Toksična muževnost. Potražite taj izraz na internetu – on se odnosi
na verziju muškosti zasnovanu na stoicizmu, dominaciji nad drugima,
seksualnoj agresiji, nasilju i mizoginiji – i pojaviće vam se više od
500.000 rezultata. Taj koncept je dospeo u žižu javnosti u poslednjih
godinu i nešto dana iz više razloga: naš vrhovni dripac koji voli da
drpa žene ustoličen je u Beloj kući, Bill Cosby izbegava ruku zakona u
vezi sa ozbiljnim seksualnim napadima, policajci ne odgovaraju za
ubistva nenaoružanih crnih dečaka i muškaraca, hronično se dešavaju
masovne pucnjave od strane poremećenih muškaraca s vatrenim oružjem,
kandidat za mesto u Kongresu nokautirao je novinara i ipak bio izabran, a
nekontrolisani i bezdušni Kongres se trudi da dodatno obespravi žene,
decu, siromašne i stare osobe oduzimajući im i ono malo kontrole što je
imaju nad sopstvenim zdravljem. U februaru se još jedna inicijacija u
univerzitetsko bratstvo završila smrtnim ishodom kad se Timothy Piazza
na Univerzitetu Penn State pod vršnjačkim pritiskom predozirao od
alkohola i nakon pada podlegao smrtonosnim povredama jer su njegova
„braća“ odbila da pozovu hitnu pomoć. Maliciozno onlajn uznemiravanje
žena, posebno feministkinja, danas se prihvata kao sastavni deo modernog
života. Stoga ne iznenađuje što su članci u Slejtu, Forbsu, Atlantiku i Plejboju, kao i prilozi na Ej-Bi-Si njuzu i Foks njuzu posvetili pažnju tom fenomenu.
Mada su feministkinje posebno zabrinute zbog te pojave, nisu one
skovale termin toksična muževnost. On je potekao iz muških pokreta 80-ih
i 90-ih godina 20. veka koji su želeli da ukažu na usku, društveno
konstruisanu verziju muškosti koja je primoravala muškarce da poreknu
svoja prava osećanja i da se jedni s drugima nadmeću umesto da se
povezuju i sarađuju.
Ali taj koncept su počele da koriste i socijalna i klinička
psihologija u analizi načina na koji ekstremna verzija muževnosti
povređuje ne samo druge – posebno žene, decu i gej muškarce – nego i
same „toksično muževne“ muškarce. Različite studije pokazale su vezu
između, s jedne strane, muškaraca koji prihvataju obrasce ponašanja
toksične muževnosti i u skladu s njima delaju i, s druge strane, niza
problema – od problematičnih veza do depresije, alkoholizma,
ispoljavanja besa, fizičkih napada i ostalih kriminalnih ponašanja, kao i
samoubistava. Godine 2016. na Univerzitetu u Indijani je pregledano 78
studija koje su obuhvatale skoro 20.000 ispitanika i pokazalo se da
muškarci koji odgovaraju stereotipnim mačo obrascima ponašanja mnogo
ređe traže pomoć za takve probleme i uopšte se odlikuju lošijim
mentalnim zdravljem. Jedan od obrazaca koji se „najdoslednije i
najsnažnije“ povezuje s negativnim mentalnim zdravljem je želja da se
poseduje „moć nad ženama“. Šta je zaključak autora tog pregleda?
Seksizam je štetan i po muškarce.
Reč „toksičan“ poslužila je desnici kao gromobran: na njega su se
sručile munje i gromovi jer su ga konzervativci iskrivili tako da
sugeriše mržnju prema muškarcima. Kada je novinar Foks njuza
Todd Starnes saznao da neki koledži nude kurseve kako bi objasnili
toksičnu muževnost i podstakli borbu protiv te pojave (reakcija
delimično uslovljena učestalošću seksualnih napada u univerzitetskim
kampusima), rekao je da takvi kursevi „pokušavaju da uvere muškarce da
razviju ženske genitalije“. Članak u Federalistu – jednostavnog
naslova „Trendom ’toksične muževnosti’ dečaci se optužuju što su muškog
roda“ – insistira da je „urođeni fiziološki sklop muškaraca pogrešan,
glup i čak toksičan“. U stvari, istraživači tvrde suprotno – da toksično
ponašanje nema veze s urođenim fiziološkim sklopom. Kao što prkosni (i
rasistički) odgovor – „Svi životi su važni“ – promašuje poentu o
strukturnom rasizmu, tako i „one mrze muškarce“ zamagljuje činjenicu da
nasilje i mizoginija postaju sastavni deo života nekih muškaraca usled
nasilničkog vaspitanja, tegobnih ekonomskih uslova i brutalnog okruženja
ili poremećenih vršnjačkih odnosa.
Pogrešno predstavljanje problema koji je nesumnjivo ozbiljan i
nesporno kulturno konstruisan i rodno utemeljen neodgovorno je i
kratkovido, pogotovo uz predsednika koji se sa zadovoljstvom prepušta
takvoj praksi, opravdava je i ohrabruje druge da mu se pridruže. Možda
nam je potrebna bolja reč od „toksičan“. Ali desnica mnogim svojim
vernim pristalicama čini medveđu uslugu time što automatski odmahuje
rukom na problem koji je poguban za javno zdravlje. U međuvremenu, mi
feministkinje i progresivci moramo ne samo nastaviti s iskazivanjem
ogorčenosti zbog nasilja nad najčešćim žrtvama toksične muževnosti – nad
ženama, ljudima drugačije boje kože, decom, LGBT+ zajednicom – već
moramo i naglasiti njene otrovne posledice po muškarce uopšte. To nije
samo strateški važno već je ključno za suzbijanje problema. Zbog
trenutnog porasta Trumpove verzije siledžijske muževnosti (koju milioni
muškaraca ne otelovljuju, a mnogi je i osuđuju) lako se previđa šteta
koju ona donosi ne samo osobama na margini nego i mnogim muškarcima.
Susan J. Douglas, In These Times, 18.07.2017.
Prevela Neda Radulović-Viswanatha