U ponedeljak 23. decembra Nadežda Tolokonikova je po objavljenoj
amnestiji izašla na slobodu. Već u utorak se srela sa Marijom
Aljohinom, drugom članicom grupe Pussy Riot koja je takođe
amnestirana. Aljohina je svoju kaznu izdržavala u Nižegorodskoj oblasti,
i radi dogovaro o „zajedničkim projektima na zaštiti ljudskih prava“,
odmah je doletela kod svoje drugarice u Krasnojarsk. Prvo čime njih dve
imaju nameru da se bave je insistiranje na ostavci generala Olega
Simčenkova, načelnika uprave Federalne službe za izdržavanje kazni u
Mordoviji. U protivnom, tvrdi Nadežda Tolokonikova, u mordovskim
zatvorima se ništa neće promeniti. Tamo će i dalje „ubijati ljude –
moralno i fizički“.
Ostatak kazne Tolokonikova je izdržavala u krasnojarskoj bolnici. Članica grupe Pussy Riot
prebačena je u Krasnojarsk nakon žalbe na rukovodstvo mordovskog
zatvora IK-14 (tamo se nalazila do novembra 2013) i posle dugotrajnog
štrajka glađu. Krajem septembra 2013, lenta.ru je objavila pismo
aktivistkinje u kojem ona navodi masovna kršenja prava žena osuđenih na
prinudni rad. Pismo je imalo veliki odjek u Rusiji i na Zapadu.
Dok sam te čekala, u lobiju hotela sam prisluškivala razgovor
dvojice ljudi banditskog izgleda, u belim košuljama, crnim leptir
mašnama i s debelim cigarama u zubima. Kada te je video kako ulaziš,
jedan od njih je upitao: „I koliko je ona odležala?“ A ovaj mu odgovara:
„Dve godine“. Drugi je ljutito opsovao: „U Staljinovo vreme bi je za to
odmah streljali! Ona je bre ušla u crkvu i na sve ikone se posrala. I
za tako nešto – samo dve godine?“ Da li se često susrećeš sa agresivnim
reakcijama?
Ne. Meni po pravilu takve stvari ne govore u oči. Za to je potrebna posebna vrsta hrabrosti.
Šta pod tim podrazumevaš?
Kada ne vide čoveka o kome je reč, ljudi na njegov račun lako donose
zaključke, često uvredljive. Jako je malo onih koji su spremni da tako
nešto kažu gledajući me u oči. A ljude koji nemaju hrabrosti da svoje
mišljenje preda mnom izgovore prosto ne primećujem. Za svaku izgovorenu
reč se mora snositi odgovornost, a na one koji nisu spremni da ta
pitanja zajedno sa mnom pretresu ne obraćam pažnju.
Dobro. A šta ako neki slični njima ipak odluče da ti te iste stvari govore gledajući te u oči?
Ništa. Onda ćemo porazgovarati. Nešto slično mi se već događalo sa
zatvorenicima u istražnom zatvoru i tada sam uspevala da odbranim svoju
poziciju. Ukazivala sam im na političke elemente naše akcije,
objašnjavala im da u stvarnosti cela stvar stoji malo drugačije, kao i
to da je osnovni smisao naše akcije bio nešto drugačiji od onoga kako se
to prikazuje na državnoj televiziji. I po pravilu, moji argumenti su
stizali do svesti ljudi. Ne kažem da su oni odmah promenili svoje
mišljenje, ali nesumnjivo je da su razumeli da pred njima ne stoji
nekakva histrična ludača s budalastim antireligioznim idejama u glavi,
već neko ko je spreman da se bori za svoj stav i svoje poglede na svet.
A ja mislim da je to uvredljivo: ti uz pomoć savremene
umetnosti hoćeš svetu da pokažeš svoje ideale, a svet će – „Ma ona se na
ikone posrala!“
Prvo, da bi se bilo šta u tom smislu promenilo, neophodno je da se
vlast nad federalnim televizijskim kanalima preda u ruke ljudi čija su
politička ubeđenja drugačija od onih koje je usvojila država. Drugo,
reakcija na savremenu umetnost je bila, jeste i uvek će biti negativna.
Savremeni umetnik nije novčanica od sto dolara, pa da se svima sviđa. Od
samog početka XX veka, savremeni umetnik je čovek koji postavlja
nezgodna pitanja koja provociraju društvo, pitanja koja ga razotkrivaju.
Počelo je sa avangardom, a potom su to vrlo uspešno preuzeli dadaisti
koji su bez okolišanja govorili da je umetnost bomba koja mora da
eksplodira. Kada se događa suprotno, to više nije umetnost. I sviđalo se
to nekom ili ne, dadaisti su klasici savremene umetnosti. Danas se s
tim mora računati. Ima i onih kojima se ne sviđa kako je slikao
Ajvazovski…
A nekome se ne sviđa to što je radio Marsel Dišan. Da li smatraš da i vaša akcija pripada klasici savremene umetnosti?
Da. Mislim da je to već gotova činjenica.
Kako ja razumem, ti si glavni ideolog grupe Pussy Riot.
Mi smo kontinuirano i na razne načine počeli da se izjašnjavamo onog
trenutka kada se dogodila ona monstruozna rokada i kada je postalo jasno
da Putin ima nameru da realizuje svoj treći predsednički mandat. Oni
nikoga ništa nisu pitali. Prosto su sve nas, ogromnu većinu ljudi širom
zemlje, stavili pred svršen čin. Ta činjenica je inicirala osnivanje
grupe Pussy Riot i naše akcije su bile diktirane jakim
emocijama. Ta njihova rokada se naravno tiče svih, a njeni neposredni
učesnici ama baš nikoga ništa nisu pitali.
Tog trenutka sam shvatila da više neću moći da živim onako kako sam
živela do tada i da sve vreme koje mogu da otrgnem od života moram
utrošiti na to da što glasnije, iz sve snage o tome vičem. Koji arsenal
sam za to imala? Na raspolaganju mi je bio uobičajeni arsenal sredstava
savremene umetnosti – aktivizam. Grupa tada još uvek nije imala ime i
budući da je bilo malo vremena, odlučili smo da iskoristimo ono što
imamo. Reagovali smo onako kako smo umeli.
U razgovor se umešao Pjotr Verzilov, muž Nadežde Tolokonikove:
“Da naručim nešto? Šta bi htela da jedeš?“ Tolokonikova odgovara:
“Potpuno mi je svejedno. Ono što bih htela je da me niko ne prekida dok
govorim.“ Verzilov: “Sorry, sorry.“
Zbog čega baš ti, Nadežda Tolokonikova, ne voliš Putina?
Čini se da bi meni trebalo da bude lako da odgovorim na ovo pitanje,
posle toliko vremena provedenog iza rešetaka, gde sam prošla kroz dosta
ozbiljna iskušenja zahvaljujući tom čoveku. Ali kada izgovaram Vladimir
Putin, ja ne mislim na određenog čoveka. Umetnici se izražavaju u
metaforama: kada izgovaramo „jedro“, mi mislimo na „brod“, a kada
govorimo „Putin“, mislimo na politički sistem koji je on stvorio. Taj
čovek mi je oduzeo nekoliko godina života i to je lako izmeriva i teška
činjenica. Istina, to nam je istovremeno pomoglo da steknemo i neka
iskustva koja ćemo ubuduće koristiti u pozitivnom ključu i svim silama
se truditi da ta iskustva ne zaboravimo.
A šta je bilo do tih iskustava? Ja sam dosta rano počela da se
interesujem za politiku. Tako se desilo. U politiku me je možda uvukao
moj tata, koji je inače odličan tip. Bilo mi je nešto više od 10 godina i
ja sam ga zamolila: „Tata, kupi mi Cosmopolitan“, a on mi je odgovorio: „Ma kakav Cosmopolitan?!
Čitaj Vlast ili Itogi“. On me je naučio da slušam Radio Eho Moskve. U
početku mnogo toga nisam razumela, ali sam vremenom naučila.
Zatim sam se upisala na filozofski fakultet, gde me je najviše
interesovala socijalna filozofija. Jer bez prethodnog osmišljavanja
političkih sistema, u filozofiji se malo šta može postići. I tada sam
doživela duboko razočarenje. Pokazalo se da je filizofski fakultet, na
koji sam se upisala nošena bezumnom radošću i nadom, u stvari
neverovatno nazadna ustanova. Ogromna količina ključnih tekstova ni do
danas nije prevedena na ruski jezik. Videla sam i ko se bavi prevođenjem
tih tekstova. To su neki sumanuti ljudi kojima taj rad niko ne plaća i
koji za svoj novac izdaju knjige koje su neprocenjivo važne za savremenu
rusku kulturu. To su neki čudaci, maltene jurodivi koji te svoje
prevode izdaju s gotovo religioznim ushićenjem.
Deo programa sam morala da savladavam koristeći se literaturom na
engleskom, i tada se u mojoj glavi javilo pitanje: kako je moguće da na
filozofskom fakultetu Moskovskog državnog univerziteta (МГУ), najprogresivnije visokoškolske ustanove u zemlji, vlada takvo nazadnjaštvo, takvo duhovno mračnjaštvo.
I kako to povezuješ sa Putinom?
Veoma prosto: sistem koji vlada zemljom tesno je povezan sa time kako
funkcioniše sistem obrazovanja u celini. Forma i struktura
funkcionisanja filozofskog fakulteta se može uporediti sa bilo kojom
ustanovom u zemlji. Na filozofskom fakultetu nigde nećeš naći bilo kakav
oblik javno deklarisane namere kojom bi studenti bili podstaknuti na
razvoj sopstvenog mišljenja. O drugim institucijama i da ne govorimo. A
kada se nešto tako i pored svega ipak dogodi, to je uvek uprkos, a ne
zahvaljujući sistemu.
Nekoliko dana posle tvog čuvenog otvorenog pisma o uslovima
života u zatvoru, druga zatvorenica, nacionalistkinja Evgenija Hasis,
napisala je odgovor. U njenom pismu je pisalo da je zatvorenički život
tekao skladno i mirno, sve dok se odjednom nije pojavila nekakva ludača
koja je sa dušekom u rukama počela da trči po hodnicima i viče: „Ja ću
vas sve spasti!“
To nisu reči koje sam ja uzvikivala. Ja nikome nisam nametala svoju
pomoć. Bila je to moja lična, duboko otpaćena etička odluka. Shvatila
sam da ako ne učinim neki zaista radikalan gest, ako ne pokušam da
promenim sam stil odnosa koji vlada između zatvorenica i zatvorske
administracije, u dogledno vreme se u našem zatvoru ništa dobro neće
dogoditi. Zatvorski režim je postajao sve suroviji, a broj radnih sati
se iz meseca u mesec povećavao.
Šta misliš, zašto je baš tvoje pismo imalo toliki odjek? Do
tebe su mnogi zaštitnici ljudskih prava pokušavali da privuku pažnju
javnosti na stanje koje vlada u ženskim zatvorima. Tebi je uspelo, a
njima ne.
Verovatno zato što je moje pismo bilo inicirano ličnim iskustvom. To
pismo je pratio i štrajk glađu i ja sam tada bila direktno izložena
mnogim opasnostima. Jedna je stvar kada aktivista za zaštitu ljudskih
prava uđe u zatvor, pogleda kako sve to izgleda, izađe iz njega i potom
govori ili piše o tome šta je tamo video, a sasvim druga kada o tome
piše neko ko živi u tim uslovima i ko zbog toga svakog trenutka može
biti surovo kažnjen od strane predstavnika zatvorske administracije.
Jesu li te zatvarali u samicu?
Mene su smestili u samicu sa obrazloženjem da je to „bezbedno mesto“.
I kao što obično biva u samicama Mordovije, tamo je bilo neopisivo
hladno. To je stara zatvorska tradicija: zatvorenike u samicama
kažnjavaju ne toliko činom izolacije, koliko neverovatno teškim životnim
uslovima, u prvom redu zverski surovom hladnoćom. Za ovu meru su
najzgodniji jesenji i zimski meseci. Na primer, u kazneno-popravnoj
koloniji IK-2, u susednoj republici Čuvašiji, jako vole da zamrzavaju
zatvorenice. Oni prosto drže sva spoljna vrata zatvora žirom otvorena i
smrzavaju ljude metodom nekada korišćenom za uništavanje kućnih
insekata. I čuvarima je hladno, ali osuđenici (valjda) moraju da se
smrzavaju, i to je administraciji sasvim dovoljan razlog za primenu ove
vaspitne mere. Čuvari po zatvoru hodaju u opaklijama, a zatvorenice
skakuću u svojim ćelijama imajući na sebi samo gaćice i tanke
narandžaste haljine. Do tada se nikada nisam srela sa takvim haljinama.
Zatvorenicima obično dozvoljavaju da nose običnu odeću, kao recimo
pantalone, džempere, sakoe ili jakne u kojima čovek koliko-toliko ipak
može da se zagreje. A kada vas obuku u te američke haljine od gumiranog
platna, to postaje apsolutno nemoguće.
Kada su me vratili u samicu, za mene je pozitivan detalj bio taj što
sam mogla da obučem moju običnu zatvorsku uniformu. Sledećeg dana sam
zbog neizdržive hladnoće napisala žalbu o tome kako zatvorska
administracija nada mnom sprovodi torturu i oni su mi doneli grejalicu.
Tamo sve vreme moraš da koristiš radikalne mere da bi dobio minimum
onoga što bilo koji čovek mora da ima.
Kako ti je izgledala impresivna PR kampanja koju je sprovodio
tvoj muž Pjotr Verzilov? To je povremeno izgledalo kao veštački
podgrevano interesovanje javnosti.
A svima vama nikada nije padalo na pamet to da su pisma koja piše
zatočenica kazneno-popravne kolonije motivisana isključivo njenim
sopstvenim pobudama i razlozima, to da treba samo na trenutak da se
staviš na njeno mesto? Sa takvog mesta se može predati samo to što se
nalazi duboko u tebi, nešto što je motivisano isključivo ogromnom
patnjom.
A šta se desilo sa trećom članicom vaše grupe, Ekatarinom
Samucevič? Tebe i Mašu su pred sam kraj isticanja kazne amnestirali, a
ona nakon presude praktično ni dan nije odležala i sada se sa vašim
bivšim advokatom Nikolajem Polozovim sudi za 1,5 miliona rubalja
odštete.
To ćeš morati nju da pitaš. Kaća ima svoju glavu, svoje misli, svoje
postupke i dejstva. Ja se prema svojim bivšim advokatima normalno
odnosim i zahvalna sam im za svu pomoć koju su mi pružili.
Ali nije reč o advokatima. Pitanje je da li je ona još uvek članica grupe Pussy Riot?
Ja ni sama ne insistiram na tome da budem članica grupe Pussy Riot. Ja sam Nađa Tolokonikova, a grupa Pussy Riot
pripada svima, ona pripada celom svetu. Od samog početka je bilo
zamišljeno da se grupa neće vezivati za ličnosti i da naše prisustvo u
njoj ni na koji način ne bi trebalo da bude obznanjeno. A to da sam ja,
Nađa Tolokonikova, jedna od članica grupe je bila stvar koju niko nije
ni trebalo da zna. Mi smo, ako se sećaš, nastupali pokrivenih lica i
nigde nismo objavljivali naše biografije.
Danas mi je prišla administratorka vašeg hotela Kupičeskaja i
upitala me: „Vi ste novinarka i verovatno ste došli da nešto napišete
povodom ove dve (Aljohine i Tolokonikove)? Da li možete da u svom tekstu
ne pominjete ime našeg hotela?
Postupak tipičan za sistem koji ima šta da krije. I pod tim gestom se
ne skriva nikakav konkretan, racionalan podtekst. To se verovatno vuče
još od sovjetskih vremena kada su otvorenost i transparentnost bili uvek
nešto loše zbog čega se od nečelništva uvek mogao dobiti ukor.
Ili se možda plaše da će izgubiti goste. Gosti više neće hteti da borave u hotelu u kojem su živele „bogohulnice“.
U razgovor ponovo stupa Pjotr Verzilov: „Mislim da na ovu
situaciju postoje dve reakcije. Prva je da vam ljubazno govore:
„Izvolite vaše stvari. Nažalost, mi smo prinuđeni da vas zamolimo da
napustite hotel“ i druga, kada su sami protiv, ali iz nekog razloga
odlučuju da na to zatvore oči i ćute.“
Kakav je to novi projekat koji spremaš da realizuješ zajedno sa Marijom Aljohinom?
Naziv projekta je Teritorija prava (Зона права) i njegov
osnovni zadatak je primorati zatvorski sistem da radi onako kako bi
trebalo da radi. Kako to učiniti? Za početak će biti dovoljno da
precizno udarimo po konkretnim prekršajima kojih je zaista mnogo, a koje
smo nas dve uočile. Radi se o prekršajima koji su već fiksirani. Koliko
je meni poznato, situacija u Mordoviji se već malo popravila. Pojavila
se nada da će plate zatvorenica postati razumnije. Sada je glavno da se
na tome ne zaustavljamo. Tim ljudima koje smo tamo srele hoćemo da
pomognemo. I ne samo njima. Pomagaćemo i svima onima koji odluče da nam
se obrate. I ako postoje ljudi koji imaju šta da nam saopšte, ja molim
da nam se jave.
Tebe tek što su amnestirali, ali kao da povodom toga ne osećaš zahvalnost.
Apsolutno nikakvu. Osećam se kao džak kompira kojeg su podigli i
premestili s jednog mesta na drugo. Da nas je neko pitao, i Maša i ja
bismo se odrekle ove amnestije. Ona je potrebna drugima, a ne nama. Ona
je potrebna optuženima za protest na Bolotnom trgu. Ona je preko
potrebna ljudima kojima su prikačili član 318. Videla sam kako se u
zatvoru odnose prema političkim zatvorenicima. To je vrlo specifičan
odnos. Oni se nalaze pod posebnom pažnjom zatvorske uprave i ta pažnja, i
neprekidni pritisak, čine da rok izdržavanja kazne postaje sve duži. Po
zatvorima taj pritisak na političke zatvorenike traje 24 sata dnevno i
ja zaista ne želim da ljudi koji danas ni zbog čega sede iza rešetaka,
već koliko sutra počnu da prolaze kroz paklene muke koje su im namenili.
Ovde, u Krasnojarsku, na svim televizijskim kanalima padaju opklade da li ćete organizovati neku novu akciju ili ne.
Nisam imala vremena da gledam televiziju Krasnojarska. Odspavala samo
par sati, a usput me neprekidno proganja nekakav grozan osećaj da ništa
ne uspevam da uradim.
A šta ako se odjednom pojave neke devojke maskirane u
balaklave i nadmaše vas u svemu što ste do sada uradile? Da li bi te to
pogodilo?
Ni u kom slučaju. Bila bih presrećna.
Pre godinu dana sam spremala nekakav materijal o Olgi
Zeleninoj, ekspertu za poznati „slučaju maka“, koja je sa tobom bila u
istražnom zatvoru. Ona mi se tada žalila da si je ti prekorevala zbog
toga što je suviše staromodna i religiozna.
Nijednom je nisam videla da se krsti. Nas dve smo stvarno vodile
raspravu, ali tema je bila sasvim druga. Razgovor se vodio o visokom
stepenu homofobije u ruskom društvu. Tog trenutka je zajedno sa nama bio
i Kurt. Taj lik se pojavio u mom životu kada su me neposredno posle
presude sa ocenom „dvojka“ (Putinova šala na presudu od dve godine
zatvora devojkama iz grupe Pussy Riot: „Svakoj po dvojka za
nestašluk.“), vratili u istražni zatvor. Ja se iz sudnice potpuno
razbijena vraćam u istražni zatvor, a u mojoj ćeliji sedi neki nepoznati
muškarac. On se pridiže i obraća mi se s akcentom: „Dobar dan, ja se
zovem Kurt“. Saznala sam da je on građanin Švedske, da se baš tih dana
spremao da promeni pol, ali je na nesreću pao u istražni zatvor sa
optužbom po članu 159 stav 3, prevara sa zloupotrebom službenog
položaja. S njim sam razmatrala pitanja o socijalnim sistemima, o
mogućnostima očuvanja socijalne samosvesti koju ljudi u sebi nose od
samog detinjstva i o tome kako se ti modeli primenjuju u skandinavskim
zemljama. Otvorenih usta sam grozničavo beležila sve što mi je govorio. I
dan danas čuvam te dragocene beleške. A Zelenina, koja je sa nama
boravila u istoj ćeliji, s vremena na vreme je…
Verzilov ponovo prekida Tolokonikovu: „Slušajte, ovo je zaista
zanimljivo! Časopis Time se sprema da u svom prvom novogodišnjem broju
na naslovnu stranu stavi Nađinu i Mašinu sliku! Časopis Time – prvi
časopis na planeti. Od Rusa su na naslovonoj strani do sada bili samo
Staljin, Gorbačov i Putin.“
Ma dajte, memojmo o tome. Kurt je neuporedivo interesantniji! Gde sam
ono stala… Da, otvorenih usta gledam u Kurta i sve zapisujem. A Olga
Zelenina povremeno upada u naš razgovor s pričom kako žena mora biti u
senci svog muža i sličnim koještarijama.
Donose jelo. Nađa, ne videći viljušku: „Šta oni misle – da sam
još uvek zatvorenica?!“ A onda nalazi viljušku i nož: „U zatvorskoj
trpezariji sam redovno koristila nož i viljušku i svi su mislili da
izvodim kerefeke. A ja sam im uvek govorila: Probajte i vi. Videćete,
biće vam mnogo zgodnije.“
Tekst je preuzet sa Peščanika