Li.io je sebe mogućnosti da razume Heraklita, ali naročito da sazna
za verodostojan tekst bivstva. Ničeova koncepcija bivstva je lažna,
odnosi se samo na život, na prirodu, na svet kšatrije, na istoriju. Po
svojim posledicama se ne može ispraviti, što nikakva smelost i otmenost,
čista ruka i vatra, nadahnuće i moćna strast, plemenitost ne može
nadoknaditi ni zameniti, ne spasava nikakva viteška vrlina,
kratkovidost, zabuna, neposvećenost, nizak duhovni nivo, promašaj,
nezrelost, što je oprostivo nauci, i stoleću, ali Ničeu nije.
Celokupna drevna baština, tako i Herkalit, i Parmenid, Orfej i
Pitagora, kao i hebrejska i egipatska, iranska i kineska i hinduska
metafizika polaze od osnovnog razlikovanja koje je jedini mogući temelj
misli o jedinstvu: to je znanje o nepokretnom i nepromenljivom večnom
postojanju (u hinduskoj metafizici: sat), i o prolaznoj opseni koja kao
da je nastala samo zato da bi nestala (u hinduskoj metafizici: bhava
rupa). Oboje se nalazi svuda i sačinjava celinu, bez toga nema jedinstva
(hen, advaita, echad). Poslednji čovek u Evropi koji je živeo ovim
osnovnim stavom, bio je Empedokle, i ta misao je poslednji put
zaplaminjala kod Plotina, jer ono što je zatim usledilo, više nije
baština, i otuda nije bilo znanje koje izvire iz univerzalnog osnovnog
stava, nego individualna intuicija, i zato je samovoljna mistika, ili
filozofija.
Sat je stalnost koja je izvan svake promene, supstancijalno
postojanje, jedina i konačna i suštinska stvarnost. Ono što izgleda
izvan Sata, bhava rupa, samo je prelaz, proticanje, što se zapravo ne
može smatrati nepostojećim, zato se kaže da nije ni stvarnost, niti
nestvamost. Izgubljeno je ono što je za čoveka u Evropi značio sat.
Nestala je stabilnost čovekovog postojanja, čovek je potonuo u
prolaznost.
Ova odvojenost od stvarnosti, opsenjujući protok koji se pretvorio u
bezsupstancijalnost od Grka naovamo je nazivan istorija. Što je
zaošijani vrtlog rađanje-nestajanje, pojavljivanje-gubljenje,
glas-zaborav.
Umesto divinalne zakonitosti bivstva (sat) demonska anarhija istorije
(bhava rupa). Jer istorija sama po sebi nema smisla. Komešanje
razjarenog aktiviteta. Odbacila je sa sebe disciplinu apsoluta.
Neodgovorna strasna delatnost. Mada se neprekidno pokušava da se ova
istorija osmisli, odnosno da se u poplavi akcija bar naknadno obmanom
uvede cilj, u svim slučajevima se ispostavlja da je sve to puka
pretpostavka. Hinduska baština ovu operaciju pretpostavljanja naziva
adhjarupa, i kaže da je najveća greška koju može počiniti mišljenje ako
čovek u neki niz događaja samovoljno projektuje nepostojeći smisao, i
konzekventnim prikazuje nešto što je savršeno besmisleno, i što nije
ništa drugo do promena i samo promena. To je život praznog bivstva.
Nevažno i bezoblično koprcanje.
Karakteristično je za avanturu da se nalazi izvan svakog vida zakona.
Jedina konstanta u ovoj poplavi anarhije jeste životna glad, „ova besna
i razjarena strast koja se u svojoj borbi za opstanak rađa iz razvijene
požude”. Živeti sada znači samo što više. I što brže. Prisa de vivir
más – pohitaj da živiš što više.
Moderni čovek prihvata dva autoriteta koji opravdavaju, čak
proslavljaju u ovom trenutku ovu zaošijanu poplavu života, odnosno
istoriju, Getea i Ničea, te dve savršeno nebrahmanske lutalice.
Brahman nije klasa i nije društvena i nije politička kategorija. To
je znanje o obliku nepromenljivog izvornog reda čovekovog bivstva, i
duhovni rang koji sledi iz znanja. Sudelovanje u primordijalnom ljudskom
znanju dobijenom od predaka.
Na početku je bilo delo, kaže Gete, i nevolja je što su to svi, pa i
Niče, ozbilno prihvatili. Gete nije bio pouzdan u proceni stvari, i ako
bi ga napustilo nadahnuće, ono što bi rekao obično bi ostajalo sofistika
koja zvuči dopadljivo. Nije raspolagao verodostojnom informacijom o
bivstvu, samo je bio genijalan, nije bio prosvetljen. I to se u
pojačanoj meri odnosi na Ničea.
Iskupiti se može samo onaj ko do poslednjeg trenutka ne odustaje od
delatnosti, kaže Gete, ali je to Ničeu malo. Neodgovorno je slavio onaj
aktivni život koji nije znao za svet, poricao je i odbijao kritiku i
kontrolu. I Gete, i Niče su središte čovekovog bića videli u
individualnom obličju, što je samo drugi izraz za samovolju. Aktivitet,
nemir, putovanja, poduhvati, otkrića, studije, uvek novo.
Životni valeri: originalnost, talenat, individualnost. Sve sam
provizorijum, senzacija, iznenađenje, sve sama lutanja, pohlepe,
takmičenja, očajna ekstraverzija. Suluda strka čoveka koji se raspomamio
u aktivnosti, čoveka u kojem iritirano častoljublje besni komplikovanom
taktikom agresije i defanzive. Na koncu, sve veći protest protiv
svesti, protiv buđenja iz automatizma delatnosti, u kojem kontemplaciju
zamenjuje narkotik. Iz ove preterane aktivnosti i ne može nastati ništa
drugo nego što je nastalo, razdor, krvoproliće, nasilje, ugnjetavanje,
glad, beda, mučilište, pogubljenja, proganjanja, tamnice, ukratko i
jednom rečju: istorija. Delatnost u ovom svom obliku jeste ludačka
poremećenost (abhimana), opijenost životom koji se odvojio od svoje
dopunske polovine, od razmišljanja koje nije delatno, ne ume da stane i
da se osvesti i da dobije perspektivu i da razmotri i računa i odmeri,
samo raditi, juriti, hitati, tražiti, izgubljeno vreme, prazan trenutak,
izgubljeni dani, godine, strepnja, panika, sudbina rasturena u ništa. U
Evropi je nezamisliv mudar čovek, i to ne zato kao da ovde ne bi bilo
talentovanih ljudi koji bi raspolagali neophodnim duhovnim
sposobnostima, nego upravo zbog toga što je ovde bilo samo talenata i
genija, ali oni nisu imali osnovu, nije bilo normalnosti i niko nije
znao da prvi uslov mudrosti nije biti genijalan, nego apsolutan čovek,
odnosno normalan. Mudrost je stabilnost ponašanja. Mudrac stoji na
čvrstoj tački. Evropa je sklona da mudraca posmatra sa saosećanjem, kao
nekoga ko je nagrabusio zbog svog častoljublja i sada je načinio
kompromis.
Okretanje slomljenog čoveka prema unutra. Mudrac je slab čovek koji
ne dejstvuje, samo razmišlja. Samo se onaj može iskupiti, kaže Gete, ko
do poslednjeg trenutka ne odustaje od svoje delatnosti – wer strebend
sich bemüht. Nasuprot tome, početak mudrosti je da će se iskupiti samo
onaj ko zaustavi svoju delatnost i istupi iz takmičenja, smiri nemir,
odustane od originalnosti i talenta i postane normalan čovek, i time
napusti sve privremeno, sve što je zanimljivo i uzbudljivo i novo, i
očajnu ekstraverziju obrne za sto osamdeset stepeni, svoju volju poveže
sa razumom i svoj život vrati izvoru, divinalnoj zakonitosti
nepromenjenog bivstva, jedinoj i konačnoj i istinitoj stvarnosti, da
realizuje večno ljudsko osnovno stanje, echad, edvaita, hen panta einai.
Evropa nema mudrog čoveka i zbog toga nema temelja ni ozbiljnosti.
Zbog toga je ovde sve privremeno i ne samo da je avantura, nego to i
želi da bude i dovodi u sumnju da postoji nešto drugo do provizorijum
(dijalektika), da postoji drugo do trenutnost, individua, koprcanje,
istorija, i da postoji drugi čovek do onaj koji živi s mačem u ruci, i
da postoji drugi čovek koji razjareno hoće što više, i poriče da postoji
konačno i pouzdano znanje, i da postoji u ljudskom životu normalnost
koja se može realizovati. Ono što je karakteristično za čoveka koji živi
u istoriji jeste njegova nesposobnost za nepristrasno razmišljanje
oslobođeno plahovitosti. Mišljenje je napad, osvajanje, bitka, oružje
instinkta vlasti. Wille zur Macht. Od tada već znamo i to da ovaj
instinkt vlasti nije ništa drugo do Jainstinkt, volja volje, kao što
kaže Hajedeger, specifično ludilo samoposedovanja moći Ja-instinkta koji
ne zna da hoće drugo do sebe sama. Evropa ne zna ni jednu misao koja
izvire iz nepristrasne misli oslobođene plahovitosti, i otuda niko ne
može da zamisli da se može razmišljati bez mržnje. U istoriji je misao
udar neke kulminacije plahovitosti. Kao da čin ne bi mogao eksplodirati,
slomio se i kao misao se ispoljio pritajenim putem. Naravno, znamo da
je Bataj bliži stvarnosti: toute action fait d’un homme un être
fragmentaire – čin od čoveka pravi fragment. U Evropi je potonulo u
zaborav ono što je kod Rimljana još bilo obaveza, čovekov razum neka ne
trpi uticaj njegove plahovitosti. Onda se još znalo da onaj ko je samo
aktivan, on je pun mržnje, i da je to čovek nečist.
Baština kaže da je znanje oslobođenje. U Evropi se kaže da je znanje moć.
U Indiji „znanje je oslobođenje” (dnjana moksa), ili reč hrišćanstva:
„poznajte istinu, i ona će vas osloboditi”, izgovorena je zbog toga da
bi čoveku bilo saopšteno nešto što je naročito važno u interesu njegovog
ličnog bivstva, sudeći prema tržištu – najviše moguće, najvažnije. Ne
odnosi se na religiju, ni na spasenje, ne obećava nagradu na drugom
svetu, nije vrlina, nije slava, s tim nemaju nikakve veze ni društvo, ni
moral. Čoveku je – i to svakom čoveku – neophodno znanje kako bi jasno
video svoje sudbinske linije, da bi mogao da razlikuje stvari, da nauči
nešto što drugi zna, ali ne on, da očisti svoj život i samog sebe
uzdigne, i da u samom sebi realizuje sve više vrednosti, odnosno da se
oplemeni, i konačno da svojim znanjem pribavi ono što je apsolutno,
slobodu.
Misao da je znanje moć u Evropi nije bila program koji je unapred
postavljen, i koji je docnije dosledno realizovan. Ali nije bila ni neko
ponašanje koje je lebdelo, i odjednom tek je postalo svesno onoga smera
koji je odavno sledila. Na početku novog veka, kada je misao bila
izrečena, znalo se za oblik znanja koji je formulisala baština („znanje
je oslobođenje”), i mada je dugo vremena bila nevažeća, njen privid se
ipak održao. U svakom slučaju, počev od ovog vremena misao da je znanje
moć, i da je cilj svakog znanja da poveća moć, postala je opšta u tom
smislu što je ova moć ubrzo primenjivana na svim linijama, moć nad
bićima i silama zemlje, prirode, fizike, hemije, moć na području biosa,
psihe, društva, države, religije, zašto? Zbog vlasti. Pobediti.
Istražiti, izračunati, ispipati, raskrinkati, otkriti, upoznati, doznati
kako bi se sve to podjarmilo. Sile i materiju i zakonitosti i rastinje i
životinje i minerale, a pogotovo i naročito čoveka. U Kini, Indiji i
Egiptu hiljadama godina ranije su se znala sredstva i postupci, ali
nikome nije padalo na pamet da ih iskoristi za ciljeve vlasti (kompas,
para, barut, štampanje knjiga). To ne može da protumači razlika koja
postoji među kulturama. Inače je i bolje ako čovek ne istražuje pravi
smisao reči kultura. Pojam kulture je jedan od idola scijentizma, kao
što su „priroda” ili „život” ili „istorija” ili „država” ili „razvitak”.
Ovde i nije reč o malenim idolima, nego o krupnim idolima.
Bela Hamvaš
www.fenomeni.me