Škola o tim problemima ne razmišlja. Ona razmišlja o tome kako će da
pravi programe. A do 15. godine uopšte nije bitno ŠTA dete zna i koliko,
već kako će se razviti. Nije bitno zna li matematiku, nego da li je ta
matematika koju je učio podsticala njegov razvoj ili je bila prejaka pa
je taj razvoj čak zaustavljala. Prejaka nadražljivost za neku situaciju
koju neuroni ne mogu da savladaju je opasna. A mi to ne shvatamo
ozbiljno.
Škole imaju pedagoge, imaju psihologe, ali treba da imaju i
defektologe i da se ozbiljnije bave mentalnim zdravljem na istraživačkom
planu. Da mi vidimo šta mi to radimo sa svojom decom.
“Ali ako se detetu motiv ne otvori putem njegove primarne
radoznalosti i zadovoljstva koje tu radoznalost prati, bičem nećemo
moći da stvorimo razlog za odlaganje zadovoljenja radi pukog rada,
učenja, a to je ono što smo navikli da zovemo RADNOM NAVIKOM. Bičem se
ne stvara ni ljubav za otkrivanjem života, ni mudrost. Bičem se budi
gnev, mržnja, želja za osvetom. Bičem se dete izgoni iz svake potrebe za
misaonim odnosom prema životu” – iz knjige “Škola kao bolest”
Mi smo navikli da govorimo o radnoj navici i kako je to sve lepo. Ali
to je uglavnom nekakav kalup koji se nameće silom. Dete, dakle, ima
problem i radije bi da se igra nego da sedne da uči. Ono ne ume da
odgodi to zadovoljstvo igre danas, da bi bio sutra mudriji i bolji u
nečemu. Problem je u tome što detetu treba omogućiti da ono RAZUME zašto
to nešto treba da uradi. A to možemo da postignemo samo ako se trudimo
da decu razumemo, a ne da ih vaspitavamo. Vaspitavanje ide iz našeg
projekta.
Jedan tata inženjer me je pitao: “Šta vi tu sad meni pričate o mom
detetu? Valjda ja kao roditelj znam šta je najbolje za moje dete?! A vi
meni pričate da treba ja da idem za detetom?” Ja sam mu rekao da on treba da ide za detetom, a ne ispred njega i da smeta detetovim vidicima.
On se na mene naljutio. Jer on zna da roditelji vaspitavaju decu, da su
vlasnici dece i da su odgovorni za njih. A kod mene je zapravo došao da
reši problem deteta koje ima diskalkuliju. To znači da je pametan i
bistar, a ne ume da računa. Diskalkulija je zapravo problem orijentacije
u prostoru. Imao je taj dečak tad osam ili devet godina i nije znao šta
je u sobi levo, a šta desno i to mu je smetalo da razvija matematičku
logiku. Tu je bio potreban rad sa defektologom, ne sa psihijatrom.
Čitav je spektar bolesti koje nastaju u školi – diskalkulija,
disleksija, disgrafija… Sve to treba da se reši u školi, a ne da deca
dolaze kod psihijatra.
Dr Svetomir Bojanin, emisija “Agape”
zelenaucionica.com