Krajem aprila u Brazilu je održan Net Mundijal, veliki
diplomatsko-tehnološki skup na kome su visoki predstavnici iz većine
zemalja raspravljali na koji način i ko može i treba da upravlja
internetom.
Na ovom događaju kao član Visokog komiteta učestvovao je i Beograđanin Jovan Kurbalija, koga ovih dana “Temps”
naziva ambasadorom interneta. “Rizik da dođe do otcepljenja delova
interneta postoji, to je tehnički moguće i lako izvodljivo. Međutim, to
nije tehničko, već ekonomsko i političko pitanje, u međuzavisnom svetu
cena bi bila veoma visoka. Čak ni Kina, koja ima najviše internet
korisnika, nikada nije dovela u pitanje učešće u globalnom internetu”, kaže za Nedeljnik “Vreme” Kurbalija. B92 prenosi ovaj intervju u celosti.
Šta je bio direktan povod za Net Mundijal, neobičan skup simboličnog naziva?
Neko se našalio da Edvard Snouden stoji iza Net Mundijala. U svakoj
šali ima istine. Naime, u septembru 2013, predsednica Brazila Dilma
Rusef otkazala je posetu Sjedinjenim Državama nakon Snoudenovog otkrića o
prisluškivanju njenih razgovora i elektronskom nadzoru brazilske države
i kompanija. Mesec dana kasnije u Braziliju dolazi Fadi Sehadi,
predsednik ICANN-a, najuticajnije internet organizacije, i predlaže
predsednici Rusef da organizuje samit na kome će se otvoreno govoriti o
upravljanju internetom. Nakon nekoliko meseci pregovora i priprema, Net
Mundijal je održan od 23. do 24. aprila u Sao Paulu.
Zbog čega je tako nešto organizovano baš u Brazilu, a ne na primer u Njujorku, Briselu,ili, čak, Moskvi?
Pre svega, po otkrićima Snoudena, brazilski internet je bio izložen
veoma širokom elektronskom nadzoru. Brazil je time imao moralno pravo da
pokrene pitanje upravljanja internetom.
Pored ovog povoda,
Brazil ima izuzetan ugled u digitalnom svetu. To je zemlja u razvoju i
članica BRICS-a sa jednom od najdinamičnijih stopa ekonomskog razvoja.
Veliki deo populacije koristi internet. Uz to, Brazil ima najrazvijeniji
sistem upravljanja internetom sa aktivnim učešćem vlade, komercijalnog
sektora, nevladinih i tehničkih organizacija. Uz takav digitalni
prestiž, Brazil je postao jedan od najznačajnijih aktera u globalnoj
internet diplomatiji. Zbog toga je bio idealan i verovatno jedini
kandidat za održavanje skupa kao sto je Net Mundijal.
Kakav je uticaj SAD na internet? Hoće li on ovakvom diplomatskom akcijom moći da se umanji?
Postoji više razloga za vodeću poziciju SAD na internetu. Pre svega,
SAD su kolevka razvoja i korišćenja interneta. Tamo su nastale prve
aplikacije, a kasnije je nastala i internet industrija. Silicijumska
dolina je centar globalne internet industrije. Na primer, Gugl pokriva
80 odsto svih internet pretraživanja u Evropi. Sa kupovinom kompanije
Skajp od strane Majkrosofta, Evropa je izgubila poslednju značajnu
internet kompaniju. Preko SAD se odvija najviše internet saobraćaja i
tamo se nalaze takozvane “farme” servera na kojima su skladištene velike
količine podataka. Najviše internet inovacija dolazi iz SAD. Uticaj SAD
na internet je strukturalne prirode.
Za ravnomerniji razvoj
interneta širom sveta bitna su dva pitanja. Pre svega, kako podstaći
razvoj internet industrije u drugim zemljama i regionima. Na primer,
Evropa je u digitalnoj industriji “treći svet”, budući da za većinu
servisa koristi kompanije iz SAD (Gugl, Fejsbuk, Tviter). Razlozi za
zaostajanje Evrope i drugih zemlja mogu se naći u nedostatku institucija
i pravnog sistema koji bi podržao razvoj inovacija. Digitalno
zaostajanje nije nužno krivica SAD, već problem koji mora rešiti svaka
zemlja ponaosob.
Da li može da se spreči monopol velikih internet kompanija?
Za mnoge, Fejsbuk je postao sinonim za internet, a Gugl za pronalaženje
informacija na njemu. Sve je manje prostora za pojavljivanje novih
internet kompanija. Čak i ako se pojave, čim postanu malo veće, prodajom
se utapaju u najveće kompanije Silicijumske doline. Sprečavanje
monopola i održavanje prostora za inovaciju su najvažnija strateška
pitanja upravljanja internetom. O tim pitanjima se sve više govori u
okviru rasprave o neutralnosti internet saobraćaja (net neutrality).
Uz ograničavanje monopola i zadržavanje neutralnosti interneta,
ostavlja se mogućnost pojave novih internet kompanija na drugim
kontinentima.
Naposletku, kada se govori o uticaju SAD na
internet, najčešće se govori o ICANN-u, organizaciji koja upravlja
internet domenima, nekom vrstom internet adresara. Sedište ICANN-a je u
Kaliforniji, a proces upravljanja “internet adresarom” nadzire vlada
SAD. Ovakvu ulogu SAD kritikovale su mnoge zemlje. Uoči Net Mundijala,
vlada SAD najavila je prekidanje “pupčane vrpce” sa ICANN-om i razvoj
novog sistema nadzora nad ICANN-om koji bi uključio aktere iz celog
sveta.
Koji su osnovni zaključci Net Mundijala?
Postignuta je saglasnost o osnovnim internet principima, uključujući
očuvanje jedinstvenosti interneta, otvorenost i transparentnost u
upravljanju resursima. Internet principi postavljaju osnovu za neku
vrstu digitalne “Magna karte interneta’.
Kontroverze su nastale
u razgovorima kako te principe primeniti. Na primer, postojala je
saglasnost da se zaštiti digitalna privatnost građana u skladu sa
međunarodnim konvencijama i da se ograniči masovni digitalni nadzor.
Međutim, SAD su bile protiv formulacije da taj nadzor treba da bude
primenjen samo kada je to neophodno, i u odgovarajućoj meri. U Sao Paulu
nije postignut dogovor o pitanju masovnog digitalnog nadzora i to je
ostavljeno za buduće pregovore pod okriljem UN-a. Ostavljeno je otvoreno
i pitanje učešća različitih aktera u upravljanju internetom. Kina,
Rusija, Indija i većina arapskih država zahtevaju vodeću ulogu vlada u
upravljanju internetom, dok se SAD i internet biznis zalažu za veću
ulogu nevladinog sektora. Sve u svemu, principi su uglavnom dogovoreni,
ali ne i načini kako se mogu primeniti.
Možemo li u teoriji ili u praksi govoriti o otcepljenju delova interneta, ili o nekakvom nacionalnom internetu?
Tehnički je to izvodljivo, ali bi cena bila veoma visoka. Internet je
deo naših svakodnevnih rutina. Po poslednjem istraživanju, preko
interneta se odvija oko 20 odsto svakodnevne porodične komunikacije u
Evropi. Zamislite samo kakav bi efekat imalo eventualno isključivanje
Fejsbuka u Srbiji.
Brazil je ponudio odgovor na dilemu kako
sačuvati globalni internet i zaštititi nacionalne interese. U nacrtu
nedavno donetog brazilskog “internet ustava” (Marco Civil Act)
postojala je odrednica po kojoj se traži od Fejsbuka, Gugla i ostalih
internet kompanija da podatke brazilskih građana čuvaju na serverima
lociranim u Brazilu, i time im pruže zaštitu po brazilskom pravu. Ovaj
predlog je izazvao paniku u Silicijumskoj dolini, budući da bi brazilski
primer verovatno pratile i ostale zemlje sveta. To bi višestruko
povećalo troškove i smanjilo profit internet kompanija. U poslednjem
trenutku Brazil je odustao od ovog predloga, ostavljajući vremena da se
pitanje zaštite podataka reši na međunarodnom nivou. Time je poslao
jasnu poruku Silicijumskoj dolini: ako ne obezbedite adekvatnu zaštitu
brazilske digitalne imovine, zahtevaćemo od vas da ta imovina bude
locirana na serverima u Brazilu.
Slični zahtevi stižu i iz
Evrope, gde se govori o “digitalnom Šengenu”. Između interesa država da
sačuvaju svoju digitalnu imovinu i interesa internet kompanija da
sačuvaju svoj profit, otvara se prostor za mogući kompromis i očuvanje
interneta kao jedinstvenog sistema.
Kako se promenila priroda diplomatije u eri interneta, a zatim i Vikiliksa i afere Snouden?
Osnovna funkcija diplomatije se neće promeniti, ali je jasno da se
menja način njenog vođenja. Najznačajniji uticaj Vikiliksa i afere
Snouden je sve ograničenija tajnost diplomatije. Tako da ova dva slučaja
nisu “incidenti”, već nagoveštaji strukturalnih promena u vršenju
javnih poslova.
To je jasno naznačeno u nezavisnoj studiji
sačinjenoj za Kongres SAD nakon 9/11. Po ovoj studiji, osnovni uzrok
zašto teroristički napad nije sprečen bio je nedostatak komunikacije
između različitih bezbednosnih organizacija. Svi podaci su postojali,
ali niko nije mogao da ih poveže. Odlučeno je da se zidovi oko
“informacionih silosa” američkih bezbednosnih agencija poruše i omogući
pristup poverljivim podacima velikom broju lica. Među nekoliko miliona
lica sa ovim pravom bili su i Bredli Mening i Edvard Snouden. Studija
jasno navodi da je time povećan rizik za curenje podataka, ali je
procenjeno da je taj rizik manji od rizika terorističkih napada. Sve što
se desilo kasnije nije stvar incidenata, već posledica odluke bazirane
na proceni rizika.
Ovakve odluke čekaju i druge zemlje i
institucije. Gotovo da je nemoguće održati tajnost podataka. Ostaje samo
da se proceni koliki nivo kalkulisanog rizika se može tolerisati.
Pored toga, otvara se i pitanje diplomatije i transparentnosti.
Zamislite kako bi izgledali pregovori Dačića i Tačija da su bili
prenošeni preko interneta. Verovatno bi se to svelo na slanje poruka
potencijalnim glasačima u Beogradu i Prištini, a to ne bi vodilo
kompromisu i rešavanju problema. Najveći diplomatski uspesi u prošloj
godini – Kosovo i iransko nuklearno oružje – postignuti su kroz
diskretne pregovore. Za diplomatiju je često korisnija translucentnost,
nego transparentnost. Potrebno je znati da se pregovori vode i kakav je
ishod pregovora, ali ne i svaki detalj. To su objektivni limiti
korišćenja interneta u diplomatiji.