Foto: Ilustracija
Mesecima
razmišljam kako su toliki zloslutni znaci mogli neprimetno da prolaze
pored mene. Posao? Večita jurnjava tamo-amo, u kojoj živimo već
godinama? Egzistencijalne preokupacije? Opterećenost pitanjima koja sebi
postavljam godinama i isto toliko godina nemam ama baš nikakvog
odgovora na njih? Pojava novog virusa na koji belosvetska epidemiologija
nema odgovor? Uzbuđenost zbog mature, blaga trema zbog upisa fakulteta
koji se bliži… Ne znam. I ne znam.
Prve
znake i nije bilo lako primetiti. Zdravija ishrana, ništa grickalice,
slatkiši na minimumu, ovsena kaša s voćem za večeru, malo treninga, sve
normala. Moja otvorena podrška što je rešena da povede računa o svom
zdravlju i izgledu tela (za koji sam smatrala da će ionako da se sredi
sam od sebe, kad se završi bujanje karakteristično za devojke u
pubertetu, pa to neko vreme nakon izlaska iz tog perioda života, ali –
hej, super da je nešto i sama preduzela!). Novogodišnje isprobavanje
potencijalnih maturskih haljina prošlo je uz ovacije i iskreno divljenje
nekoj novootkrivenoj, zrelijoj lepoti koju sam videla u toj prekrasnoj
devojci koja je izlazila iz prostorije u svečanim kreacijama, kada se
moje dete izvuklo iz uobičajenog džinsa i prvi put obula cipele s
štiklom (za probu). Kada su se teretane zatvorile, zbog uvedenih mera u
naše pandemijske novoživote, nisam joj jednom držala noge dok radi
trbušnjake i bila sam baš srećna što joj mogu pokazati (nimalo naivne)
vežbe koje me je naučio moj tata.
Ono
što sebi ne mogu oprostiti je jedan sendvič. Sendvič koji sam našla u
njenom školskom rancu, tražeći nešto, što sad blage veze nemam šta je
bilo. Pipkajući rukom po prednjem džepu, osetila sam neodređenu mekanu
formu u kesici. Izvadila sam je, nemajući pojma šta ću da izvučem.
Prepoznatljiva kesica za užinu. U njoj isto tako prepoznatljivi papir u
koji smo uvijali sendviče, u njemu neki spljošteni oblik koji ni našta
ne podseća, pored netaknuta salveta… S upitnicima iznad glave i dalje
nisam znala šta da očekujem i ne znam iz kog razloga, umesto da odmah
bacim u đubre svoje nedefinisano otkriće za koje sam shvatila da je neka
užina, odmotala sam papir. U njemu pokojni sendvič, temeljno prekriven
debelim slojem zeleno-crne buđi kakvu nikad nisam u životu videla,
odavno u fazi dekompozicije. Na moje pitanje šta je to, lakonski odgovor
– nisam bila gladna, a zaboravila sam da ga izvadim iz ranca. I moje
prihvatanje logičnog objašnjenja, uz birane reči da mora da povede malo
više računa o higijeni i urednosti.
Ono
što sebi ne mogu oprostiti je što sam, nakon toga, mesecima uveravala
svog muža na njegovo: „Ona ništa ne jede!“ da je to OK i da je normalno
da jedna devojka vodi računa o svom izgledu. A onda, posle nekoliko
dana, na ponovljeno: „Ali ona baš jako slabo jede, stvarno sam
zabrinut!“, moje odmahivanje rukom i, u pokušaju da relaksiram
atmosferu, neko neubedljivo: „Ma daj, tripuješ“… a u glavi sam
razmišljala kako nas dvoje imamo usađene potpuno različite koncepte o
hrani, uprkos svim kulturološkom bliskostima i kako se nikad nećemo naći
na sredini, ni posle tolikih godina života zajedno.
Ono
što sebi ne mogu oprostiti je Uskršnji ručak, koji je prošao u
minimalističkom serviranju njenog tanjira, po njenom nahođenju, a koje
sam ja protumačila kao otkrivanje neke gastronomske estetike. Nakon
toga, ponovo jedno lakonsko: „Ne mogu sad i tortu, poješću je posle“.
Tortu koju sam napravila po njenoj želji. Tortu koju je stalno tražila
da pravim – za rođendane, za odlazak kod drugarice na noćenje, za
okupljanje povodom proslave jubilarca našeg kuma, za onako – bez povoda,
a jede nam se nešto slatko. S jagodama i žutim kremom. Koju nije
okusila, a koju smo nas dvoje smlatili u slast, zafrkavajući se – super,
hahaha, nama više. Uz ipak polu-pitanje – kako to da je nije jela… neizrečeno naglas.
Ono
što sebi ne mogu da oprostim je što nisam prepoznala da je svakodnevna
kilometarska vožnja bicikla uvek imala opravdanje, kao i iskreno
razumevanje, da policijski sat izaziva osećaj skučenosti, anksioznosti,
klaustrofobije (pa i kod mene je!) i da se barem lepo vreme mora
iskoristiti da se bude na vazduhu. Logično. I uvek isti odgovori po
povratku – bile smo u pekari, jela sam paštetu sa sirom, ne mogu sad da
večeram. I što sam, uprkos već dobro razvijenoj sumnji i zabrinutosti,
verovala u spasonosnu pašteticu sa sirom. Htela sam da verujem.
Ono
što sebi ne mogu oprostiti – isti taj period, naš beg u brda, hodanje
niz brdo, povratak uz brdo, strmo… I ta silueta, dok nam se sasvim nije
izgubila iz vida, koja brzim i dugim korakom odlučno kroči na mršavim
nogicama dok ne zamakne na levom zavoju, već odmakavši dobrih 300 metara
ispred nas, sve dok je zadihani nismo zatekli kako se dosađuje čekajući
nas pored kola.
To
što ja sebi ne mogu oprostiti, sigurno ne može ništa promeniti. Ali da
sam… možda se nešto moglo preduzeti i možda sad ne bih živela osećaj da
se tog dana, na istim tim neprirodno mršavim nogicama na obronku
planine, odmakla i od sebe…
Situacije
opisane u tekstu dešavale su se u periodu od početka novembra jedne, pa
do kraja aprila one godine koja nam je svima promenila živote. Nama
dvostruko.
Preuzeto sa sajta: Tačke oporavka