Kada je Krleža u pitanju, kada neko govori ili piše o njemu, treba biti veoma oprezan i naoružan znanjem o njemu i njegovim delima, sa krajnje anacionalnim pristupom prema toj veoma pipavoj temi. Dok pišem ove redove nije mi svejedno. Prvo me muči pitanje, postavljeno samom sebi: koji sam ja kurac da pišem o velikom Krleži? Iskren da budem, plašim se da ne ispadnem smešan, ali opet, kao pojedinac iz njegove čitalačke publike, noseći hrabro oreol nadri-pisca ispucaću neke svoje misli i stavove kada je on u pitanju.
Odmah bih napomenuo činjenicu da nisam bio uzoran pionir, iako me je prijem u odred zakačio četiri godine nakon smrti najvećeg oca i sina i svetoga duha naših naroda i narodnosti J. B. T. Hvatao sam krivinu na svim hodočašćima i držao se podaleko od prvih redova, zastavica, usklika i ostalih sranja u čast gorepomenutog. Sa statusom pionira iz poslednje klupe, pod plaštom stradalnika nekako sam izgurao i preživeo gulag iliti ustanovu za osnovno obrazovanje.
Međutim, pred sam završetak mog „zatočeništva“, sve se urušilo, nastaje histerija u vidu odbačenih ljubavnika, budi se odjednom to neko „srpstvo“ do tada meni baš i ne tako poznato, cepa se i pali višedecenijska koreografija, kliče se novim liderima, a ja oostadoh u poslednjoj klupi sa zastavicom, koju sam zgaženu našao i podigao sa poda.
Kao srednjoškolac polaznik, na samom početku tih mračnih 90-ih počeo sam da se „susrećem“ sa Krležom. Ti naši „susreti“ van škole su me radovali, i, ako sam i bio infantilan čini mi se, sa ove distance, da sam nekako sazrevao i širio svoje vidike. Polako ali sigurno. Tih godina, na samom početku našeg „druženja“, Krleža je bio nekako prećutno zabranjen i posthumno obeležen kao persona non-grata na književnom nebu Srbije.
U tom vrtlogu vremena vaskrsla je ali i rehabilitovana (isto prećutno) srpska književna „banda“, pod tada veoma popularnom firmom „Živelo vaskoliko srpstvo, volim sex i rado ga se sećam“. Srpsku književnu scenu zajahali su frustrirani dinosaurusi, trustovi parazitstva, upišani metuzalemi, uz propratnu političku zaleđinu raznih centara moći tadašnjeg zvaničnog Beograda. Dizalo im se na svete srpske zemlje, dobrovoljno stavljajući sami sebe u korpus ratnohuškačke industrije, dobijajući enormni medijski prostor za izvođenje propagandnog programa iza koga su se krile pozicije, moć, privilegije…Fucking money.
Progresivna literatura i jugoslovenske književne vrednosti završavaju na ulici. Krenuli su da se objavljuju razni zapisi, sećanja i optužbe protiv Krleže i njegovog „velikog“ hrvatstva, ili, kako su zacementirali njegovu višedecenijsku „vladavinu“ književnim nebom SFRJ, pod nazivom „krležijanstvo“. Optuživali su ga i presudili mu posthumno oni licemeri, poltroni, laskavci, koji su utrkivali ispred beogradskog hotela „Mažestik“, u kome je Krleža odsedao kada je posećivao Beograd, tražeći priliku samo da mu se jave, prozbore par reči sa njim, popiju kafu.
Tada im je bila izuzetna čast i zadovoljstvo. OK! Ništa strašno i nepoznato, vekovima unazad kroz istoriju smo poznati po tome da nosimo u sebi gen licemerja, naknadne pameti i hrabrosti. Danas u epohi vladavine poslednjeg ljudskog mulja virtuelne Srbije, koji se kao virus širi diljem ex-Jugoslavije u vidu Farme, Velikog brata, nosatih nedojebanih spisateljica sa brojem cipela 44, akademika sa selotejp frizurama, lično bih se vratio u dimenziju tog ozloglašenog „krležijanstva“. Sve ovo danas što nam se dešava bar jednim delom je predviđeno u njegovom legendarnom članku, objavljenom u zagrebačkom listu „Danas“ pod nazivom „Amsterdamske varijacije“.
Tog krvavog i teškog dvadesetog veka u kome je poražen i jedini gubtinik „čovek“, vek smrti i jada, kada je I svetski rat doneo misao da je Fridrih Niče bio u pravu kada je uzviknuo „Bog je mrtav!“, a tokom II rata poljski pesnik Tadeuš Ruževič šapuno „Čovek je mrtav“, mi smo dobili Krležu, lucidnog, kontroverznog, čudnog… Areteja, pozorišni spektakl pod nazivom „Agonija“, Glembajeve, „Hiljadu i jednu smrt“, „Hrvatskog boga Marsa“… Sve današnje države proistekle iz Jugoslavije su kulturološki bogatije za jednu književnu i intelektualnu veličinu i autoritet, a ni do dan danas nakon njegove smrti nije se rodio na evropskom tlu pisac takvog formata, uma i kapaciteta, kakav je bio Miroslav Krleža.
Preminuo je 29. decembra 1981. godine. Za sam kraj mog svedočenja i sećanja na to kako sam „upoznao“ Krležu na početku tih 90-ih, poslednje decenije i sumraka XX veka, dodao bih jedan zapis velikog oponenta i kritičara Miroslava Krleže, srpskog pisca Dobrice Ćosića, koji je priznao da je Krleža na njega imao presudan i pozitivan uticaj do njihovog razlaza i raskida prijateljstva, iz političkih razloga, koje datira 1964. godine.
Ćosić je zapisao i predvideo: „Taj najveći hrvatski pisac imao je vrlo nesrećan život. Mnogo je hvaljen i slavljen. Teško njemu! Rušiće ga vreme i potomci, a oni su nemilosrdni. Rušiće ga zavidnici i nedaroviti, a tih je najviše“. Bio je u pravu, to je zapisao tri dana nakon Krležine smrti, a neće proći ni decenija, kada će krenuti „akademska“ hajka. Završio bih poslednjom Ćosićevom rečenicom u zapisima o Krleži: „Bolje bi bilo da je njima svima za rušenje manje ostavio. Neka mu gospod da rajsko naselje“.
Autor teksta je novinar iz Beograda.