Pre 40 godina pet novih, crvenih
“zastava” – četiri bez zadnjeg sedišta i jedna u punom fabričkom
sjaju, sa nadimkom “salonac”, krenulo je iz Kragujevca na put dug
11.000 kilometara do Kilimandžara.
Ponos tadašnje jugoslovenske
autoindustrije odlično se pokazao tokom putovanja i pored teškog terena koji je
prošao bez većih kvarova, a uspelo mu je nešto čime retko koji drugi evropski
automobil može da se pohvali – te 1975. došao je do zabačcenih krajeva Afrike
gde mnogi nisu imali ni košulju na leđima, a kamoli da su videli putnički
automobil.
Na ideju da promoviše fabriku
“Zastava” iz Kragujevca došao je prof dr Milan Rakočević i tajming mu
je bio savršen, budući da je 1975. bila relativno mirna godina na afričkom
kontinentu, tadašnja SFRJ bila je važna sila u pokretu Nesvrstanih, mnoge
jugoslovenske firme su tada radile na Crnom kontinentu, a jugoslovenski crveni
pasoš je otvarao mnoga vrata.
Ekipu “KK” ekspedicije koja
je trebalo da prođe kroz Grčku, Egipat, Sudan, Keniju, Ugandu i Tanzaniju, su
činili vođa ekspedicije Branimir Perić Džo, organizator Milan Rakočević,
pomoćnik organizatora Ginka Milinković kao i automehaničari iz
“Zastave” Slobodan Nikolić i MIodrag Barlov.
Njima su se pridružili i novinar
“Ilustrovane politike” Dušan Sekulić, novinar “Večernjih novosti”
i “Borbe” Bogdan Šekler, novinar “Vjesnika” iz Zagreba Joža
Vlahović, kamerman Bratislav Grbić, reditelj Branko Baletić i fotoreporter
Miroljub Jelesijević.
Šekler i Sekulić kasnije su napisali
dve knjige o ekspediciji – “Džambo Afriko” i “Putokaz za
jug”, Baletić je režirao film “Kragujevac – Kilimandžaro” a
Jelesijevićeve fotografije crvene “zastave” u pesku i egzotici
Afrike, a naročito ona sa “Zastavom” na obali Indijskog okeana iza
raskošne crnopute manekenke Vini Kibuja, u mnogome su pomogle prodaju ovog
automobila.
“Pripreme su trajale nekoliko
meseci. Prvo smo napravili plan puta i spisak svih neophodnih stvari, a onda
smo otišli u “Zastavu” sa predlogom da se ta ekspedicija zaista
ostvari. Čelnici te komanije su bili zainteresovani da promovišu svoje
automobile u afričkim zemljama”, rekao je Rakočević Tanjugu.
Na poziv Zastave odazvali su se
sponzori – Tigar, Modriča i više malih fabrika. Na put je krenulo pet novih,
crvenih “stojadina” koji su bili oblepljeni ukrasnim nalepnicama, a
sedišta su bila izrađena od specijalnog materijala kako bi članovi ekpedicije
lakše podneli njihovu vrelinu na pustinjskim temperaturama.
Iako su se često zaglavljivali u
pesku, trpeli visoke temperature, nepostojeće puteve, većih tehničkih problema
nije bilo. “To je ono što je ovu ekpediciju učinilo dosta slavnom, jer su
mnogi očekivali da će ovi mali automobili kojima smo krenuli imati dosta
problema u pustinjskim uslovima, ali eto pokazali su se kao izdržljivi i odlični”, rekao je Rakočević.
Zanimljivo je i da ekspedicija nije
imala radio vezu već da su komunicirali preko interne signalizacije – četiri
migavca koja rade ukazivala su na problematičan put zbog čega bi se automobili
koji su vozili na određenoj udaljenosti jedan od drugog vraćali u kolonu i na
gurku, turiranje, spretnost a ponekad i čistu sreću prelazili teške i opasne
deonice.
Anegdota sa ekspedicije u koju smo
krenuli nepripremljeni za ono što nas čeka ima mnogo, a ono čega ja sećam jeste
da sam na toj ekspediciji koja je trajala 48 dana oslabio 14 kilograma,
ispričao je Tanjugu Jelesijević. Bilo je to neponovljivo iskustvo i ja sam se
lepo proveo, uz velike muke,dodaje on smejući se.
Jedno od dražih sećanja su mu Titovi
bunari usred Nubijske pustinje koje je u najsurovijem delu Sahare bušila
tadašnja firma Gero sonda, tu je potom i priča o mravinjacima pored puta koje
je Šekler, lekar ekipe, zamenio za skulpture ali i trenutak kada se, posle
napornog dana vožnje i noći provedene u ispijanju viskija, probudio na
suvozačevom sedištu i video – ćurke.
“Pitam ja Duleta (Dušana
Sekulića), šta je ovo? Otkud ćurke u Africi? A on mi na to kaže da su to nojevi
koji trče istom brzinom kao i naš auto”, ispričao je Jelesijević.
Jedna od internih priča koje
ljubitelji “Zastave” rado pričaju je i ta da je Jelesijević jednom
lokalnom komandantu dao gaće. Nisu u pitanju bile gaće, kaže, već čalma. Kada
smo ušli u južni Sudan gde je građanski rat već postojao, komandant je bio Džon
Garang. Taj Garang je na sebi imao samo vojnu torbicu i ništa više.
Džon Garang bez gaća. Mi smo tuda
prolazili, kroz deo Sudana gde žive Dinge, pleme gde su svi visoki preko dva
metra. Ali su svi goli, težak jad i beda. Sada imaju svoju državu. No, tada,
gde god mi stanemo oni se pojave iz sušnjaka. I ne možeš da se sa njima
sporazumeš, jedva nekako rukama i nogama. Vidim ja on nešto priča i hoće nešto
iz kola. A mi smo svi bili zamotani k'o Arapi zbog peska i prašine. On je video
jedno parče platna, čalmu, kako stoji u kolima. Ja mu je dam, a oni navalili da
mi se revanširaju jaretom. Jedva se nekako ispetljasmo. Garang je verovatno
postao poglavica i imao je gaće, ispričao je Jelesijević.
Manekenku Kibuju našli su preko
ambasade u Najrobiju gde je Jelesijević uživao u zadirkivanju britanskih
gostiju u hotelu koji su naprasno nestajali sa bazena gde su pili čaj u pet čim
bi on i drugi članovi ekipe sa Kibujom i njenom prijateljicom uleteli u bazen.
“To sam najviše voleo da posle
celog dana snimanja odem na čaj i kolačiće i uskočim u bazen sa crnkinjom i
nateram Engleze, koji mi nisu simpatični, da se pokupe i odu”, kaže
Jelesijević.
Osim toga što je tada u Sudanu
postojalo svega stotinak kilometara puta, tu je i priča o noćnoj vožnji za
Najrobi kada su naišli na “rampu” na putu za koju se ispostavilo da
su dve žirafe a potom i “ležećeg policajca” koji je zapravo bio
piton.
“Stali smo, okrenuli se i videli
da smo prešli preko njega a njemu ništa. Samo je prešao put”, ispričao je
smejući se Jelesijević.
Bila je to odlično organizovana
ekspedicija, iskustvo za ceo život i nešto što je danas nemoguće organizovati
jer bi nas pobili džihadisti i fanatici, kaže on i dodaje da ih je sve Bog
čuvao i aranđel Mihailo čiju je kapelu video u Asuanu.
Ekspedicija je završena
“osvajanjem” Kilimandžara i povratkom u Jugoslaviju. Automobili su se
vratili brodom a članovi ekipe avionom. Posledica afričke avanture bila je
otvaranje vrata domaćoj auto industriji za tržište severne Afrike i prilično
interesovanje za ovaj automobil u Jugoslaviji.
Nakon 40 godina od ovog poduhvata
blede slike, impresije i lična osećanja. Najvažnija misao koja me progoni je
zapravo sudbina moćne “Zastave”, rekao je Baletić Tanjugu.
Ranih 1970-ih pojava “Fiće”,
a kasnije popularnog “Keca”, izmenili su mentalnu mapu stanovnika
Jugoslavije. Naftni bum, niska, gotovo svima dostupna cena Fiće učinili su
veliki demokratski iskorak – ljudi su mogu da putuju širom države. Naš pasoš je
bio prohodan i stotine hiljada ljudi pronašlo je posao u inostranstvu. Te
velike migracije otvorile su ogromne mogućnosti kako za privatnu inicijativu
tako i za turistička, naučna i ostala putovanja.
Kragujevačka “Zastava” je
zapravo hranila dobar deo Srbije a kroz kooperaciju i Jugoslavije. Mali
“Fića” (iako tada već tehnološki zastareo) bio je najveći demokratski
iskorak u tom periodu razvoja naše države, ocenio je on.
To je bilo sjajno za auto, za fabriku,
ali nedovoljno za jedno društvo tj. državu. Naime, na tužnoj kasnijoj sudbini
“Zastave” koja nije propala u časnoj borbi sa konkurentima već zbog
neznanja, gluposti i osionosti vladajuće elite naslućivala se i sudbina Srbije,
dodao je Baletić.
Postojeći ekonomski sistem, ograničen
samoupravnim socijalizmom, nedostatak anticipacije uništili su fabriku koja je
godišnje izbacivala na tržište oko 180.000 vozila, a u kooperaciji sa Italijom
i Sovjetskim Savezom blizu 210.000 jedinica.
Dakle, dnevno po 700-800 vozila.
Pokazalo se kasnije da je taj gigant bio preveliki zalogaj za društvenu svest,
dostignuti nivo demokratije i dogovornu ekonomiju i nezrelu političku elitu.
Sami smo uništili tu fabriku, odsekli
moćnu granu na kojoj smo bili i tresnuli o tlo. Sve ono što se nakon toga
događalo u Srbiji samo je potvrdilo tu liniju samouništenja, nezrelost jednog
društva da se uhvati u koštac sa vremenom i u krajnjem sa civilizacijom.