Iz tog vremena se sećam prvomajskih demonstracija, protestnog skupa i
istovremeno duboke tuge zbog stradalih u Čikagu. Večni pokoj za skromne
heroje, radnike koji su se borili za osmočasovno radno vreme i potom
bili osuđeni na smrt: Albert Parsons, Adolf Fišer, DŽordž Engel, Ogist
Spajz i Luis Ling, dvadesettrogodišnjak koji se ubio tako što mu je
cevčica-detonator od žive eksplodirala u ustima. Ostala četvorica
osuđena su na smrt vešanjem. Naknadno, istraga je utvrdila da su bili
nevini, da bomba koja je bačena na policiju nije bila njihovo delo. Ti
radnici su izjavili da su i dalje ponosni na svoju borbu za društvenu
pravdu i optužili sudije i sistem čiji su oni bili tipični predstavnici.
Do poslednjeg trenutka se nisu odrekli svojih ubeđenja. Mnogo godina
kasnije, guverner je priznao nevinost tih ljudi, i podigao im spomenik,
Grob Stradalih.
Tada su takođe organizovani marševi za generala Sandina i za
plemenite i srčane anarhiste Saka i Vancetija. Demonstracije su
okupljale oko sto hiljada radnika i studenata, neke pod crvenom zastavom
socijalista, i anarhiste pod crveno-crnim barjakom. U celom svetu su
održavani protesti solidarnosti zbog dvojice stradalih u radničkom
pokretu, osuđenih na smrt za zločin koji nisu počinili. Isto kao u
slučaju radnika iz Čikaga, američki sud morao je da im prizna nevinost.
Čak i u trenutku kada su ih grubo vezali za stolicu, izjavili su da su
nevini. Umrli su hrabro i dostojanstveno.
Rasprave i borbe između anarhista i marksista bile su česte, ali i
pored toga imao sam drugove na obe strane, i sve do danas – mi koji smo
preživeli! – vodimo duge razgovore sećajući se onih herojskih godina.
Sa koliko emocija mi dolazi u sećanje ono vreme kada sam izmišljao –
ili otkrivao u dnu svoje duše – nepismenog Karluća, jednog od onih
beskrajno dobrodušnih anarhista što su pešačili od sela do sela, sve dok
ne bi stigli do nekog poseda gde je bio običaj imati jedan poljski
krevet za bića koja u noći, oko vatre, propovedaju lepotu anarhizma. A
Karlućo, ta ljudina, što je zbog mučenja izgubio snagu, na kraju je imao
jednu barakicu gde je dečačiću po imenu Naćo, poreklom iz aristokratske
porodice, neukim rečima opisivao lepotu anarhizma. Pričao mu je kako su
ljudi zatvarali velike i nevine nilske konje da bi služili deci za
zabavu, daleko od svojih afričkih livada, prelepih svitanja i skoro
zaboravljene slobode.
Ruska revolucija još uvek je imala romantični sjaj onog Oktobra, a
drugovi komunisti na kraju su uspeli da me ubede, govorili su da su
anarhisti utopisti i da nikad neće uspeti da osvoje vlast kao što su to
oni učinili u vreme carske vladavine. Kako još ne beše počeo staljinizam
i njegovi zločini, osetio sam, sa romantičarskim fanatizmom, da će
revolucija proletarijata na kraju doneti ljudima čist svet kakav sam
svojevremeno prepoznao u matematici.
Udaljio sam se od univerzitetskih krugova i pridružio se
Komunističkoj omladini; zajedno sa njima, obišao sam velike hladnjače
Armur i Svift, smeštene u Berisu, selu u predgrađu La Plate, gde su
radnici živeli u najužasnijoj bedi, načičkani u montažnim limenim
kućicama, među zelenim baruštinama koje su zaudarale, rizikujući sve u
svojoj borbi za povećanjem od dvadeset sentava na sat. Čak i danas se
sećam tog zajedništva radnika i studenata, i iznova duboko proživljavam
to vreme.
Godine 1930. dogodio se prvi vojni udar, jeziv i krvožedan, kao
posledica opasnosti koju su, za vojnike i kapitaliste, predstavljali
društveni pokreti. Uriburuova diktatura biće preteča kasnijih državnih
udara koje je pretrpela naša zemlja.
Taj prvi udarac bio je odlučujući u mom životu jer sam morao da odem u
ilegalu, prvo zbog svoje vojne službe – oduvek sam prezirao salonske
revolucionare – a potom zato što sam postao sekretar Komunističke
omladine, i stalno su me proganjali. Zbog toga sam morao da pobegnem iz
La Plate, prekinuo sam studije i napustio porodicu da bih se nastanio u
Aveljanedi, najvažnijem radničkom centru. Zahvaljujući sreći koja me je
uvek pratila, nisam pao u ruke Specijalnom odseku za borbu protiv
komunizma, čuvenom po svojim mučenjima, koji mi je bio za petama. Morao
sam prilično često da menjam pansion i ime; a jednom prilikom spasao sam
se iskočivši kroz prozor.
U tim vremenima siromaštva i progonstva došlo je do velike krize,
koja je naposletku dovela do mog udaljavanja od tog pokreta zbog kojeg
sam toliko rizikovao.
Članovi Partije koji su, naravno, motrili na svako „zastranjivanje“,
primetili su kod mene izvesne sumnjive znake. U razgovorima sa bliskim
drugovima tvrdio sam da je dijalektika primenjiva u duhovnim delima, ali
ne i u onima iz prirode, i da je prema tome „dijalektički
materijalizam“ sasvim protivrečan pojam. Neko ko nije podrobno upoznao
mentalitet vojnog komunizma, mogao bi pomisliti da to nije ništa
ozbiljno, ali je zapravo bilo veoma ozbiljno za čelnike partije, koji su
razdvajanje teorije od prakse smatrali zločinom. Bilo bi mi potrebno
mnogo vremena da objasnim na čemu se moj stav zasnivao; jedino što mogu
da kažem jeste da se to dogodilo oko 1935, a da su mnogo godina kasnije,
na jednom teorijskom sastanku održanom u centru Mutualite u Parizu, o
tom problemu raspravljali veliki filozofi među kojima je bio i Sartr, i
da su tvrdili isto što i ja.
Kako bilo, ona pretpostavka bila je nadasve opasna jer je
marksizam-lenjinizam bio utvrđen čvrstim i nepobitnim zakonima. Partija –
reč koja se uvek pisala velikim slovom – beše odlučila da me pošalje na
dve godine u Lenjinističke škole u Moskvi, gde se čovek ili izleči ili
završi u gulagu, ili u psihijatrijskoj bolnici. Bez sumnje bih završio u
jednom od tih koncentracionih logora, s obzirom na duboko ubeđenje koje
sam gajio po pitanju te filozofske besmislice.
Pre odlaska u Moskvu morao sam da prisustvujem Kongresu protiv
fašizma i rata, kojim je u Briselu predsedavao Anri Barbis, u
organizaciji Partije i pod njenom strogom kontrolom. Putovanje je
počinjalo u Montevideu, i morao sam noću da pređem deltu reke La Plata, u
krijumčarskom čamcu, da bih nastavio brodom, sa lažnim dokumentima,
prvo do Antverpena, a potom konačno vozom do Brisela. Tamo sam imao
priliku da slušam ljude iz Šucbunda, iz Austrije, i vojnike koji su
dolazili iz Nemačke, gde je hitlerizam bio u usponu. Smestili su me u
sobu jednog od takozvanih Auberges de la Jeunesse, hostela za mlade,
zajedno sa drugarom koga sam tamo upoznao i čije ime tobože beše Pjer.
Bio je funkcioner Centralnog komiteta Francuske omladine, slepo odan
teoriji, što me je nateralo da budem oprezan, jer se u Partiji nije
činila takva vrsta grešaka; taj mladi vojnik kasnije je pao u ruke
Gestapoa i preminuo je nakon zverskog mučenja.
Prilikom jednog u nizu dijaloga koje smo vodili pre spavanja, došlo
je do diskusije, i načinio sam opasnu grešku ispoljivši svoje sumnje po
pitanju onog filozofskog problema. Narednog jutra rekao sam svom drugaru
da me boli stomak i da ću doći za njim čim bol popusti. Nakon sat ili
više vremena, kada sam procenio da se neće vratiti, spakovao sam svoj
koferčić i pobegao vozom u Pariz. Već behu počeli „procesi“ levičarske
staljinističke imperije i ubrzo nakon onog razgovora sa Pjerom, shvatio
sam da se, ako odem u Moskvu, nikada neću vratiti. Svi dijalozi,
iskustva koja sam stekao preko boraca iz drugih zemalja, na kraju su
nepovratno uzdrmali krhku konstrukciju koja se tresla u mojoj glavi.
Po povratku u zemlju, duhovno rastrojen, zatvorio sam se u
Fizičko-matematički institut, i za nekoliko godina završio svoj
doktorat. Tako sam se skoro svakodnevno pripremao za odbranu od uvreda i
poniženja zbog moje „izdaje“ komunizma, a zapravo je bilo sasvim
suprotno. Veliki izdajnik bio je taj čudovišni čovek, bivši seminarista,
koji je ubio sve one koji su u stvari izveli revoluciju, sve dok u
inostranstvu nije došao do samog Trockog, jednog od najbriljantnijih i
najodvažnijih revolucionara s početka XX veka, koga su u Meksiku ubili
staljinisti.
Usred celokupne krize civilizacije koja je počela na Zapadu zbog
prevlasti tehnike i materijalnih dobara, hiljade momaka poput mene
ponovo je uprlo pogled ka velikoj revoluciji koja je u Rusiji, kako nam
se činilo, proglašavala slobodu čoveka. Nismo to učinili nakon podrobnog
izučavanja Kapitala, ni da bismo se uverili u vrednost dijalektičkog
materijalizma, niti zato što smo shvatili šta je višak vrednosti, nego,
jednostavno ali moćno, stoga što smo u toj revoluciji konačno
pronalazili opsežan i romantičarski pokret oslobođenja. Reč pravda
obećala je da će zauzeti mesto koje joj u istoriji nikada nije dato.
Borba za razbaštinjene, i izvanredna rečenica: „Bauk kruži svetom“,
postavili su nas pravo pod okrilje njihove zastave.
U vreme čuvenog „buma“ hispanoameričke književnosti ostao sam izvan
njegovih literarnih vrednosti jer su me mnogi pisci optužili za izdaju
komunizma, praveći se da ne znaju da sam doživeo njegovu predaju, ali i
razočaranje kada sam uvideo da je staljinizam izopačio principe koje je
taj pokret veličao. Neki od tih salonskih komunista, koje su Francuzi
zvali la gauche caviar, izbegli su opasnost i pokazali koliko su niski,
kukavički ostavši da sede u zaklonu svojih pisaćih stolova, u udobnim
evropskim kancelarijama. A drugi, pošto su se prošetali kroz komunizam,
naposletku su se pretvorili u književne preduzetnike.
Međutim, ćutali su pred grozotama koje je počinio sovjetski režim,
mučenjima i ubistvima koja su, kako to obično biva, sprovođena u ime
velikih reči u čast čovečanstva. Kami je bio u pravu kada je rekao da
„za nedostatak vrednosti uvek postoji neka filozofija“. Oni su uporno
ćutali kada su mogli i morali da kažu neke stvari bez straha od
neslaganja, što je opravdano na sastancima ali neprihvatljivo u delima
koja se čine u čast i zarad ideala zbog kojih su mnogi, na stravičan i
nemilosrdan način, izgubili život. Ne postoje dobre i loše diktature,
sve su podjednako odurne, kao što ne postoji ni nesnosna i dobronamerna
mučenja. A borba protiv kapitalizma ne bi smela da zahteva odbacivanje
postupaka uperenih protiv dostojanstva ljudskog bića, kakav god bio
naziv ideologije koja nastoji da ih opravda.
Možda sam, zbog svog anarhističkog obrazovanja, uvek bio svojevrstan
usamljeni borac, odnosno pripadao sam onoj vrsti pisaca na koju je
ukazao Kami: „Čovek ne može da se stavi na stranu onih što stvaraju
istoriju, već u službu onih što zbog nje trpe.“ Pisac mora biti
nepotkupljivi svedok svog vremena, dovoljno hrabar da kaže istinu i da
ustane protiv zvaničnika koji, zaslepljeni svojim interesima, gube iz
vida svetlost ljudske ličnosti. Mora se pripremiti da prihvati ono na
šta etimologija reči „svedok“ ukazuje: mučeništvo. Težak je put koji ga
čeka: moćnici će ga nazvati komunistom jer zahteva pravdu za bespomoćne i
izgladnele; komunisti će ga proglasiti za reakcionara jer iziskuje
slobodu i poštovanje ličnosti. U ovoj stravičnoj dualnosti živeće
raspolućen i povređen, a moraće da se brani i rukama i nogama.
Da ne bi bilo tako, istorija potonjih vremena imaće puno pravo da ga optuži jer je izdao najveću dragocenost ljudskog roda.
Raspad Jugoslavije i sveta
Pre izvesnog vremena gledao sam izvanredan film Emira Kusturice o
nestajanju Jugoslavije. Impresionirala me je smelost kojom reditelj
pokazuje surovost tog uništenja. I dok sam gledao ta bića u njihovom
zagađenom podzemlju, kako svojom boli podnose život prezrenih i grešnih,
osetio sam da je velika metafora ovog vremena počiva u tome da deo
čovekove ljudskosti nestaje.
Sličan osećaj ponovo me je obuzeo jednog popodneva, dok sam putovao
vozom. U kupe je ušla neka mršava žena, tamnog tena, koja je na
rasklimatanoj harmonici svirala vrlo tužne tonove. Na grudima joj je
visio natpis sa objašnjenjem da je morala da pobegne iz Rumunije. Slušao
sam njenu melodiju, i zaustavio se da posmatram tu ženu bez otadžbine i
doma, ne mareći za to da li je poticala iz Rumunije, Bosne ili bivše
Jugoslavije. Bila je obično grešno biće, poput hiljada izbeglica u
svetu, bezemljaša iz Brazila, ili onih koji očajnički pokušavaju da
pobegnu iz bespomoćne Albanije. Ona je jedna od milion osoba za čiju
nedaću smo i mi odgovorni. To su ljudi koji ne znaju za ideologije i
sociološke statistike, ali kojima je dobro poznato da ne pripadaju
istoriji. Kada se već udaljavala prema sledećem vagonu, sreo sam se sa
tužnim pogledom devojčice koju je podizala na svoja leđa. Taj događaj me
je naveo da uvidim šta nam se dešava: svet kao da korača ka sopstvenom
raspadanju, dok nas život posmatra, otvorenih očiju, gladnih od tolike
čovečnosti.
U vrlo poznim godinama (1998. godine kada je imao 87 godina)
veliki argentinski pisac i intelektualac Ernesto Sabato napisao je
testamentarnu knjigu Pre kraja. U konciznoj autobiografskoj formi,
Sabato, zapravo, daje sliku burnog i dramatičnog 20. veka kroz koji je i
sam prošao aktivno učestvujući u mnogim presudnim događajima. Knjigu je
na srpskom jeziku ovih dana objavila Akademska knjiga iz Novog Sada. U
dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje odlomak o Sabatovom učešću u
revolucionarnim levičarskim pokretima. Izbor i oprema teksta
redakcijski.