pixabay.com
“U Evropi gotovo 25% srednjoškolaca napušta školu, odustaju najčešće u 16. ili 17. godini. Neki od njih završavaju u kriminalu, drogi… To su uglavnom ljudi koje je sistem naveo da izgube samopouzdanje, veru u sopstvene sposobnosti.
Treba ih motivisati
Današnja škola često ne zna da motiviše decu, ali ih zna da ih zastraši i poruči im da nisu dovoljno dobri”, kaže Keler koji je desetak godina bio predavač na Univerzitetu Rudolf Stajner u Oslu, a sad već decenijama svoju Školu za roditelje održava kao niz radionica i seminara.
“Obrazovni sistem je većinom uniformisan i kratkovidan, priprema decu za sledeći ispit, ali ne i za život. Ponekad se tako ponašaju i roditelji. Stavljaju veliki pritisak na decu ne bi li imala dobre ocene, bili uspešni ovde i sada, ali pripremiti dete za život ne znači tražiti od njega da po svaku cenu da bude izvrsno u svim predmetima i svemu što od njega traži škola.” – ističe Keler.
Brojke ubijaju duh
Pedagogija je umetnost motivisanja, više će puta ponoviti Keler koji podučava odrasle kako decu motivisati, kako “lenje” i “neradnike” naterati da zablistaju, prepoznaju u čemu su dobri.
“Ako dete ne pokazuje dobar uspeh na školskim ispitima, svaki novi test koji dobije u školi za njega je jedino stres, a poruka koju čuje je da nije dovoljno dobar i pametan. Školi je bitno da ima statistiku, brojčane pokazatelje, sistem insistira na tome.
Dete koje je često testirano, a ne postiže dobre rezultate, gubi samopouzdanje. To je mnogo veći problem nego loše ocene.
Još ako je učenik zaigran, nemiran, nedovoljno koncentriran, često će dobiti i nekakvu dijagnozu, recimo ADHD ili nešto slično, jer tad, s dijagnozom, više ne kvari regularnu statistiku, već postaje deo neke druge, specifične statistike. U školi nema individualnog pristupa, pojedinci koji se ne uklapaju u sistem tretiraju se gotovo kao smetnja. U školi ne postoji kultura poverenja već klija kultura straha, a strah ne ide za tim da traži pojedinačna rešenja za svako dete, već da svako dete što pre natera da se uklopi u sistem”, govori Keler.
Loše ocene uglavnom su demotivišuće. Ako loša ocena može da motiviše dete, onda ima smisla. Ali, ako vidite da mu to ruši samopouzdanje, onda morate naći drugi način.
A drugačiji način je da tražite koje su mu jake strane, razmislite kako ga ohrabriti i podstaknuti da se razvija u nekom području gde je dobar. Tu roditelj može da uradi više od učitelja.
Potpora roditelja
Najgore je kad dete koje je u školi dobilo lošu ocenu i poruku da ne valja, takva ista atmosfera čeka i kod kuće.
Deca koja u školi nisu bila dobri učenici, ali su postali zadovoljni i uspešni ljudi, to su deca koja su imala podržavajuće roditelje koji su im poručili da u njih imaju poverenja.
Roditelji bitno utiču na stvaranje samopouzdanja, to je njihov zadatak, a ne da budu produžena ruka nepodržavajućeg školskog sistema.” – završava Keler
Jutranji list