika Poze. Merien i Konel sreću se u kafiću.
Izvini što kasnim, kaže on. Bio je neki protest u toku pa je autobus kasnio.
Seda nasuprot njoj. Nije još ništa naručio.
Ne brini zbog toga, kaće ona. Kakav protest? Nije zbog abortusa ili tako nečega, je l’ da?
Njega je sada stid što nije primetio. Ne, ne verujem, kaže. Porez za domaćinstva ili tako nešto.
Pa, nek im je sa srećom. Neka revolucija bude brza i brutalna.
Ideja da će milenijalci, uz svoju ispravnost i preciznost jezika, predvoditi progresivnu avangardu ka svetloj egalitarijanskoj budućnosti je naivna; nada da će smena generacija stvoriti progresivnu većinu je blesava i opasna. Sećate se kada su svi mislili da će klinci na Vudstoku biti prelaz ka Dobu vodolije?
Čitajući ove romane nije teško videti obrise nadirućeg milenijalskog reakcionarnog zaokreta. U Mojoj godini odmora i opuštanja naratorka postaje muza umetniku koji poseduje njeno telo dok je ona u nesvesti. U Normalnim ljudima Konel dolazi da spase Merien nakon što je drugi momak zlostavlja. “Ako ikada ponovo takneš Merien, ubiću te, kaže. U redu? To je sve. Reci joj jednu ružnu reč ubuduće, vratiću se i lično ću te ubiti, da znaš”. Heroj objavljuje seksualnu dominaciju kroz moguće nasilje. Takvi seksualni modeli su antika. Oni su očigledno i sadašnjica.
U Bajni svete, gde si ti, Ajlin završava otkrivajući smisao u standardnom buržoaskom životu: “Znam da ovo nije život kakav si zamišljala za mene, Alis – kupovina kuće i rađanje dece s momkom sa kojim sam odrastala”, završava se roman. “Ali to je život kakav imam, jedan jedini. I dok ti pišem ovu poruku veoma sam srećna”. Život posvećen pisanju: nesrećan. Pravljenje beba: sreća. I ovo bi, opet, biskup odobrio.
Važno je zapamtiti i da milenijalci ne veruju previše u demokratiju. Sedamdeset dva odsto ljudi rođenih tridesetih godina prošlog veka veruje da je demokratija”neophodna”. Samo trećina ljudi rođenih osamdesetih misli isto. Jedno je sigurno. Milenijalci se nikada neće žrtvovati iz političkih razloga. Suviše su zauzeti time da budu žrtvovani.
*
Otesa Mošfeg opisala je 2018. godine susret sa starijim piscem, kog ona zove Rupert Diks. Na internetu se može naći prilično dobra pretpostavka ko je on; možete da pogledate, ja to ne bih da komentarišem. Pravi identitet tog čoveka svakako nije od posebnog značaja. Rupert Diks predstavlja tip, kao što to prikazuje Mošfegova.
“Poslednji put kada sam videla Diksa, odnela sam novu priču. Diks ju je pročitao preko mog ramena na maloj sofi u njegovoj uglancanoj spavaćoj sobi. Prekrojio je i uredio ceo tekst, objašnjavajući svoje razloge za svaki potez – bio je to moj lični masterklas, upravo ono što sam oduvek želela. ‘Hvala vam’, rekla sam, ‘ovo mi baš mnogo znači’. Tad je Diks otišao do svog ormana i počeo da mi pokazuje lubrikante u gelu, bezobrazne filmove, sunđere za kontracepciju, i tako dalje. I tako smo se ponovo raspravljali zbog seksa. Ništa od toga me nije palilo, ni argumenti, ni njegova erotska pomagala, ni on. Dao mi je ono što mi je bilo potrebno, učitelj učenici. Nisam osećala potrebu da mu se odužim”. Obe strane su pri ovoj trampi odrane, starac što još pokušava da kresne budućnost i mlada žena što želi da je uvaži čovek koji primećuje samo sebe.
Patnja Runijeve nije ni lažna ni nepoštena. Ona opisuje stvarnost. Sociološka tumačenja se lako nameću. Tu su širenje interneta, pametnih telefona, društvenih mreža što emituju i prenose banalnosti kroz zadovoljavajuće fragmente besmisla, sve faze smene jezičke kulture vizuelnom. Bajni svete, gde si ti takođe izražava ćorsokak, i kreativni i duhovni. Književnost poze je neodrživa. U tom procesu brisanja na kraju obrišete i sebe. Savršena poza je tišina. Zato tu usputnu napomenu Runijeve da možda više nikada neće napisati još jedan roman shvatam ozbiljno. Ne vidim zašto bi to uradila.
Svet slova je u povlačenju
Tu je takođe u osnovi i prilika da se svet raspadne i, posebno, da književni život rapidno nazaduje. Obe strane u jezičkom ratu beleže isti gubitak, pokušavajući da izvidaju istu ranu, mireći se sa identičnom sudbinom: slika trijumfuje nad rečju. Taj trijumf je svuda primetan, u književnosti i u politici. Broj zaposlenih u medijskim redakcijama u Americi opao je za petinu od 2008. do 2019. godine. Na studije istorije upisuje se 45 odsto manje akademaca nego 2007. a na engleski jezik upola manje nego devedesetih godina prošlog veka. Pisana kultura više ne proizvodi zajedničke pojmove za smislene reference.
Jedan od načina da se sagleda rat za jezik je kolektivni odgovor na gubitak – zajednička tuga izražena kroz ratoborni bes. Ulozi u ovom sukobu ne mogu biti viši – kako bi se pronašao smisao? – ali u tom smislu da sukob izražava poraz, rat je već izgubljen – svet slova je u povlačenju. Bes u ovom trenutku je izvitoperena elegija, način da od samih sebe sakrijemo pad same Reči.
Sećam se da smo na proslavama rođendana mog sina organizovali igru nazvanu “napad ajkula”. Bila je to verzija muzičkih stolica, deca su igrala oko ćebeta, muzika bi stala, a oni bi morali da skoče na ćebe. Posle svake runde, roditelji bi presavili ćebe tako da je malo-pomalo sve manje dece moglo da skoči na raspoloživ prostor, sve dok ne popadaju i samo jedno od njih ostane na nogama. Ovo je alegorija za svet kakav nastupa. Sve je manje prostora. Manje je prirode, manje je humanosti, manje kapaciteta za raspravu, manje mesta za objavljivanje, manje je pažnje. Manje je prostora, uopšte, za afirmaciju života. Sali Runi je ona koja sada stoji na ćebetu. “Nismo li mi nesrećne bebe, rođene kada je svetu došao kraj?”, piše ona. “Stojimo u poslednjoj osvetljenoj sobi pre tame, svedočeći nečemu?”
A šta je to nešto? Svi pisci danas, svih generacija, postoje kao deo otpora. Polja za beg od nas samih se sužavaju, a mreža postaje sve šira, zategnutija. Tonući u impotentnu surovost, izbegavamo, u svakom dostupnom smislu, dublju tamu. Možda više ne značimo ništa jedni drugima.
Autor; Stiven Marč
Izvor: Lithub
Priredio i preveo: Matija Jovandić
Izvor Glif