Sredinom devedesetih Gordan Kičić doneo je odluku koja je većini njegovih vršnjaka tada bila nezamisliva – posle završene srednje škole u Moskvi, vratio se u Srbiju i upisao FDU.
Da je ostao u prestonici Rusije, veruje da bi se danas bavio menadžmentom ili nekim drugim poslom koji nema veze sa glumom. I mada opis „gastos biznismen“ mnogima zvuči primamljivije od „glumac u Srbiji“, Gordan se ne kaje zbog svog izbora.
Čim se pojavio na javnoj sceni Srbije, dobio je epitet „dečko koji obećava“. Sudeći prema broju naslova u kojima je igrao (više od 20 filmova i serija) i nagradama koje je dobio, obećanja je ispunio. Najvažniji kriterijum za prihvatanje nekog posla od početka mu je bio tekst, pa ekipa sa kojom radi. Tako je bilo i u, zasada, najaktuelnijem projektu – seriji „Jagodići“, nastavku priče „Sva ta ravnica“ koju smo gledali prošle godine na Pinku.
Saga o srpskoj aristokratskoj porodici s početka dvadesetog veka, Gordana je ponovo odvela u Vojvodinu.
Nisam radio puno epoha, ali mi je, kao glumcu, zabavno da se izmestim u neki drugi period. Početak 20. veka, ili njegova sredina, u slučaju „Jagodića“, vreme je o kome ne znamo mnogo. Naročito mi je zanimljivo što su objekti u kojima snimamo originalni, iz tog vremena. Nijedan filmski set ne bi mogao da se napravi da izgleda tako. Recimo, dvorac u Kulpinu je fantastičan, a snimamo i u Novom Sadu, Petrovaradinu, Sremskim Karlovcima – otkriva Gordan.
Šta će se desiti sa Brankom?
Serijal počinje tako što se Branko posle četiri godine vraća iz Pariza i zatiče kaštel i porodično imanje u priličnom haosu. Žena njegovog brata Jovana je umrla, otac im je u sanatorijumu na oporavku, krediti od zadruge su toliki da je pitanje da li će im oduzeti imanje. Branko zajedno sa Jovanom pokušava da dovede imanje na noge, a pri tom se dešavaju misteriozna ubistva koja celu priču čine zanimljivijom.
Nastavci su obično lošiji od prvog dela. Plašite li se da bi to moglo da se desi i sa „Jagodićima“?
Ne, siguran sam da će drugi deo biti kvalitetniji. Đorđe je napisao odličan scenario, sa sjajnim zapletom. Tu su i novi likovi koji će seriji dati dinamiku. I promena televizije na kojoj se „Jagodići“ emituju je pozitivna. RTS može da obezbedi prave uslove za ovakvu vrstu serije, jer je reč o visokoj produkciji, radimo filmski, sa jednom kamerom. Verujem da će „Jagodići“ biti i luksuzniji, i atraktivniji, i bolji od „Ravnice“, koja je, opet, kad se pojavila, izgledala drugačije od svega što se emitovalo.
Od vaše prve uloge u filmu „Do koske“ prošlo je 15 godina. Jeste li zadovoljni postignutim kad pogledate unazad?
Čovek nikad nije prezadovoljan, ali mogu da kažem da sam imao sreće tokom karijere. Igrao sam različite uloge, sarađivao sa skoro svim glumcima koji nešto znače u ovoj zemlji, sa različitim rediteljima. Desilo se da nekako paralelno igram na televiziji, filmu, u pozorištu, da svake godine imam po nekoliko novih projekata, i ponosan sam na taj kontinuitet. Što se tiče uloga i kvaliteta filmova, svaki smo radili tako da bude najbolji. Neki su ispali fenomenalni, neki onako, ali to je posao. Naučio sam da se nosim s tim da neće sve uvek biti baš onako kako sam zamislio, mada sam u 95 odsto slučajeva mogao da predvidim kakvi će filmovi da izađu još dok sam čitao scenarija.
Šta biste savetovali mladim kolegama koje počinju da gube nadu da će uspeti – da se oslone na sreću ili…?
Uspeh u ovom poslu je sticaj okolnosti koje čovek ne može da predvidi. Sreća je verovatno najbitniji faktor, ali treba se i dokazati. Počeo sam da radim još na Akademiji, i ljudi su me zapazili. Za mlade glumce je važno da budu ono što jesu i da veruju u sebe. I ja sam imao pauze, kad sam čekao a ničega nije bilo ni u najavi, ali tada sam radio nešto drugo. Smišljao sam projekte kao producent i to me je okupiralo.
U tom prvom filmu koji potpisujete kao producent, „Ustaničkoj ulici“, bavite se savremenom Srbijom?
Pozadina događanja je savremena, ali to nije priča o ratnim zločinima, već o ljudima koji su direktno ili indirektno umešani u te stvari. Ovaj film neće imati poentu da nekom nešto objašnjava, da poručuje, već da ispriča priču o ljudima u vrtlogu dešavanja. „Ustanička ulica“ je mešavina trilera i psihološke drame, taj žanr nije baš kod nas zastupljen, i verujem da će gledaocima, kad počne prikazivanje krajem ove ili početkom sledeće godine, biti zanimljivo. Glumačka podela je sjajna, na čelu sa Radetom Šerbedžijom i Uliksom Fehmiuom. Zanimljivo je da posle mnogo godina Rade igra kod nas na filmu, i imao sam sreće da ga kao producent „dobijem“ i da mu se dopadne scenario.
Šta biste promenili u Srbiji?
Uh, gde sad da pričamo o zemlji… Preživeli smo dva rata, ni sad nije lako, ali takva nam je natalna karta, valjda. Živimo u ovom vremenu, bilo bi super da je drugačije, ali moramo da guramo dalje, da verujemo da će biti bolje. Zemlja zaista ide napred, ali problemi su sistemski, moraju da se rešavaju polako, a, opet, vreme prolazi. Ali, to je naša realnost. Ipak, mislim da uprkos takvoj situaciji ljudi ne bi trebalo da budu toliko depresivni. Svako treba da krene od sebe i tada će nam život biti daleko zanimljiviji, kvalitetniji i bolji. Najlakše je da sedimo kod kuće i da se žalimo kako je sve loše.
Mislite da je optimizam stvar odluke?
Da, to je umetnost življenja i stvar odluke da li želite da vam bude bolje. Bez njega nema života. Naravno, ne treba biti idiotski optimista, ali treba se radovati životu i svakom novom danu. Da živimo bilo gde na Zapadu, imali bismo probleme, možda drugačije prirode, ali bismo ih imali. Problemi uvek postoje, makar imali hiljade evra u banci, ali na vama je kako ćete gledati na njih.
Šta želite da prenesete ćerki?
Ljubav prema umetnosti. Svakoj vrsti umetnosti. I to je sve.
To baš neće da joj se isplati?
Pa, neće, ali će barem biti srećna. Ja jesam. Možda nemam para koliko bi mi odgovaralo, ali to je moja odluka i zadovoljan sam. Radim posao koji volim i čini mi se da znam da ga radim. I učim svakog dana.
Zlatna arena, „Car Konstantin“, „Zoran Radmilović“ – samo su neke od nagrada koje je Kičić dobio u dosadašnjoj karijeri. Ipak, ma koliko mu one značile, ne krije da je sam sebi najveći kritičar.
Vrlo dobro znam kad sam nešto uradio dobro, srednje ili onako. Znači mi sud najbližih, porodice i supruge, i naravno, kolega. A i gledanost je lepa stvar, kad uspete da napravite nešto kvalitetno, a gledano.