Dragi moji, dok čitate ovaj tekst vjerovatno niste ni svjesni koliko ste srećni što uopšte imate zdrav vid, koliko toliko, a uporno radite na tome da ga sami sebi upropastite gledajući u manje ili veće displeje.
Pisac ovih redova je imao tu nesreću da u ratu izgubi vid, a sve vam ovo pišem da vas uvedem u problem zbog kojeg vam se obraćam. Znači, moja kritika je zasnovana na činjenicama i budite sigurni da sam u pravu, a to možete lako i jednostavno provjeriti.
Kao neko ko voli skoro sve sportove i ko je pratio sve što se moglo uživo, a što nije bilo dostižno pratio sam na jednom od par TV kanala koji su do početka rata bili dostupni u bivšoj nam državi. Znači, zapamtio sam legende sportskog novinarstva i sportske komentatore koji su bili kvalitetni i kao takvi omiljeni među gledaocima.
Iako sam u ratu, eto, izgubio vid, nisam izgubio ljubav prema sportu. Sada imamo ogroman broj specijalizovanih sportskih kanala, što je odlično, a znate i sami da važnije sportske manifestacije možete pogledati i na mnogim komercijalnim TV kanalima. I šta sad ne valja, pitate se. Podvlačim da je ovo kritika iz pozicije slijepih osoba. A nije da ih nema.
Kritika se odnosi na sportske komentatore iz BiH i Srbije, jer su kanali koje pratim iz tih zemalja. Najveći broj njih su tu kao posmatrači koji samo znaju obasipati gledaoce statističkim podacima i tekstovima sa interneta, koji su u suštini nevažni. Nemaju običaj da opišu neki poen, neku akciju. Nekada prođe i čitav jedan gem da ne pomenu rezultat, ali sreća da razumijemo engleski jezik, pa na taj način saznamo od sudije koji je teniser osvojio poen. Obratite samo pažnju kako su promijenili smisao sportskog komentatorstva i kao da se trude da kažu što manje činjenica na osnovu kojih slijepa osoba može steći kakvu takvu sliku. Ima i onih koji su se rodili bez vida i šta ćemo sa njima? Zamislite li se ponekad da li oni znaju kako izgleda teniski teren, staza na kojoj se voze trke Formule 1 ili kako izgleda koš? Znamo i za one živopisne likove koji galamom i frenetičnim navijanjem za određenu ekipu loše kopiraju južno američke komentatore. Ima i onih koji prenose ligu šampiona u fudbalu, a utakmice prenose bez ikakvih emocija ili bi se moglo reći kao da prenose sahranu. Pokušajte, dragi čitaoci, dok pratite neki sportski prenos, zažmuriti na par trenutaka, pa ćete se lako uvjeriti u blagost mojih kritika, jer moja kultura mi ne dozvoljava da stvari nazovem pravim imenom.
Red je da na kraju budem i malo politički korektan, pa da kažem da nisu svi baš toliko loši. Nekima bih zakonom zabranio da se približe TV kućama, za neke bih rekao da im malo nedostaje da budu solidni, ali bojim se da među živim i aktuelnim nema nijedan kojem bih dao odličnu ocjenu.
Eto, dragi moji sportski komentatori, shvatite ovu kritiku kao dobronamjernu i radite na sebi, nemojte dozvoliti da vas zovu komentatori na baterije. Bilo je na ovim prostorima velemajstora sportskog komentatorstva pa učite od njih. I na kraju, kad počnete sljedeći prenos, sjetite se da ima onih koji ne vide ekran, a vole taj sport i radovali bi se sa vama i hiljadama onih koji to normalno prate. Mnogo onih koji sada ne vide i žive u mraku su nekada bili zdravi kao što ste sada vi.
S poštovanjem,
Ivan Stanić