Ovo je vreme paranoje od vlasti a usled nadiruće nam gladi, rekao je Jagoš Marković, proslavljeni pozorišni reditelj čija je predstava “Gospoda Glembajevi” Miroslava Krleže (Atelje 212) sa velikim uspehom prokrstarila ex-YU prostorom.
Marković je krajem 2011. godine u Gradskom pozorištu Podgorica, teatru gde je pre tridesetak godina počeo a sada postao predsednik Saveta, radio komad “Lukrecija iliti Ždero”. U razgovoru za “Blic” govori o pomenutim i budućim režijama, susretu sa mestom gde je počeo, vremenu u kome živimo, praznicima…
Polovinom decembra, kako su mediji zabeležili, praćena ovacijama izvedena je premijera predstave “Lukrecija iliti Ždero” u Gradskom pozorištu Podgorica. Pre više od 15 godina radio je isti komad u Pozorištu na Terazijama. Ta je predstava, podsetimo, dobila čak devet Sterijinih nagrada, kao i epitet – legendarna.
Upitan da li ih poredi, kaže: ”Drugačije su. Naravno. Radio sam ‘Lukreciju…’ i u Rijeci, u moru, doslovno. Drugačiji sam ja, drugačiji je život, svet. Tako i ova Lukrecija nema veze sa prethodnima. Našu staru, onu terazijsku, volim mnogo, ali ova… Neuporedive su.“
Žanr?
Neodređen. I komedija i tragedija i groteska. Kao i život. Zbog toga se i vraćam tom komadu; što ima bola, a ipak srećan kraj, što je sve ludo, ludo do nerealnog a ipak životno, puno hormona… Ne volim suvi, posni, lažno misaoni teatar… pa i taj minimalizam!?
Svi i kad imaju i kad nemaju šta da kažu jure u taj minimalizam. Ajde malo da je puno, da se presipa… bar mašte! Čemu na ovu opštu bedu ta škrtost u izrazu i osećanjima. Pa toga bar imamo, i mašte i osećanja. Da, ja se ne dam trendovima, a ipak, i te kako opstajem i zahvalan sam na tome. Najveći je luksuz biti svoj!
Radili ste u pozorištu u kome ste počeli kao dvanaestogodišnjak. S kojim osećanjem?
Prošlo je trideset godina od mog početka tamo, a ja drhtim i sada kada počinjem i završavam svaku probu. Hvala životu na tome da me – zar još?! – drži, da nisam oguglao na teatar, da mi je stalo… Čak sam i mnogo stroži nego što sam bio prema tome što radimo, prema sebi, samim tim i prema drugima… A promenilo se puno toga. Bio sam najmlađi reditelj, najmlađi u celoj tadašnjoj Jugoslaviji. Imao sam 20 godina kada sam diplomirao, a sada sam mogao biti otac skoro svima iz ansambla. Hej, divota! Ostariću u pozorištu – znači, neću nikada ostariti. A znači, i pre vremena ću ostariti jer u teatru vreme ide mnogo brže. To s vremenom u pozorištu je vrlo čudna stvar… tu se krije neka tajna.
Šta bi po vama trebalo raditi danas u pozorištu, koje komade?
Klasiku. Ona je istovremeno i štit od ovog vremena i njegov najbolji tumač.
Kakvo je ovo vreme?
Vreme sa nakaradnim sistemom vrednosti. To je ključni problem, drugo je sve posle toga. Afirmacija bontona umesto ljudskosti, karijere umesto srca, zakona umesto pravde… Ovo je vreme paranoje od vlasti a usled nadiruće nam gladi. Vreme brisanja ličnog čina i lične hrabrosti. Vreme sivih i osrednje skrojenih sakoa, vreme birokratije, primitivizma i nadolazećeg fašizma. Nacionalizam je majka Janja za fašizam, kojeg je sve više, pa se davimo rastrzani između naših ruralnih lokal-patriota i nekih klo(v)nova ćosavih, koji kao da, bože mi oprosti, nemaju krvi u žilama. A mi ovde, između kala primitivnog, balkanskog i malograđanštine srednjoevropske, između svojatanja i lažne familijarnosti i otuđenja da čovek čoveka poznati ne može.
Dakle?
Ovde primitivizam, tamo malograđanština, mi stalno birati moramo između stvari koje ne volimo. Pa daj manje štetnu… Naravno, i ja želim da uđemo u Evropu, kako se to kaže danas. Nama upuštenima to jeste nužno. Ne možemo sami i ksenofobični. Ali Evropa nije više ona otmena dama i ona je malograđanka postala.
I nisam u kolu s onima što je ne žele, ali ni sa onima koji misle da tad prestaje svaki naš zadatak. Nismo mi siroče koje sve probleme reši kad ga uzme bogata tetka. Nit smo mi siroče, nit je ona tetka, a ponajmanje je bogata. Tetka nije gospođa, a ja nisam prost. Previše je složeno, ne može ukratko, a vi zapeli ukratko, pa ukratko, pa sto stvari ukratko. A biće nešto i u JDP-u, a i u Narodnom.
Ali to nemojmo sad otkrivati. Naročito ne ukratko.
Praznici su, Nova godina, Božić. Koji je vaš odnos prema tome?
Nova godina! Deca, jelka, paketići, dom, toplina… Ne provod i fešte. Intima! Moja su deca već velika, znači uzbuđenja oko jelke i paketića nisu kao ona nekad, ali su tu i važna su. Šta mi znači novogodišnja noć? Lepa večera, lepo veče, tiha muzika, njene oči i elegancija, poklon za nju, to je sada uzbuđenje i radost te večeri.
Tekst je preuzet iz Blica