Kao istoričar specijalizovan za istoriju Holokausta, nacističke
Nemačke i Evrope u doba svetskih ratova, često sam suočen sa pitanjima o
tome u kojoj meri aktuelna situacija u SAD podseća na ovaj međuratni
period i uspon fašizma u Evropi. Poredeći ova dva perioda, uočio sam
nekoliko uznemirujućih sličnosti i jednu značajnu, ali podjednako
uznemirujuću razliku.
Dvadesetih godina prošlog veka, SAD su vodile izolacionističku
spoljnu politiku i odbijale učešće u međunarodnim organizacijama poput
Lige naroda. „Amerika na prvom mestu“ (America First)
je tada bila „isključivo Amerika“, ako izuzmemo finansijske sporazume
poput Dosovog i Jangovog plana, koji je trebalo da osiguraju da naši
bivši saveznici otplate svoje ratne zajmove. U isto vreme, visoke carine
su teško pogodile međunarodnu trgovinu, otežavajući otplatu ovih
zajmova. Nejednakost je rasla, bogatstvo se koncentrisalo na vrhu, a
Kongres i sudovi odbijali su da sprovedu regulacije kojima bi se građani
zaštitili od katastrofa izazvanih razularenom slobodom preduzetništva.
Istovremeno, vlada je usvojila izuzetno restriktivnu imigracionu
politiku koja je trebalo da sačuva dominaciju belih anglo-saksonskih
protestanata od priliva katoličkih i jevrejskih imigranata. (Različite
mere kojima se sprečavala imigracija iz Azije, već su bile na snazi od
1882, odnosno 1917.) Zahvaljujući ovim merama, država je bila nesposobna
da formuliše konstruktivni odgovor kako na Veliku depresiju, tako i na
uspon fašizma, rastuću pretnju svetskom miru i izbegličku krizu koja je
nastupila tokom 30-ih godina prošlog veka.
Danas, predsednik Tramp izgleda odlučan u nameri da isključi SAD iz
celokupne posleratne strukture međusobno povezanih diplomatskih, vojnih i
ekonomskih sporazuma i organizacija koje su od 1945. čuvale mir,
stabilnost i prosperitet. Njegova sklonost ka bilateralnim sporazumima
kao rivalskim odnosima nulte sume, u kojima je on dominantni igrač koji
uvek „pobeđuje“, preklapa se sa ideološkim sklonostima Stiva Benona i
takozvanog alt-right pokreta ka nesputanom nametanju sebičnog
interesa autonomnih i ksenofobnih nacionalnih država – ukratko, ka
međunarodnom sistemu pre 1914. Ova „međunarodna anarhija“ proizvela je
Prvi svetski rat, boljševičku revoluciju, Veliku depresiju, fašističke
diktature, Drugi svetski rat i Holokaust, dakle upravo onu vrstu
katastrofa koju je međunarodni sistem uspostavljen nakon 1945.
zapanjujuće uspešno izbegavao tokom čitavih 7 decenija.
Preteći trgovinskim ratom kako protivnicima, tako i saveznicima,
Tramp pravda uvođenje carina savezicima pod izgovorom da zemlje poput
Kanade predstavljaju pretnju za našu nacionalnu bezbednost. On kombinuje
svoje konstantno omalovažavanje naših demokratskih saveznika sa
otvorenim divljenjem autoritarnim vladarima. Njegova naivna i
narcistička ubeđenost u sopstvenu nadarenost za personalnu diplomatiju i
njegova vera u značaj rukovanja sa ljudima poput Putina i Kim
Džong-Una, podsećaju na nesrećnog Nevila Čemberlena (inače čoveka u
svakom drugom pogledu različitog od Trampa). Srećom, SAD su tako čvrsto
uglavljene u međunarodni poredak koji su stvarale posle 1945, a
Republikanska partija i njeni zastupnici iz sveta biznisa dovoljno
uplašeni zbog pretnje slobodnoj trgovini, da Tramp još uvek nije do
kraja sproveo svoj plan povlačenja iz međunarodnih institucija, iako je
za vrlo kratko vreme zapanjujuće brzo napredovao u tom smeru.
Drugi aspekt međuratnog perioda koji u velikoj meri nalikuje na našu
aktuelnu situaciju, jeste odumiranje Vajmarske republike. Paul fon
Hindenburg, izabran za predsednika Nemačke 1925, imao je po Vajmarskom
ustavu mnoštvo vanrednih ovlašćenja za odbranu nemačke demokratije u
slučaju da se ona nađe u ozbiljnoj opasnosti. Međutim, umesto da je
brani, Hindenburg je postao njen grobar, koristeći svoja ovlašćenja prvo
za to da uništi demokratske norme, a zatim i da u savezu sa nacistima
zameni parlamentarnu vlast autoritarnom vladavinom. Hindenburg je počeo
da koristi svoja vanredna ovlašćenja 1930, postavljajući niz kancelara
koji su vladali dekretima, a ne na osnovu parlamentarne većine koju je,
zbog Velike depresije i hiperpolarizacije nemačke politike, bilo sve
teže formirati.
Pošto usled sve malobrojnije podrške za tradicionalni konzervativizam
nisu bili u stanju da sprovedu autoritarnu reviziju ustava, Hindenburg i
stara desnica su na kraju ušli u dogovor sa Hitlerom i postavili ga za
premijera. Verujući da će biti u stanju da kontrolišu Hitlera i da će im
on obezbediti podršku kod građana, konzervativci su u početku bili
zadovoljni ostvarenjem svoga plana: intenzivnijim naoružavanjem,
zabranom Komunističke partije, suspendovanjem slobode govora, štampe i
okupljanja, a zatim i same parlamentarne vladavine, čistkama u javnim
službama i ukidanjem nezavisnih radničkih sindikata. Nije potrebno
naglasti da su nacisti ubrzo prevazišli ciljeve svojih konzervativnih
saveznika koji su se pokazali nemoćnima da ih u tome zaustave.
***
Ako danas u SAD postoji figura koju će istoričari jednoga dana
proglasiti grobarom američke demokratije, onda je to Mič Mekonel. On je
potpirivao hiperpolarizaciju američke politike kako bi Obamine godine
predsednikovanja učinio što više disfunkcionalnim i paralisanim. Kao i u
slučaju parlamentarne blokade u Vajmaru, blokada Kongresa u SAD je
podrila poštovanje prema demokratskim normama, tako omogućujući Mekonelu
da ih još bezobzirnije gazi. Ova povratna sprega se najbolje vidi na
primeru kršenja tradicionalnih presedana o imenovanju sudija.
Sistematska opstrukcija sudskih kandidatura u Obaminom prvom mandatu
navela je demokrate da ukinu filibaster
za sve osim za kandidature za Vrhovni sud. Usledilo je Mekonelovo
blokiranje kandidature Merika Garlanda, što je bio postupak bez
presedana, da bi zatim upravo on sam ukinuo filibaster za kandidature za
Vrhovni sud, kako bi dovršio „krađu“ Skalijinog mesta i potvrdio izbor
Nila Gorsiča. Ektremna politizacija procesa sudskih kandidatura može se
videti i u aktuelnom procesu izbora Breta Kavano.
Može se predvideti da od sada neće biti značajnijih imenovanja sudija
ukoliko i predsedništvo i senat nisu u rukama iste partije. Mekonel i
naš disfunkcionalni i nepoštovani Kongres su sada osigurali podjednako
disfunkcionalno i nepoštovano sudstvo, a ustavna ravnoteža između tri
grane vlasti je u opasnosti.
Kakve god tajne sumnje Mekonel i tradicionalni republikanci imali o
Trampovom karakteru, njegovom stilu vladanja i moguće upletenosti u
protivzakonite radnje, oni se otvoreno raduju dobitima koje su ostvarili
sarađujući s njim i njegovom bazom: ogromnim smanjenjima poreza za
bogate, finansijskoj i ekološkoj deregulaciji, kandidaturama (za sada)
dvojice konzervativnih sudija Vrhovnog suda i mnoštvu sudijskih
imenovanja iz redova konzervativaca, kao i značajnom smanjenju državno
finansiranog zdravstvenog osiguranja (mada ne i totalnom ukidanju
Obamakera kojem su se nadali). Poput Hitlerovih konzervativnih
saveznika, Mekonel i republikanci se ponose brzo stečenim dividendama na
svoju investiciju u Trampa. Čak ni kombinacija Trampovog samoponiženja
pred Putinom u Helsinkiju, sramotnog razdvajanja porodica na granici – u
potpunoj suprotnosti sa zakonom o azilu (da ne pominjemo osnovne
humanitarne principe i republikansko zaklinjanje u „porodične
vrednosti“), i najskorije, optužbe koje Majkl Koen izneo protiv Trampa
za kršenje zakona o finansiranju kampanje, nije uspela da uzdrma odanost
republikanske stare garde. Stoga ima malo nade da bi čak i eventualni
skandalozni nalazi Milerove istrage mogli da raskinu ovaj savez.
Ali potencijalni uticaj Milerovog izveštaja ukazuje na još jednu
zlokobnu sličnost sa međuratnim periodom, koja se ogleda u načinu na
koji su toksične podele u unutrašnjoj politici dovele do potpunog
preokreta ranijih političkih orijentacija. I Musolini i Hitler su došli
na vlast između ostalog zato što se fašističko-konzervativna alijansa
suočila sa podelama i neredom na levici. Katoličke partije (Popolari u Italiji, Zentrum
u Nemačkoj), liberalni umerenjaci, socijaldemokrati i komunisti nisu
dovoljno odlučno sarađivali u odbrani demokratije. U Nemačkoj je ovo
bilo dovedeno do apsurdnog ekstrema kada su komunisti potcenili
nacističku pretnju kao privremeni izazov, fokusirajući se umesto toga na
socijaldemokrate – koje su nazivali „crvenim fašistima“ – kao na pravu
dugoročnu pretnju pobedi komunizma.
Do1936, demokratske snage u Francuskoj i Španiji su naučile bolnu
lekciju o posledicama razjedinjenosti pred fašističkom pretnjom, a čak
je i Staljin promenio svoju nepromišljenu politiku i poručio komunistima
da se pridruže demokratskim snagama okupljenim u izborne saveze
Narodnog fronta. U Francuskoj je mogućnost pobede Narodnog fronta i
formiranja nove vlade na čijem čelu bi se nalazio – užas nad užasima –
socijalista i Jevrejin Leon Blum navela mnoge da uskliknu „Bolje Hitler
nego Blum!“. Bolje da pobedi Francuz koji podržava nacističkog diktatora
i tradicionalnog neprijatelja s druge obale Rajne, nego da francuska
demokratija i nezavisnost budu sačuvane pod vođstvom jednog jevrejskog
socijaliste. Pobeda Narodnog fronta 1936. privremeno je spasila
francusku demokratiju, ali je već 1940. dovela do poraza demoralisane i
podeljene Francuske, nakon kojeg je na vlast došao višijevski režim koji
je prihvatio saradnju sa nacistima, istovremeno sprovodeći sopstvenu
autoritarnu kontrarevoluciju.
Suočeni sa Milerovom istragom u rusko mešanje u izbore i šurovanje sa
članovima njegovog tima, Tramp i njegove pristalice pribegavaju
dvostrukoj odbrani – nije bilo šurovanja i tvrdnja o ruskom mešanju je
izmišljotina. Druga linija odbrane je takođe dvostruka: „mešanje nije
zločin“, a do sada nije dokazano da je rusko mešanje imalo ikakvog
efekta. Slutim da će se, ukoliko Milerov izveštaj pokaže da Trampovo
„šurovanje“ sa Rusima uistinu odgovara zakonskoj definiciji „zločinačkog
udruživanja“ i da je rusko mešanje bilo toliko opsežno da nije moglo
ostati bez efekta, mnogi republikanci povući, bilo implicitno ili
eksplicitno, na treću liniju odbrane: „Bolje Putin nego Hilari!“. Čini
se da nema ničega što se ne može opravdati demonizacijom Hilari Klinton,
a teza da je Trampov dolazak na predsedničko mesto uz Putinovu pomoć
još uvek manje zlo od košmara Hilarine pobede, biće znak konačnog
republikanskog preokreta ka neliberalnoj vladavini kod kuće i
potčinjenosti autoritarnom vladaru na spoljnopolitičkoj sceni.
***
Takve sličnosti, kako one aktuelne, tako i one koje se mogu
predvideti, ne smeju zamagliti značajnu razliku između međuratnog
urušavanja demokratije i naše današnje situacije. U svom romanu iz 1935,To se ovde ne može desiti, Sinkler Luis je opisao
kvazi-nacističko preuzimanje vlasti u SAD. U romanu, paravojne snage
novoizabranog populističkog predsednika, preuzimaju vlast hapseći
članove Kongresa, uvode diktaturu, postavljaju svemoćne lokalne
komesare, otvaraju koncentracione logore, uvode preke sudove i strogu
cenzuru i zatvaraju sve političke protivnike koji nisu uspeli da pobegnu
u Kanadu. Pozivanje na primer nacizma je u to vreme bilo razumljivo i
kao što sam već primetio, mnogi aspekti sumraka demokratije u međuratnom
periodu zaista izgledaju zastrašujuće slično aktuelnim trendovima. Ali
nacistička diktatura, rat i genocid koji su usledili nakon propasti
vajmarske demokratije, nisu se pokazali preterano korisnim za procenu
smera u kojem se danas krećemo. Mislim da današnji trendovi pokazuju
značajno odstupanje od diktatura iz 30-ih godina prošlog veka.
Fašistički pokreti onog vremena bili su ponosno i otvoreno
antidemokratski, a oni koji su došli na vlast u Italiji i Nemačkoj
razmetali su se totalitarnom prirodom svojih režima. Najoriginalnije
otkriće aktuelnog talasa autoritarizma sastoji se u tome da izgradnja
otvoreno antidemokratske diktature sa eksplicitno totalitarnim težnjama
nije neophodan uslov ostanka na vlasti. Možda se ovaj novi autoritarizam
može najbolje opisati lukavim terminom „neliberalna demokratija“.
Redžep Tajip Erdogan u Turskoj, Vladimir Putin u Rusiji, Rodrigo Duterte
na Filipinima i Viktor Orban u Mađarkoj, otkrili su da opozicione
partije mogu nastaviti da postoje i da izbori mogu nastaviti da se
održavaju kako bi se obezbedio smokvin list demokratske legitimnosti,
dok su u stvarnosti izbori zanemarljiva opasnost po njihovu moć. Uistinu
opasni opozicioni lideri bivaju na ovaj ili onaj način neutralisani ili
eliminisani.
Totalna kontrola štampe i drugih medija takođe nije neophodna, budući
da poplava lažnih vesti u tolikoj meri zagađuje protok informacija da
činjenice i istina postaju nebitni kao faktori oblikovanja javnog
mnjenja. Nekada nezavisno sudstvo se postepeno razgrađuje kroz
selektivne čistke i postavljanje politički pouzdanih lojalista.
Burazerski kapitalizam otvara put ka simbiozi između političkih i biznis
lidera, zasnovanoj na korupciji i bogaćenju. Ksenofobni nacionalizam (a
u mnogim slučajevima i eksplicitno antiimigrantski beli nacionalizam),
kao i pretpostavljanje „reda i zakona“ individualnim pravima, takođu su
ključni za mobilisanje široke podrške među biračima i stigmatizaciju
neprijatelja.
***
Tramp je pokazao neskriveno divljenje prema ovim autoritarnim vođama i
izraženu sklonost ka osnovnim principima neliberalne demokratije. Ali
drugi su mu već u dobroj meri utabali put. Republikanci su od samog
starta imali sistemsku prednost na izborima za senatore i kongresmene,
jer je baza Demokratske partije koncentrisana u velikim državama i
velikim gradovima. Po mom proračunu, svaki aktuelni demokratski senator
predstavlja oko 3,65 miliona ljudi, dok svaki republikanski predstavlja
oko 2,65 miliona. Drugim rečima, 50 senatora – među kojima je 29
republikanaca – iz 25 najmanje naseljenih država predstavlja svega oko
16% stanovištva Amerike, a 34 republikanska senatora – dovoljno za
blokiranje presude po optužbama za impičment – predstavlja države sa
ukupno 21% američke populacije. Ako uzmemo u obzir i prekrajanje
izbornih jedinica i onemogućavanje glasanja, koji predstavljaju dodatnu
sistemsku prednost za republikance, procenjuje se da bi Demokratska
partija na izborima 2018. morala da pobedi sa 7-11 poena (što je razlika
koju je moguće dostići samo na retkim „talasnim“ izborima), kako bi uspela da osvoji najtanju moguću većinu u Predstavničkom domu.
Od 5 predsedničkih izbora održanih u ovom veku, demokrati su osvojili
većinu glasova na 4. Uprkos tome, 2 od ova 4 izbora (2000 i 2016) ipak
su se završili pobedom republikanskog kandidata, jer Elektorski koledž
takođe daje veću težinu glasovima iz malih, uglavnom republikanskih
država, baš kao i Senat. Imajući u vidu da je Vrhovni sud doprineo
podrivanju suštinskih principa iz Zakona o pravu glasa (Shelby County v. Holderi), da je odbio da razmatra flagrantne slučajeve prekrajanja izbornih jedinica (Gill v. Whitford za Viskonsin; Benisek v. Lamone za Merilend) i da je nedavno potvrdio zakon kojim se u Ohaju čiste birački spiskovi (Husted v. Randolph Institute), strah da će ovaj sud u budućnosti omogućiti još nečuvenije prestupe ove vrste je opravdan.
Nezabeleženi uticaj „tamnog novca“ na predizborne kampanje dodatno je
izobličio izborni proces. Odluka Vrhovnog suda kojom se korporacije
proglašavaju osobama, a novac slobodnim govorom (Citizens United v. FEC)
naročito je uvećala moć korporacija i bogatih pojedinaca da utiču na
američke izbore. Približavamo se tački u kojoj će demokrati još uvek
biti u stanju da dobiju izbore u tradicionalno pro-demokratskim
državama, ali će na izborima za predsednika i Kongres postati
irelevantni. Moguće je da će Trampove lične mane i njegova taktika
obraćanja uskoj biračkoj bazi, uz motivisanje demokrata i odbijanje
nezavisnih birača, dovesti upravo do onih retkih „talasnih“ izbora
neophodnih da bi se omogućila kongresna protivteža predsedničkoj
administraciji i da bi se osvojio dovoljan broj država kako bi se
započelo preokretanje aktuelnih trendova prekrajanja izbornih jedinica i
onemogućavanja glasanja. Izbori 2018. i 2020. biće od presudne važnosti
kao test razmera propadanja našeg izbornog sistema.
Još jedna oblast u kojoj je Tramp imao koristi od dugoročnih trendova
koji su prethodili njegovom dolasku na predsedničko mesto jeste i
urušavanje radničkog organizovanja. Kako bi konsolidovao svoju diktaturu
Hitler je morao da jednim udarcem ukine nezavisne sindikate u Nemačkoj.
Tramp nije suočen sa takvim problemom. U prve tri posleratne decenije
radnici i menadžment su de facto delili rastuće profite koji su
bili rezultat rasta produktivnosti. Od 70-ih godina prošlog veka ovaj
društveni ugovor je propao, sindikalno članstvo i uticaj su opali, rast
prihoda je stagnirao, a nejednakost je počela naglo da raste. Pobeda
koju je u Viskonsinu izvojevao guverner Skot Voker nad sindikatima
zaposlenih u javnom sektoru, kao i nedavna odluka Vrhovnog suda kojom se
poništavaju obavezne dotacije sindikatima u javnom sektoru (Janus v. AFSCME),
predstavljaju samo dodatno ubrzavanje jednog već dugotrajnog procesa.
Sve nejednakiji uslovi na tržištu rada, izazvani porastom uticaja
korporacija i opadanjem moći sindikata, kao i sve veća armija dobro
plaćenih lobista, takođe su simptomi neliberalnog trenda o kojem
govorimo.
***
Pored urušavanja nezavisnog sudstva kao protivteže izvršnoj vlasti,
prepoznatljive odlike neliberalne demokratije su i neutralizacija
slobode štampe i uporno smanjivanje ljudskih prava. Kada su u pitanju
ove institucije, koje se često predstavljaju kao bedem demokratije pred
autoritarnom uzurpacijom, Trampova administracija je ili već
trijumfovala ili je na putu da ostvari značajne pobede za neliberalnu
demokratiju. Odmah nakon svog postavljenja za kancelara, Hitler je
napravio Ministarstvo za narodno prosvetljenje i propagandu i na mesto
ministra postavio Jozefa Gebelsa, jednog od svojih najbližih političkih
savetnika.
Pod Trampovom vlašću, ove funkcije su de facto privatizovane
kroz Foks njuz i Šona Henitija. Foks verno ponavlja „alternativne
činjenice“ koje potvrđuju Trampovu verziju događaja, a Tramp zauzvrat
nalazi insipiraciju za svoje tvitove i izjave u nastupima Foksovih
komentatora i svojim noćnim razgovorima sa Henitijem. Rezultat je
stvaranje „Foksovog mehura“ za Trampove birače, potpuno nerazumljivog za
gledaoce CNN-a. PBS-a i MSNBC-a, kao i za čitaoce Vašington posta i Njujork tajmsa.
Izuzetno kritički nastrojeni slobodni mediji ne samo da nisu delotvorna
protivteža Trampovoj spremnosti da neprestano laže bez ikakvih
političkih posledica, već postaju još jedan neprijatelj protiv kojeg on
mobiliše nezadovoljstvo i frustraciju svojih birača. Slobodna štampa ne
mora biti ugušena, dovoljno je učiniti je irelevantnom i iskoristiti je
za dobijanje političkih poena.
Prvi zakon koji je Hitler doneo dekretom, Zakon o ovlašćenjima iz
1933 (koji je suspendovao zakonodavne moći Rajhstaga) davao je prava
vladi da otpusti javne službenike na osnovu sumnje u njihovu političku
pouzdanost i „nearijevsko“ poreklo. Nejednakost pred zakonom i pravna
diskriminacija bile su ključne odlike nacističkog režima već od prvih
dana njegovog dolaska na vlast. Takođe, ovaj režim se umešao u privatne
izbore ljudi po pitanju seksualnosti i razmnožavanja. Progon muških
homoseksualaca se drastično pojačao rezultirajući smrću preko 10.000 gej
muškaraca i utamničenjem i kastracijom još više hiljade drugih.
Prisilno je sterilisano između 300 i 400 hiljada Nemaca koji su
proglašeni nosiocima naslednih nedostataka; oko 150.000 mentalno i
fizički hendikepiranih Nemaca proglašeno je „nevrednim života“ i potom
ubijeno. Nemcima koji su proglašeni sposobnim da donesu na svet rasno
vredno potomstvo uskraćen je pristup kontracepciji i abortusu, i
dodeljivane su im nagrade za veliki broj dece; strane radnice koje bi
ostale u drugom stanju primoravane su na abortus kako bi se sprečilo
rađanje nepoželjne dece i gubljenje radnih dana.
Neliberalna agenda nije ni približno tako užasna kao ona nacistička,
ali možemo očekivati ukidanje mnogih prava koje Amerikanci trenutno
uživaju. Istopolni brakovi će verovatno opstati, imajući u vidu promenu
stava javnog mnjenja po ovom pitanju. Ali prava poslodavaca i pojedinaca
da diskriminišu homoseksualce verovatno će dobiti široku zaštitu pod
krinkom „iskrenih religioznih uverenja“. Pozitivna diskriminacija,
omiljena meta predsednika Vrhovnog suda Džona Robertsa, verovatno će
biti ukinuta pod obrazloženjem da je u pitanju oblik rasne
diskriminacije. Pravo žene na abortus će verovatno biti ukinuto u
republikanskim državama, bilo kroz eksplicitno obaranje odluke iz
slučaja Roe v Wade ili, što je izglednije, kroz uže sudske
odluke kojima će se dopustiti drakonska ograničenja kojima se u praksi
onemogućava pristup abortusu. Jednaka zaštita glasačkih prava će u
republikanskim državama biti potkopana kroz još lukavije smišljene
zakone o onemogućavanju glasanja i prekrajanju biračkih jedinica, jednom
kada Vrhovni sud bude jasno stavio do znanja da ne namerava da se meša u
ovakve odluke.
***
Unutrašnja politika Trampove neliberalne demokratije još uvek je vrlo
daleko od totalitarnih diktatura poput Hitlerove ili Musolinijeve. Ali
to je slaba uteha za one koji se nadaju i veruju da se luk istorije
neminovno savija ka većoj emancipaciji, jednakosti i slobodi. Takođe,
slaba je uteha i što u spoljnoj politici Tramp ne sledi hitlerovske
osvajačke i genocidne ciljeve, jer su uprkos tome izgledi za mir i
stabilnost u ozbiljnoj opasnosti. Eskalacija trgovinskih ratova bi lako
mogla izazvati pad svetske ekonomije, a Trampova administracija je
učinila mirno rešenje sukoba sa Iranom i Severnom Korejom skoro
nedostižnim.
Moguće je da Tramp samo koristi retoričko preterivanje kao sredstvo
cenkanja i da će se u oba ova slučaja povući na umerenije pozicije. Ali
je isto tako moguće i da će retorički sukob eskalirati, da će prostor za
ustupke nestati i da će Tramp nehotice gurnuti zemlju u ozbiljne
ekonomske i vojne konflikte. Istorijski gledano, ovakvi sukobi i
eskalacije su neretko izmicali kontroli čak i mnogo talentovanijih
lidera nego što je Tramp.
Kako god se završio Trampov predsednički mandat, bauk neliberalizma
će nastaviti da pohodi američku politiku. Visoko politizovano sudstvo će
ostati, mnogi će sumnjati u legitimnost odluka Vrhovnog suda, a
predstojeća imenovanja sudija će biti predmet ogorčene borbe. Biće teško
ublažiti rasne podele, kulturalne sukobe i političku polarizaciju koje
je Tramp aktivno ohrabrivao i raspirivao. Prekrajanje izbornih jedinica,
onemogućavanje glasanja i nekontrolisano finansiranje kampanja će
učiniti izbore nereprezentativnim i nedemokratskim. Rastuću nejednakost
prihoda će biti teško zaustaviti, a još teže preokrenuti.
Konačno, nekoliko decenija nakon Trampovog mandata, efekti ekološke
katastrofe izazvane antropogenim klimatskim promenima – koje Tramp ne
samo da poriče, već intenzivno radi na tome da ih ubrza – postaće
neminovni. Pretvaranje unutrašnjosti kontinenta u pustinje, poplave u
naseljenim priobalnim područjima i pojačana učestalost i intenzitet
ekstremnih meteoroloških pojava, praćeni nestašicama vode i hrane,
pokrenuće talase imigracije i sukobe oko oskudnih resursa, prema kojima
će aktuelna situacija u Siriji i Centralnoj Africi izgledati kao dečija
igra. Ne postoji dovoljno visok zid koji će biti u stanju da zaštiti SAD
od ovih događaja. Tramp nije Hitler i trampizam nije nacizam, ali kako
god se završio Trampov mandat, malo je verovatno da će ova priča imati
srećan kraj.
Christopher R. Browning, The New York Review of Books, 25.10.2018.
Preveo Rastislav Dinić