Novi, napet nastavak odgovara na sva pitanja, dok autor Đorđe Maksimović čitaoce vodi na uzbudljivu vožnju kroz grad zločina!
III DIO
Kišoviti ponedeljak Stanić je dočekao na trećem spratu Univerziteta za finansijske studije. Sprat nije bio u boljem stanju od prizemlja. Neokrečeni zidovi i zastarjeli prozori djelovali su još depresivnije pod dobovanjem kiše. Smrad iz toaleta ulazio je u Stanićeve nozdrve, koji je jedva čekao da se dan okonča. Pokucao je na vrata kancelarije i zagrabio kvaku.
Odmah po ulasku miris osvježivača umiješa mu se u nozdrve. Regal od mahagonija ukrašen staklom sa ornamentikom sijao je čak i na kiši. Isto je bilo i sa prozorima ispod kojih je prodekan Jokić izgledao viši. Stanić pogledom pređe po kancelariji i pogled mu zastade na veliki autoportret, lijevo od radnog stola. Nasmijao se zakoračio naprijed.
,,Dobro jutro, profesore.’’
Jokić ustade sa stolice i uzvrati pozdrav. Crno odjelo od tvida prijanjalo mu je uz tijelo, a crvena kravata namještena na idealnu dužinu. Na trenutak se namrštio, ali ubrzo ponudi Stanića da sjedne, te iz ladice izvuče viski i čaše.
,,Neka, hvala, preskočiću.’’, reče Stanić, ,,Na dužnosti sam.’’
,,Čemu dugujem Vašu posjetu, inspektore?’’
,,Istraga je okončana. Pravda će biti zadovoljena što se tiče Milice Tešanović.’’
Jokić se zavali u stolicu i podignu čašu.
,,Želite li cigaretu uz piće?’’, ponudi ga Stanić
Jokić se nagnu i uze dva komada. Očekavši par trenutaka Stanić spusti kutiju na sto i gurnu je prema njemu.
,,Dakle, tužilac ide na suđenje. Šobot je priznao?’’
,,Malo je komplikovanije.’’, započe Stanić, ,,Da li Vam kompjuterski sistem radi?’’
Jokić skupi obrve. Otvorio je internet pretraživač i klimnuo.
,,Izgleda da su momci završili. Sudija je jutros izdao naredbu da pretresemo fakultetski računarski sistem i pregledamo video nadzor od 10. februara. Možete pogledati kroz prozor da li je kombi još tu.’’
Jokić ustade i priđe prozoru. Dva automobila i kombi Jedinice za podršku stajali su na parkingu, dok su policajci mirno čekali. Uzdahnuvši, Jokić se okrenu i vidje da je Stanić u međuvremenu skinuo kaput, otkrivajući debeli remen sa zakačenim pištoljem.
,,Tada se u amfiteatru fakulteta vršila dodjela diploma. Zar ne?’’
,,Da.’’, izusti Jokić mučno
Zavaljen u stolicu, Stanić zapali cigaretu.
,,Pa vidite, Šobot mi je rekao zanimljivu stvar. Na dan ubistva Milicu je neko zvao neprestano. Šest puta tačnije. Svi pozivi sa iste centrale, samo različiti brojevi. Znate na šta ciljam?’’
Jokić je ubrzano disao i sručio se u stolicu. Popio je viski i dlanove pritisnuo na sto. Stanić primjeti da su mu zglavci poblijedili.
,,Da nastavim. Pet poziva pristiglo je u periodu između 11 i 11:30 sati. Svi iz prijemne kancelarije. Nadzorna kamera gleda direktno u kancelariju i snimila je osobu koja je obavila poziv. Prvi poziv došao je iz ove kancelarije.’’
,,Šta hoćete da kažete?’’, frknu Jokić
,,Za početak da politika profesionalnog odnosa sa studentima nije tako profesionalna.’’, isceri se Stanić, ,,Slagali ste me.’’
,,To ništa ne znači. Milica je bila student generacije. Zvao sam je da vidim gdje je. Trebala je biti na dodjeli diploma. Pozvao sam je prijemne kancelarije jer sam se morao vratiti u amfiteatar i nisam se mogao penjati nazad u kancelariju’’
,,Odlično objašnjenje.’’, saglasi se Stanić, ,,Ali niste me lagali samo oko toga. Nijedna hemijska čistionica u gradu nije primila nekoliko odjela na pranje. Pored toga, niko od radnika Vas nije prepoznao. Dakle, lagali ste profesoru Macanoviću i meni oko toga gdje Vam je maramica iz sakoa.’’
Pjena se pojavi na Jokićevim usnama. Lice mu postade crveno, a vene na čelu naboraše se.
,,Pardon.’’, nastavi Stanić, ,,Prepoznala Vas je radnica u jednoj hemijskoj u Boriku. Ali ona kaže da ste posljednji put bili tamo prije skoro dva mjeseca.’’
,,Odakle Vam pravo da me istražujete?!’’, dreknu Jokić i baci čašu na tlo, ,,Ja sam profesor doktor, a istražujete me kao zadnjeg ološa!’’
Stanić je zavitlao bunt fotografija na sto. Jokić ih uze i ruke i panično pogleda.
,,Šta je ovo?’’
,,Slike sa Miličinog računara.’’, nastavi on mirno, ,,Vi, ona i nekoliko drugih ljudi, pretpostavljam sa fakulteta, na raznim priredbama.’’
,,Šta hoćeš ti od mene?’’, procijedi Jokić
,,Da saslušate moju teoriju.’’, uzvrati Stanić mirno, ,,Po završetku priredbe otišli ste kod Milice. Pričali ste sa njom, saznali da ima momka i poludjeli. Kladim se da ste je htjeli kresati. Razljutili ste se kada ste saznali, posvađali ste se i onda ste je ubili.’’
,,Vi ste potpuno ludi.’’
,,Ne baš. Vidite, Šobot je izrazito visok muškarac, ali je mršav. Miličine ubodne rane sugerišu da je povreda morala biti nanesena velikom snagom. Prvi ubod, onaj na stomaku nalazi se veoma, veoma nisko. Uz to, rana je izuzetno duboka. Da ju je Šobot ubo, ne bi bila tako duboka i sigurno bi bila makar iznad pupka.’’
Jokić se kupao u znoju. Skinuo je sako i otkopčao kravatu. Mirno sjedeći, zurio je u Stanića pokušavajući uhvatiti dah.
,,Druga rana.’’, nastavi on, ,,Takođe je nisko. U području pleksusa. U slučaju da ju je Šobot oborio i ubo, gađao bi vrat ili dio oko ključne kosti. Zamah ruke bio mu bio takav. Vi ste je uboli u pleksus. Imate puno manji ugao kretanja i zbog toga je rana tako nanesena.’’
,,Imate li ikakve dokaze osim glupih teorija?’’
,,Polako. Vaši otisci nisu na nožu jer ih niste ostavili. Vašu maramicu iz sakoa ste stavili preko dlana i uboli je. Kasnije ste uzeli telefon i obrisali registar poziva. Znali ste da će policija pregledati telefon. Onda ste obrisali bravu i sve predmete koje ste dirnuli.’’
Jokić se isceri i opet zavali u stolicu.
,,Nemate ništa. Ni DNK ni otiske. Ništa. Nemate ni dokaz da sam bio u stanu.’’
,,Nije tačno.’’, ovoga puta se Stanić naceri, ,,Imamo svjedoka koji Vas je vidio kako istrčavate iz zgrade. Vidio Vas je da ste ogrebali drugi automobil.’’
,,I šta s tim? Kao da Šobot nije mogao zakačiti auto kad se isparkiravao?’’
Stanić se isceri i zapljeska rukama.
,,Nisam rekao da je auto ogreban pri isparkiravanju, već samo da je ogreban. Odakle znate da je ogreban drugim autom, a ne možda ključem ili nožem?’’
Vene na Jokićevom pomodriše od pulsiranja.
,,To sam pretpostavio kao vjerovatno.’’
,,Bila bi to dobra pretpostavka, profesore,’’, saglasi se Stanić, ,,Da je Šobot imao automobil. Zapravo uopšte nije imao vozačku dozvolu.’’
Zaćutavši na trenutak, Jokić spusti dlanove na sto i nagnu se prema Staniću.
,,Osim ako sam jedini vozač u gradu, taj auto je i dalje mogao svako ogrebati.’’
,,Ali upravo na Vašem BMW-u sam pronašao tragove udubljenja.’’, mirno nastavi Stanić, ,, Na prvom automobilu je ostao trag boje. Slučaj je prijavljen i forenzička obrada dokazaće preklapanje.’’
,,I da je to sve istina.’’, izusti Jokić kroz zube, ,,Sve su to indicije. Proklete indicije. Nemate ništa što bi me direktno povezalo sa ubistvom.’’
Staniću jeza pređe niz kičmu. Znao je da Jokić ima pravo i odlučio je igrati na blef da dobije priznanje. Duboko je udahnuo i nagnuo se preko stola.
,,U Vašem posjedu pronašli smo Miličin teniski reket. Znali ste da igra tenis. Pogledajte u fotografijama. Jedna od njih prikazuje Vas dvoje na K4 terenima kako razmijenjujete udarce. A Miličina majka rekla nam je da su reketi bili na mjestu jer je tenis igrala dan prije ubistva. Moram priznati da ste izabrali zanimljiv suvenir.’’
Nekoliko sekundi proteče u tišini. Stanićevo srce je lupalo jer ni reket ni izjavu Miličine majke o njemu nikada nije dobio. Skupio je palčeve u nadi da će blef proći.
,,Ti pandursko smeće!’’, viknu Jokić i skoči sa stolice, ,,Tucao je ju je onaj smećar, a ja sam joj nudio sve na svijetu. Prokletnica je dobila šta je zaslužila. Ubio sam je. Ja sam je ubio! I to sa guštom!’’
Stanić posegnu za pištoljem, ali Jokić silovito skoči na sto i baci se na njega. Udarcem u bradu oborio ga je sa stolice i istrčao van. Dok je dolazio sebi, Stanić shvati da mu vilica krvari. Polako je ustao i istrčao iz kancelarije. Krenuo je za Jokićem kada je shvatio da mu je uzeo pištolj.
,,Stani, gade!’’, povika, ,,Gotovo je!’’
Jurio ga je niz stepenice do drugog sprata. Krv mu je liptala niz lice i prskala džemper. Jokić je neumorno trčao, dok je Stanić vikao za njim. Najzad su se zaustavili ispred lifta.
,,Moraš mi vjerovati, inspektore’’, vikao je Jokić mašući pištoljem, ,,Nisam htio, izgubio sam se! Nisam mogao vjerovati da je s njim, nisam!’’
,,U redu je, u redu je.’’, smirivao ga je Stanić, ,,Spustite pištolj i sve će biti u redu. Sješćemo kao gospoda i razgovarati u miru. Možemo sve riješiti.’’
Poneseni bukom, studenti izađoše iz sala i napraviše krug oko njih. Gomila ljudi pela se stepenicama. Stanić je krvario po pločicama, a Jokić se sve više znojio. Niz obraze su mu tekle suze, a ruka kojom je držao pištolj je popuštala hvat.
,,Razumiješ li me?’’, upita Stanića
,,Razumijem Vas. Samo spustite pištolj, sve ćemo riješiti.’’
Vrata lifta ispred kojeg je Jokić stajao otvoriše se. Iz njega izađoše dvojica uniformisanih muškaraca držeći pištolje. Jokić pogleda Stanića i stisnu zube.
,,Nisam uradio ništa osim onoga što sam jedino mogao uraditi.’’
Stanić skoči naprijed, a pucaj odjeknu hodnicima. Studenti se uz vrisku razbježaše, a policajci iza Jokića kleknuše. Čelo mu se rasulo od siline pucnja u slijepoočnicu. Strovalio se na pločice uz tup, jeziv udarac. Stanić mu priđe i nagnu se nad njim. Pokušao je nešto izustiti, ali nije stigao; Jokić izdahnuo je na pločicama, pogleda uprtog u Stanića. Policajci priđoše tijelu, dok se Stanić u nevjerici odmakao. Ušao je u toalet i nagnuo se nad umivaonik. Krv mu je curila sa brade, dajući vodi prljavo crvene tonove. Uzeo je mobilni telefon, a u glavi mu je odzvanjao eho pištolja.
,,KPZ Tunjice’’, reče glas sa druge strane
,,Inspektor Stanić ovdje. Želim pričati sa Damjanom Šobotom.’’
Drugi dio priče pročitajte OVDJE