Verovatno sam umela da ih razumem pošto sam se i sama borila sa anksioznošću i depresijom. A tu je i ona crta ličnosti zbog koje želim da brinem o drugima, da im se nađem, da svaku situaciju pokušam da zakrpim, da povežem ljude sa službama koje će im pomoći. Studiram socijalnu zaštitu.
Ne bih da svoje iskustvo u vezi sa depresivnom osobom poredim sa stvarnim iskustvom depresivne osobe, ali godine ljubavi prema nekom ko nije sposoban da mi ljubavlju uzvrati naučile su me kako da se nosim sa tim stanjem. Jedna sam od bezbroj partnera i partnerki koji su ćutke sedeli sa voljenom osobom, gledali ih kako jedu po prvi put u dva dana jer im je u glavi mutno a mišići bole, pa mogu samo da se sakriju ispod pokrivača.
Kad voliš depresivne osobe, imaš utisak da im menjaš živote na bolje jer su ubeđeni da nikad ni sa kim više neće biti bliski. Zbog toga se osetiš posebnom; samim prisustvom činiš im loše dane manje lošim a dobre dane manje retkim. Kad voliš depresivca, kuneš se samoj sebi da ih nećeš nikad gledati prosto kao bolesnu osobu već kao inteligentnu, dinamičnu, promišljenu… Obično se taj stav održi sve do pred sam kraj.
Kad voliš depresivnu osobu, nekako i tebe uvuče ta pošast izolacije i usamljenosti. Njihov loš dan postaje i tvoj loš dan. Umesto da izađete do grada, pogledate film, ili odete na večeru, samo ležite u krevetu do dva ujutru jer nemaju energije ni za šta drugo.
I spavanje sve teže ide. Noći probdiš zagledana u plafon, brinući o ranijem razgovoru u kom je rekao da mu se više ne živi. Ne možeš da spavaš jer te muči pomisao na život bez voljene osobe, još ti teže bude od te misli nego od bola koji sa njom deliš.
Imaš utisak da nekom menjaš život na bolje, jer su bili ubeđeni da nikad ni sa kim više neće biti bliski…
Briga ti polako prerasta u opsesiju: Ako ne budeš dovoljno mislila o njemu i njegovoj bolesti, ko zna šta će mu se desiti. Svest ti se gubi pod najezdom ideja o tome kako bi još mogla da probaš da pomogneš.
Kad voliš depresivnu osobu dešava se, iako ne uvek, da ti se telefonski razgovori bave isključivo zakazivanjem termina sa novim psihijatrom, kontaktiranja linija za pomoć na koledžu, proveravan ja da li su otišli kod doktora kad je trebalo. Iz ljubavi, postaješ im jedini oslonac.
Jednom prilikom sam otišla u Kanadu na letovanje, ali sam toliko brinula o depresiji svog partnera da se nisam usuđivala da izađem iz hotelske sobe za slučaj da on odluči da me pozove iz Australije. Imala sam napad panike u jednom trenutku – zaključila sam da me ne zove zato što je nešto sebi uradio.
Iz današnje perspektive, lako je videti da taj pristup partnerovoj depresiji nije bio ni zdrav ni održiv. Te veze su pucale tek kad bih ja bila isceđena do poslednje mrvice snage. Ali nigde ne piše da moraš da se staraš o sebi. Od malih nogu nas, posebno žene, uče da treba pre svega da mislimo o drugima.
Pa ipak, ne možeš da spaseš davljenika ako ni sama ne umeš da plivaš.
Nemoguće je pružiti podršku nekome ako se njihova depresija prenosi i na tebe. Ja sam upisala tromesečni kurs protiv stresa, i to me je izvuklo iz jako duboke vode. Pomoglo mi je da se izborim sa ozbiljnim strahovima koji su me hvatali kad god sam pokušavala da pomognem bivšem depresivnom dečku.
Žao mi je što u sve te veze nisam ulazila sa jasno postavljenim granicama, ili sa nekim trećim na koga bi mogla da se oslonim. Ali nikad nisam zažalila što sam bila u vezi sa depresivnom osobom. Pre svega zato što me nije privlačila njihova bolest. Uprkos svim simptomima, depresija niti je izolovana niti je sebična bolest. Ona utiče na svakog ko bolesnika voli, ali to je neizbežno. Za to nije niko kriv.
Sve što čovek može da uradi je da prizna sebi da bez obzira na svu ljubav koju imaš da ponudiš, ma koliko ih sati grlila i mazila, nikad ih nećeš izlečiti. Samo su oni sposobni da sami sebi pomognu.