Njegov dugogodišnji prijatelj, pisac Filip David za RSE kaže: “Sa Mirkom Kovačem znam se preko 50 godina. Zajedno smo počeli i objavili istovremeno knjige Pekić, Kiš, Kovač i moja malenkost, i od tada smo bili praktično vrlo bliski prijatelji. Pekić i Kiš su rano umrli, a sa Mirkom sam se čuo pre deset dana svaki dan, preko Skajpa, telefonom… Razgovarali smo o politici, književnosti, razmenjivali filmove, knjige… On je bio jedini moj, rekao bih, najbolji sagovornik. Mirko je među ovim velikanima naše književnosti možda i najdarovitiji.
Sa odlaskom Mirka Kovača, a to mi je činjenica koju ne mogu da prihvatim, izgleda mi zastrašujuće i neverovatno prosto da Mirka sa onom njegovom snagom, inteligencijom više nema; to je kraj jedne epohe u kojoj je on poslednji veliki pisac i ne samo to, nego odlaskom Mirka Kovača, zapravo, čini mi se da je to konačan kraj jedne velike Jugoslavije. Jer Mirko Kovač je, kao i njegovi prijatelji Kiš i Pekić, pripadao svim književnostima, i crnogorskoj i srpskoj i hrvatskoj i bosanskohercegovačkoj, on je bio poslednji veliki pisac epohe.
Vrlo mi je teško u ovom trenutku da shvatim da ga više nema.”
Mirko Kovač je rođen 26. decembra 1938. blizu Bileća u Crnoj Gori, živio je u Beogradu do 1991., kada se slijedom društveno-političkih zdešavanja seli u Hrvatsku i postaje važan dio hrvatske književnosti. Autor je mnogih nagrađivanih romana, “Gubilište” kojim počinje književni ‘crni val’, “Životopis Malvine Trifković”, “Vrata od utrobe”, “Kristalne rešetke”, a napisao je i više zbirka novela, te scenarija za mnoge TV i radiodrame.
Napisao je scenario za filmove “Mali vojnici”, “Lisice”, “Okupacija u 26 slika”, “Pad Italije”, “Tetoviranje” i dr. Autor je više TV i radio-drama. Mnogi filmovi nastali prema njegovim scenarijima dobili su domaće i svetske nagrade.
Studirao je dramaturgiju na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Beogradu, koji je napustio početkom 90-ih zbog sukoba sa tadašnjim vlastima, ali i zbog pretnji nacionalista.
Preselivši se u Hrvatsku, postao je stalni saradnik splitskog nedeljnika “Feral Tribune”, nastavljajući da piše i protiv hrvatskog nacionalizma.
Godine 2011. izjavio je u jednom intervjuu da je u Beogradu formirao liberalne poglede na svet i naučio da bude u otporu prema dogmaticima, prema svakom obliku totalitarizma. Taj instinkt da se odupre rulji ili bilo kakvim kolektivnim euforijama okrenuo se, kako je naveo, protiv onih koji su svojim uskogrudim nacionalizmom pobedili taj liberalni kosmopolitski Beograd.
“Ja sam tada priznao poraz i otišao”, rekao je Kovač povodom odlaska iz Beograda početkom 90-ih.
Knjige su mu prevođene na mnoge jezika, među njima njemački, francuski, italijanski, engleski i švedski.
Dobitnik je nagrada “Tucholsky” švedskog PEN-centra, “Meša Selimović”, “Vladimir Nazor”, Knjižne nagrade Kiklop za životno djelo, Trinaestojulske nagrade, koja je najveće crnogorsko nacionalno priznanje i NIN-ove nagrade.
Kovač je kao jedan od ključnih scenarista jugoslavenske kinematografije dobio je početkom jula ove godine i nagradu “50 godina”, koju Motovunski filmski festival dodjeljuje umjetnicima koji su više od pola vijeka posvetili radu na filmu.
U jednom od intervjua Radiju Slobodna Evropa, Kovač je rekao: “Mislim da smo mi još prilično daleko od toga da je prošlost prošla. Kako je budućnost, sama po sebi, metafizički pojam, mi se nemamo za što hvatati, nego za ono što je prošlo. Mi nećemo nikada donijeti neki tačan sud o prošlosti – baš zato da bi je svako tumačio na svoj način i kako njemu odgovora. Nema ništa lakše nego potegnuti nacionalizam kao oruđe.
Mi smo svi vjerovali u devedesetim da će zapravo demokratija staviti i nacionalizam na svoje mjesto. Ja sam tu još naivan i vjerujem da je to moguće. Dvadesete godine iscrpljujemo samo u tome da možemo sve reći, da možemo reći sve ono što nismo u socijalizmu mogli. Pa se ta naša sloboda pomalo pretvara u neku vrstu uvrede, u neku vrstu velike laži. Naprosto ne vjerujem da smo se nešto pomaknuli, da se može reći da je ovo veliki odmak od tog razdoblja, kako Vi rekoste, Miloševićevskih devedesetih.”
“Ako mi znamo da je smrt ono sa čime se rađamo, onda je vedrina potrebna. Istina, postoje i nepravedne smrti, ali život je sačinjen od krajnosti. Moj otac je istinski bio na tom planu vedar, nisam to izmislio, nego sam gledao tu njegovu figuru i te šale na račun smrti. Mislim da moramo sa više lakoće i manje tmurnosti gledati na to. Pa i jesmo smrtni, svako od nas je smrtan, to svi znamo. Niko ne može da se raduje nečijoj smrti jer to i njega čeka.”
Tekst je preuzet sa RSE