Već petnaest godina ne radim nigde. Sedim kod kuće i pišem prozu, romane, priče, drame – kaže ruski pisac Aleksej Slapovski, nedavni gost Beograda i učesnik 77. svetskog kongresa Međunarodnog PEN.
Bio je učitelj, utovarivač, radio na radiju i televiziji, uređivao časopis… Završio je društvene nauke, dugo živeo u gradu Saratovu na Volgi, koji po njegovim rečima i ruskim merilima sa oko milion stanovnika nije naročito veliki grad.
Imam troje dece, u Rusiji se to naziva mnogočlanom porodicom… To je ono najbolje što imam. A to što sam imao mnogo profesija i mnogo šta video, lako prelazeći sa komunikacije sa intelektualcima na komunikaciju sa običnim svetom, odražava se u mojim knjigama. Junaci su tamo i filozofi i obični pijanci, mada u Rusiji je svaki pijanac istovremeno i filozof – kaže Slapovski.
Njegove drame prikazuju se u tridesetak ruskih pozorišta, na televiziji se vrte serije i emisije po njegovim scenarijima i od toga, kaže, zapravo živi. Jedan od najznačajnijih i najprevođenijih savremenih ruskih pisaca, književni ugled stekao je romanom “Prvi drugi dolazak”, koji je na srpskom, u prevodu Natalije Nenezić, objavio “Arhipelag”. Slapovski duhovito pripoveda o pojavi Hrista u jednom malom gradu u unutrašnjosti savremene Rusije.
Knjigu sam napisao pre 16 godina i to što je ona i danas zanimljiva govori o dve stvari: prva je loša i znači da se život u Rusiji nije naročito promenio. Promenio se u materijalnom smislu, kao i u drugim zemljama, ali u duhovnom smislu postalo je još gore. Dobra strana je što su odnosi između ljudi i danas zanimljivi i što dugo žive one knjige gde se govori o tome, a ne o političkim i društvenim uređenjima – kaže Slapovski.
U ovom romanu je, po njegovim rečima, i omiljena tema ruske književnosti: odnos čoveka sa samim sobom.
U knjizi je jedna od mojih najvažnijih tema: težnja čovekova da se promeni nabolje. Postoji ruska izreka: “Ne moraš da skočiš iznad sopstvene glave”. Nemaju se u vidu sportski skokovi uvis. E pa meni su upravo zanimljivi junaci koji pokušavaju da skoče iznad sopstvene glave, iznad sebe samih. Da urade nešto što im se ranije činilo nemogućim. Moj junak Petar nije u početku shvatio ozbiljno da može da se ispostavi kao Isus Hristos koji je došao ponovo među ljude. Kada se u njegovoj glavi pojavila misao: “A šta ako…” on se uplašio. Postavio je sebi pitanje: “Pa šta je ovo? Ja moram da živim onako kako niko ne živi – pošteno, pravično, da budem dobar…” Jer ljudi se ne plaše onoga što je u njima loše, nego onoga što je u njima dobro. Ono što je loše po pravilu ne zahteva od čoveka bilo kakve napore: da se popije alkohol ili zapali cigareta – kaže pisac i dodaje da to objašnjava zašto je u osnovi ovog romana lik Isusa Hrista.
U Hristosu je Slapovskog uvek privlačilo to što je pozivao faktički na nemoguće, na nešto maksimalno, što mnogi nisu odmah shvatili.
Kada je Hristos rekao da siromašnima treba dati poslednju košulju, to ljudi nisu shvatili zato što nisu hteli da shvate. Ili: “Voli bližnjeg svog kao sebe samoga”. Ljudi su pomislili da to nije moguće. Smatram da je za većinu ljudi to zaista nemoguće. Pitanje je da li čovek mora makar da teži ka tome. Poželeo sam da napišem knjigu o običnom čoveku koji je pio votku i voleo žene, a onda je iznenada otkrio u svojoj duši nešto novo što nije mogao da shvati. Kasnije dolaze i tragični i smešni događaji, zato što mnogo volim atmosferu životnog karnevala, gde ljudi stalno na sebe navlače neke maske, ali paradoks je u tome što nekima maska bolje pristaje nego njihovo sopstveno lice – kaže autor.
U Rusiji kao i u mnogim drugim zemljama, kaže pisac, za većinu ljudi tema Hrista i njegovog drugog dolaska nije aktuelna.
Gledam na život trezveno. Znam da većina ljudi ne živi aktivnim duhovnim životom, oni jednostavno žive. Ljudi misle o stanu, kolima, novcu, Rusija je danas potpuno ateistička zemlja, a novinari, filozofi i političari traže nacionalnu ideju. Političari vole ideju da Rusija treba da se digne sa kolena. To je po mom mišljenju idiotska formulacija zato što se u njenoj osnovi nalazi pretpostavka da je Rusija na kolenima. Druga nacionalna ideja glasi: “Nama je potrebna velika Rusija”. Ne volim kada bilo koju zemlju pa i Rusiju nazivaju velikom, više volim reč “normalna”. Zemlja ne treba da bude velika, već normalna i sve će biti u redu – kaže Slapovski.
Tema ovog romana nadovezuje se na pitanje Dostojevskog o tome šta bismo učinili Hristu da se pojavi danas među nama. Slapovski kaže da postoji uticaj “Velikog Inkvizitora”, ali ne direktan.
“Veliki Inkvizitor” je tekst koji ostavlja ožiljak u duši svakog mislećeg ruskog čoveka i taj ožiljak nikada ne zarasta. To je jedan od najvažnijih tekstova za rusku kulturu uopšte. Da ne pominjemo to što je Dostojevski predvideo sve užase 20. veka u tom tekstu: šta će biti ako snažni, moćni ljudi preuzmu kontrolu nad gomilom. U ulozi Inkvizitora u 20. veku bili su i fašisti i komunisti – kaže Slapovski.
PACKE
Ne mora pisac da postane alkoholičar, predsednik, razbojnik ili žena, on može sve to da zamisli i nakon toga nema više neku naročitu želju da to i postane. Shvata posle svega da čovek treba da bude to što jeste, ako se prema sebi ispravno odnosi. A pravilan odnos prema sebi je kao odnos prema detetu: treba ga voleti, maziti po glavi, ali blagovremeno mu udarati mu packe – kaže Slapovski.
OSMEH UMESTO SMEHAU
Rusiji se na televiziji prikazuje mnogo humorističkih emisija, ali to je humor za jednokratnu upotrebu – nasmeješ se i zaboraviš, čak se i začudiš čemu si se zapravo smejao. Više volim paradoksalni humor, onaj koji pobuđuje na razmišljanje. Najviše mi se sviđa kad se ljudi osmehuju, a ne kad se smeju. Osmeh kao reakcija je suptilniji i zanimljiviji. Nije slučajno što se Đokonda osmehuje, otud dolazi njena tajanstvenost, zagonetnost – kaže Slapovski.