Međutim, u stvarnosti, to nije uvek bio slučaj za svakog. Šta ako vam
kažem da je ono što je medicinska nauka otkrila tokom proteklog veka
zasnovano na svega polovini populacije?
Ja sam doktor urgentne medicine. Obučena sam da budem pripremljena u
slučaju medicinske hitnosti. Radi se o spašavanju života. Zar to nije
kul? Okej, ima mnogo kijavica i ozleda na nožnim prstima, ali bez obzira
na to ko ušeta kroz vrata hitne službe, zatražimo iste testove,
prepisujemo iste lekove, a da nikada ne razmišljamo o polu ili rodu
naših pacijenata. Zašto bismo? Nikada nas nisu učili da postoje ikakve
razlike između muškaraca i žena.
Nedavna studija odgovornosti vlade je pokazala da je 80 odsto lekova
povučeno sa tržišta zbog neželjenih dejstava na žene. Hajde da
razmislimo o tome na minut. Zašto otkrivamo neželjena dejstva na žene
tek nakon što je lek pušten na tržište? Da li znate da su potrebne
godine da bi lek prešao put od ideje do testiranja na ćelijama u
laboratoriji, do studija na životinjama, do kliničkih ispitivanja na
ljudima, da bi konačno prošao kroz regulacioni proces odobravanja, da bi
bio na raspolaganju doktoru da vam ga prepiše? Da ne pominjemo
finansiranje od miliona i milijardi dolara koje je potrebno da prođe
kroz taj proces. Pa zašto otkrivamo neprihvatljive nuspojave kod
polovine populacije nakon što se prošlo kroz sve to? Šta se dešava?
Pa, ispostavilo se da su ćelije koje su korišćene u toj laboratoriji
muške ćelije, a životinje korišćene u životinjskim studijama su
mužjaci, a klinička ispitivanja se sprovode skoro isključivo na
muškarcima.
Kako to da je muški model postao naš okvir za medicinska
istraživanja? Hajde da pogledamo primer koji je popularizovan u
medijima, a radi se o Ambienu, pomoćnom sredstvu za uspavljivanje.
Ambien je pušten na tržište pre više od 20 godina i od tada su napisane
stotine miliona recepata, naročito ženama, jer žene više pate od
poremećaja sna nego muškarci. Međutim, prošle godine, Uprava za hranu i
lekove je preporučila smanjivanje doze upola samo za žene, jer su upravo
shvatili da žene metabolišu lek sporije od muškaraca, što uzrokuje da
se probude ujutru sa više aktivnog leka u svom sistemu. Tada su pospane,
a sednu da voze i u riziku su od saobraćajnih nesreća. Ne mogu da ne
pomislim, kao lekar za hitne slučajeve, koliko je mojih pacijenata o
kojima sam brinula svih ovih godina bilo u nesrećama u motornom vozilu
koje su mogle biti sprečene da je ovakva analiza sprovedena i da se
postupalo u skladu sa njom pre 20 godina, kada je lek pušten u prodaju.
Koliko još stvari treba analizirati kroz polne razlike? Šta još
propuštamo?
Drugi svetski rat je promenio mnogo toga, a doneo je i potrebu da se
ljudi zaštite da ne bi postali žrtve medicinskih istraživanja bez
davanja informacija i saglasnosti. Stoga su preko potrebne smernice ili
pravila postavljeni na svoje mesto, a deo toga je bila želja da se
zaštite žene u plodnim godinama od uključivanja u bilo kakve studije
medicinskih ispitivanja. Postojao je strah: šta ako se nešto dogodi
fetusu za vreme studije? Ko bi bio odgovoran? Tako su naučnici u tom
trenutku pomislili da je ovo bila sreća u nesreći, jer, budimo realni –
tela muškaraca su prilično homogena. Kod njih ne postoji stalno
fluktuiranje nivoa hormona, koje može da poremeti čiste podatke koje
mogu da dobiju ako imaju samo muškarce. Bilo je lakše. Bilo je
jeftinije. Da ne napominjem da je u ovo vreme postojala opšta
pretpostavka da su muškarci i žene jednaki u svakom pogledu, izuzev
njihovih reproduktivnih organa i polnih hormona. Tako je odlučeno:
medicinska istraživanja su sprovođena na muškarcima, a rezultati su
kasnije primenjivani na ženama.
Šta je ovo učinilo sa poimanjem zdravlja žena? Zdravlje žena je
postalo sinonim za reprodukciju: grudi, jajnici, materica, trudnoća. To
je termin o kome sada govorimo kao o „bikini medicini“. To je ostalo
tako otprilike do ‘80-ih, kada je ovaj koncept dovela u pitanje
medicinska zajednica i donosioci odluka u javnom zdravstvu kada su
shvatili da smo ženama, isključujući ih iz svih medicinskih
istraživanja, učinili medveđu uslugu, time da se osim reproduktivnih
problema praktično ništa nije znalo o jedinstvenim potrebama ženskih
pacijenata.
Od tada, ogroman broj dokaza je izašao na videlo koji nam pokazuju
koliko su muškarci i žene različiti u svakom pogledu. Znate, imamo ovu
izreku u medicini: deca nisu samo mali odrasli. To kažemo da bismo se
podsetili da deca zapravo imaju različitu fiziologiju od normalnih
odraslih osoba. Zbog toga je medicinska specijalizacija pedijatrije
izašla na svetlost dana i sada sprovodimo istraživanja na deci kako
bismo poboljšali njihove živote. Znam da isto to može da se kaže za
žene. Žene nisu samo muškarci sa grudima i jajovodima, već imaju i
sopstvenu anatomiju i fiziologiju koja zaslužuje da se izučava istim
intenzitetom.
Uzmimo kardiovaskularni sistem, na primer. Ova oblast medicine je
najviše uradila pokušavajući da otkrije zašto se čini da muškarci i žene
imaju potpuno različite srčane udare. Srčana oboljenja su ubica broj
jedan i za muškarce i za žene, ali više žena nego muškaraca umire u toku
prve godine od dobijanja srčanog udara. Muškarci se žale na
pritiskajući bol u grudima, kao da im slon sedi na grudima, a to
nazivamo tipičnim. Žene takođe imaju bolove u grudima. Međutim, više
žena nego muškaraca požaliće se da se „ne osećaju baš najbolje“, da „ne
mogu da uhvate dovoljno vazduha“, da su „baš umorne u poslednje vreme“.
Iz nekog razloga to nazivamo atipičnim, iako, kao što sam pomenula, žene
sačinjavaju polovinu populacije.
Dakle, koji su dokazi koji mogu poslužiti u objašnjenju nekih od
ovih razlika? Ako pogledamo anatomiju, krvni sudovi koji okružuju srce
su manji kod žena u poređenju sa muškarcima, a način na koji ti krvni
sudovi razvijaju oboljenje se razlikuje kod žena u poređenju sa
muškarcima. A testovi koje koristimo da bismo ustanovili da li je neko
pod rizikom od srčanog udara, pa, oni su prvobitno osmišljeni, testirani
i usavršeni na muškarcima, tako da nisu toliko dobri u utvrđivanju toga
kod žena. Zatim, ako razmišljamo o lekovima – uobičajenim lekovima koje
koristimo, kao što je aspirin. Dajemo aspirin zdravim muškarcima da
bismo im pomogli u sprečavanju da dobiju srčani udar, ali da li ste
znali da je, ako date aspirin zdravoj ženi, to zapravo štetno?
Ovo nam naprosto govori da smo tek zagrebali površinu. Urgentna
medicina je posao koji se radi brzim tempom. U koliko oblasti medicine
od životnog značaja, kao što su rak i šlog, postoje značajne razlike
između muškaraca i žena koje možemo iskoristiti? Ili čak, zašto neki
ljudi dobijaju kijavicu češće od drugih, ili zašto lekovi za bolove koje
dajemo za ozleđene prste na nogama deluju kod nekih, a kod drugih ne?
Institut za medicinu kaže da svaka ćeija ima pol. Šta to znači? Pol
je DNK. Rod je kako se neko predstavlja u društvu, a ta dva se ne
poklapaju uvek, kao što možemo videti kod transrodne populacije. Ipak,
važno je shvatiti da, od trenutka začeća, svaka ćelija u našem telu –
koža, kosa, srce i pluća – sadrži našu sopstvenu jedinstvenu DNK, a ta
DNK sadrži hromozome koji određuju da li ćemo postati muško ili žensko,
muškarac ili žena.
Nekada je smatrano da ti hromozomi koji određuju pol prikazani na
slici ovde – XY ako ste muško, XX ako ste žensko – određuju samo da li
ćete biti rođeni sa jajnicima ili testisima i da su polni hormoni koje
ti organi proizvode odgovorni za razlike koje vidimo kod suprotnog pola.
Sada znamo da je ta teorija pogrešna – ili makar da je nepotpuna. Na
sreću, naučnici poput dr Pejdža sa Vajthed Instituta, koji radi sa Y
hromozomom, i dr Janga sa Univerziteta Kalifornije, Los Anđeles,
pronašli su dokaz koji nam govori da ti hromozomi koji određuju pol koji
postoje u svakoj ćeliji u našem telu ostaju aktivni celog našeg života i
moguće je da su odgovorni za razlike koje vidimo u doziranju lekova,
ili za to što postoje razlike između muškaraca i žena u pogledu
podložnosti bolestima i težini bolesti. Ovo novo saznanje preokreće
stvari, i na tim naučnicima je da nastave da pronalaze te dokaze, ali je
na kliničarima da počnu sa prenošenjem tih podataka na bolničku
postelju, danas. Upravo sada. Da bih pomogla u tome, ja sam suosnivač
nacionalne organizacije pod nazivom Polna i rodna saradnja za zdravlje
žena, i mi prikupljamo sve te podatke tako da budu dostupni za
podučavanje i za negu pacijenata. I radimo na tome da okupimo medicinske
edukatore za jednim stolom. To je veliki posao. Ovo menja način na koji
se sprovodi medicinska obuka još od njenog početka.
Ipak, ja verujem u njih. Znam da će videti vrednost uključivanja
rodne perspektive u aktuelni nastavni program. Radi se o ispravnoj obuci
budućih zdravstvenih radnika. A regionalno, ja sam suosnivač jedinice u
okviru Odeljenja urgentne medicine ovde na Univerzitetu Braun, pod
imenom Pol i rod u urgentnoj medicini, i mi sprovodimo istraživanja da
bismo ustanovili razlike između muškaraca i žena u hitnim situacijama,
kao što su srčana oboljenja, šlog, sepsa, zloupotreba supstanci, ali
takođe verujemo da je obrazovanje od najvećeg značaja.
Napravili smo model obrazovanja od 360 stepeni. Imamo programe za
doktore, bolničare, studente i pacijente. Jer ovo ne može samo da se
prepusti liderima zdravstvene zaštite. Svi imamo ulogu u donošenju
promena. Ipak, moram da vas upozorim: ovo nije lako. U stvari, teško je.
To je u suštini menjanje načina na koji razmišljamo o medicini,
zdravlju i istraživanju. To je promena našeg odnosa sa sistemom
zdravstvene zaštite. No, nema povratka. Sada znamo tek toliko da znamo
da nismo radili kako treba.
Martin Luter King mlađi je rekao: „Promena se neće dokotrljati na točkovima neizbežnosti, već kroz neprekidnu borbu.“
A prvi korak ka promeni je svesnost. Ovde se ne radi samo o
poboljšanju medicinske nege za žene. Radi se o personalizovanoj,
individualizovanoj zdravstvenoj zaštiti za sve. Ova svest ima moć da
transformiše medicinsku negu za muškarce i žene i hoću da od sada pitate
svoje lekare da li je lečenje koje dobijate specifično namenjeno vašem
polu i rodu. Možda ne znaju odgovor – još. No, razgovori su otpočeli i
zajedno možemo da učimo. Upamtite, za mene i moje kolege u ovom polju,
vaš pol i rod su bitni.
Hvala.
(Aplauz)
Izvor TED