…želim da sam među njima. U američkom originalu, soj nije određen, narodna duhovna pesma (gospel) apokaliptična je, odnosi se na sudnji dan. I optimistična je, na taj dan treba biti na strani pobednika, odnosno pobednica. Posle dugo, predugo vremena, 8. mart nije ni nostalgičan, ni pun poštovanja, ni preozbiljan, a ponajmanje deprimiran i rezigniran. Konačno je otvoreno borben. Žene i svi njihovi stupaju u bojno polje obeleženo dimom i haosom u Skupštini, profesionalnim lemanjem pobunjenih pred Skupštinom od strane privatnih najamnika, ne državnih institucija, u zadnjim trzajima nasilničke vlasti. Dok onaj opet kuka o ubijanju, premda sve što treba jeste da siđe nekoliko stepenica.
U tome vrenju one će marširati. Na čelu mogu da zamislim samo onu bakicu, pogrbljenu do pravog ugla, koja iznosi hodačima kesu sa nešto hrane, najveći poklon koji se može dati. Nema nikakve sumnje da je svetica, tačnije jedna od boginja koje se prerušavaju da bi ispitale osećajnost i ljudskost smrtnika. Bilo je krajnje vreme: više od trideset godina osnovna ljudska prava (nekada poznata u kraćem obliku, kao ženska prava) za lavovski deo su smanjena, javno ismejavana i ponižavana, izbrisana sa spiska vrednih ciljeva, getoizirana i falsifikovana lažima o jednakom učešću, sa strmoglavim podacima o ženoubistvima. Prvo su nas Amerikanke, koje i danas dobijaju tri nedelje slobodno za porođaj, usred rata poučavale šta je feminizam, onda su vlade u saradnji sa crkvama odlomile sve što se dalo od nekadašnjih prava. A patrijarhat je u međuvremenu ostvario sve najprljavije snove, od novog antropološkog tipa plastičarke do otvorenog rasizma i mržnje prema svakom soju.
A one su, kada je bilo najgore, zauzele ulice ispražnjene zbog mobilizacije, i razvile zastave, posebno crni flor; nikada nisu prestale da se vole i pomažu sa svojim sestrama preko bilo kojih granica; spasavale su sinove od krvavog patriotizma očeva; slale su one koje su najviše volele, kćeri i sinove, što dalje, da što bolje prežive; i davale su sve za škole, što im se konačno isplatilo. Zato mogu da zatraže da im se bar deo vrati, uglavnom onaj besplatni deo – poštovanje, dostojanstvo, priznanje i ostalo koješta. Mogu, ali je važnije da zatraže i uzmu moć, vlast, zakonodavne inicijative, da osiguraju lokalno blagostanje, zelenu politiku i manje-više sve drugo što rade levom rukom, dok desnom drže svakodnevicu pod kontrolom. A kad mahnu desnom, čuje se kratko „puf“ i nestanu zauvek sponzoruše, knindžuše, poslovnuše, vučićolizuše, splavaruše, dizeluše, cela patrijarhalna samoposluga fantazmi; ostaju retke koje umeju da pevaju i sviraju. Preterujem, ali namera je dobra. I neka izgledaju kao Lola Novaković i Magi.
Marširaju, jer opet preti nešto strašno, dodikacija. Da se to uredi, drčnim Srbljima potrebne su legije učiteljica, bataljoni bibliotekarki, čete korektorki, sve za bar dve starije generacije upuštenog muškinja – obaška školovanje u domu. I naravno, treba ih odmah dobro poplašiti, marširanjem.
Većina svetica smatra se besmrtnima: nije sasvim sigurno, jer su se i tu progurali muški sveci, zato treba da na njih pazimo svi/sve i one same, da se ne istroše. Najbolje godine su im protekle u rušenju svega što su njihove prethodnice postigle, i još su morale raditi sve da to ne dostigne njihove kćeri. Protiv čega su se morale boriti, zorno pokazuje reakcija na ženu od sto i jedne godine u Hrvatskoj: sa jedne strane zgražavanje, sa druge radost, jer se još i danas boje partizanki.
Budućnost, ako je bude, jasna je – ženski pokreti mogu biti drugovi/drugarice samo socijalnih, levih, socijalističkih, progresivnih, razumnih, humanih, legalističkih, kooperativnih, mirotvornih, zelenih, solidarnih pokreta, šta god da im kažu njihovi programi. Važno im je da vole život.
I zbog svega toga, tako želim da sam među njima!