Svetska premijera pozorišnog komada Mire Furlan „Dok nas smrt ne razdvoji”, u režiji Predraga Mikija Manojlovića, biće izvedena u četvrtak, 25. aprila, na sceni „Radionice integracije” u Beogradu.
Manojlović je dramsko štivo Mire Furlan pročitao još pre tri godine, a sada ga evo postavljanja i na scenu.
Drama „Dok nas smrt ne razdvoji” je zapravo komad za četiri lica. Priča se odvija sedamdesetih godina prošlog veka na ovom području, a prati sudbinu tri žene: bake, majke i kćerke. Glumačku ekipu čine: Anita Mančić, Jasna Đuričić i Jovana Gavrilović, studentkinja Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu u klasi Vladimira Jevtovića, i Miki Manojlović, koji se pojavljuje i kao producent projekta. Kostimograf je Jelisaveta Tatić, scenograf Darko Nedeljković, a saradnik za jezik i scenski govor Bogdan Diklić.
Posle romana „Totalna rasprodaja” evo iščekujemo scensko čitanje vašeg dramskog prvenca „Dok nas smrt ne razdvoji”. Koji su motivi pisanja ove drame?
Dramu sam napisala, ili je ona mene napisala, pre nekoliko godina. To se naprosto desilo, neplanirano. Ako moram pronaći neki motiv, onda je on – pretpostavljam – potreba da se zapiše nešto o vlastitom odrastanju i o likovima koji su obeležili moj život. Ali to je valjda motiv svakog pisanja.
Kako je došlo do toga da vaš dramski prvenac bude premijerno izveden baš u Beogradu?
Miki Manojlović, kome sam pokazala komad pre neku godinu, poželeo je da ga postavi u Beogradu, na moju veliku radost. To je priča koja nije vezana ni za koji ovdašnji grad posebno, ista priča se mogla dešavati u Zagrebu, u Sarajevu, u Beogradu. To je priča koja je vezana za jedno vreme i za jednu zemlju, zemlju koje više nema. Miki zna to vreme i tu zemlju. On je čovek sa pravim, dubokim senzibilitetom koji je tačno osetio o čemu se tu radi i o kakvim je ljudima reč.
Naslov drame „Dok nas smrt ne razdvoji” je simboličan, metaforičan, intrigantan. Zašto ste je ovako naslovili?
Ne znam. To je rečenica koja se izgovara kad se ljudi venčavaju. Ovde ona stoji u drugom kontekstu, u kontekstu veze između dve žene, veze koju može prekinuti samo i jedino smrt. A možda ni ona.
Drama priča o životu tri žene: bake, majke i ćerke, ali i o ljubavi i nestajanju?
Da, to je priča o odnosu između generacija koje deli različito životno iskustvo. To je priča o potrazi za ljubavlju koju je tako teško sačuvati od propadanja, baš kao i sam život. To je priča o bolesti koja razdvaja bolesne od zdravih. To je priča o odrastanju. To je i priča o jednoj zemlji u kojoj se politika često – prečesto – agresivno i bezobzirno uvlačila u privatne živote svojih građana i zauvek ih menjala. To je priča o vremenu i prostoru koji me je formirao.
Pisanje je za vas, kako tvrdite, mentalno-intelektualna vežba i disciplina….?
Da, uglavnom. Ali ovaj komad sam napisala iz drugih razloga, ne iz potrebe za intelektualnom vežbom i disciplinom. Imala sam potrebu da zapišem nešto o ljudima koji su mi obeležili život, a kojih više nema. Imala sam potrebu da te ljude shvatim i damim, svakom ponaosob, glas. Imala sam potrebu da se pozabavimtim vremenom i tim prostorom, kao i tim ljudima.
Godinama živite u Americi. Šta vas rastuži, šta razveseli? Čega se sa nežnošću sećate?
Rastuži me ljudska površnost i zloba. Uvek me iznova razveseli priroda. Sa nežnošću se sećamnekih dragih ljudi s ovih prostora, među kojima je pri vrhu reditelj ove predstave.
Dugo trajete u svetu umetnosti. Koliko je teško opstati i trajati među svetskim umetničkim zvezdama, budući da ste i sami jedna od njih?
Pokušavam da radim svoje stvari, svoje projekte (kao što je ovaj komad, npr.) i ne obazirem se na to šta, koliko i kako radi moja okolina. Svako od nas ima svoj put. Najgluplje je sebe stalno upoređivati sa drugima, sa njihovim uspesima i neuspesima. Živimo u svetu koji nas uporno tera na neprestano procenjivanje vlastite vrednosti u odnosu na druge. Mislim da je to štetno za ljudsko biće, da je kontraproduktivno i da čoveka lako može izludeti. Naša profesija je tu posebnookrutna. Starenje ima jednu dobru stranu, a to je da čoveka sve manje zanima takozvani uspeh. Barem ja imam to iskustvo. U svakom slučaju, pokušavam živeti svoj život i baviti se stvarima koje me zanimaju. Sve drugo za mene nema ono značenje koje je možda imalo ranije, u vreme moje mladosti.
Kako vam iz američke perspektive danas izgleda život na „ovim prostorima”?
Često dolazim na „ove prostore” . Ta sintagma sada, evo, zamenjuje onu tako omraženu rečkojase već 20 godina svim sredstvima pokušava egzorcirati iz kolektivnog pamćenja. Vidim mnoge probleme, vidim opšteosiromašenje, vidim apatiju i beznađe. Ali, bez obzira na ekonomske i političke probleme u svim sredinama, u sferi umetnosti još uvek ima života i inspiracije i pravih kvaliteta.To me uvek ponovno razveseli i da mi nadu u budućnost u mojoj bivšoj zemlji.
Tekst je preuzet iz Politike