„Tamara” je otišla, a mi ostajemo. I, šta sad? Hoćemo li se vratiti
na staro i postati ponovo pohlepni, samoživi, licemerni i sebični? Ili
ciklon „Tamara” treba ponovo da se vrati, zamrači nebo i podseti nas da
smo ljudi? Mora li zaista da nam voda dođe do guše, pa da ono
najplemenitije u nama, koje tako teško prepoznajemo i pokazujemo kada je
stanje redovno, ispliva na površinu?
Eno ih, niški robijaši, njih 1.158 pokajnika, odreklo se jednog
obroka, ali uz uslov da se hrana prosledi najugroženijem stanovništvu
razmeštenom po kolektivnim centrima. Pazite samo, uslovljavaju upravnika
dobrotvornom akcijom! To su zatvorenici osuđeni za najteža dela.
Grešnici, dakle, ne žele amnestiju, ne mole za smanjenje kazne, ne
postavljaju uslove. Znači da se iza rešetaka uvukla ljudskost, kao ona
prokleta voda, koja je rečice pretvorila u masovne ubice, koja je
probijala bedeme, rušila kuće, odnosila ljude…
Nisu ni vlasti bile naročito optimistične kada su tražile
dobrovoljce za spas Šapca, ali je umesto čete, na zborno mesto u
Beogradu, stigla čitava divizija. Što reče jedan komšija, bilo je kao u
filmu „Marš na Drinu”. Samo je nedostajao nezaboravni Ljuba Tadić, koji
je odigrao jednu od najlepših muških uloga u jugoslovenskom filmu,
svojeglavog majora Kursulu. Probisveta koji postaje heroj.
Delije i grobari, koji se mahom međusobno upucavaju po beogradskim
splavovima na obalama Save, a kada nema municije, onda bi da se
prikolju, ovoga puta su zajedno punili i postavljali džakove. Pripadnici
LGBT populacije, kako je politički korektno reći, otkazali su
gej-paradu i dali se na dobrotvorni rad. Da su došli u ekspediciju
spasavanja, a verovatno jesu, ruku pod ruku, napravili bi bedem na
obalama Save sa huliganima.
Kad je trebalo da se izgradi utvrda, kako bi se odbranila
Termoelektrana i rudnik u Kostolcu, plemenitost je nastavila da se širi
kao epidemija, te su se zakrčili svi putevi od silnih dobrovoljaca koji
su, bez naredbe, krenuli na front. Od tolike humanosti, umalo da izbije
kurcšlus u energetskom sistemu zemlje.
To da se u vanrednim stanjima vanredno budi altruziam, verovatno je
stvar za lekare za glavu. Traženje odgovora zašto je tako nalazi se u
delu podsvesnog, i psihoterapeut dr Milojević sigurno ima odgovor na to,
ali mislim da bi bilo neobično dragoceno da do tog odgovora mora doći
svako od nas. Zato da, kada sve ovo prođe, ostanemo onakvi kakvi obično
nismo.
Dogodilo se tako da smo, odjednom, u nezapamćenoj nepogodi,
potreseni strašnim slikama poplavljenih gradova, dece koju evakuišu
helikopterima, starica koje s potkrovlja svojih kuća čekaju spasioce,
iznenada, ali masovno, primetili kako su naši plakari ispunjeni novom,
gotovo nenošenom odećom, koja su odavno prerasla naša deca. Gle, kako su
plakari puni košulja i sakoa koje ne nosimo godinama, a koji bi nekome
savršeno stajali. Nekoga bi utoplili. Nekoga bi spasili. Nekome bi
vratili samopouzdanje i veru u život…
Međutim, mi tu odeću uzalud čuvamo godinama i ne pada nam na pamet
da negde, van naših toplih domova, žive neki ljudi koji sanjaju naš
kućni „seknd hend”.
U tom komformizmu redovnog stanja, kada nam je sticanje materijalnih
dobara nametnuto kao dogma, a pohlepa kao osobina koja pokreće napred,
solidarnost je postala nepoznata reč. Ili, još iskrenije, to je osobina
koja smeta i slabi naše duše u tranzicionoj trci za ničim…
Nisu li, ima tome više od godinu dana, neki klinci snimali mobilnim
telefonom samoubicu koji se spremao da skoči s nekog od beogradskim
mostova, dok su mu vozači iz kola vikali da konačno skoči, kako bi se
rasteretio saobraćaj, a oni što pre stigli kući – blizu onih plakara sa
suvišnim stvarima.
Poplave su nas, tako, učinile boljima. Mnogo sveta odnelo je lične
stvari onima kojima je sada potrebna suva odeća. Mnogo sveta otrčalo je u
hipermarkete, pokupovalo hranu da bi je odneli drugima. Znam neke koji
su pozajmljivali novac, da kupe za Obrenovčane.
Znam neke razmažene devojčice koje se prvi put nisu bunile što njihove igračke i odelca odlaze nepoznatoj i promrzloj deci.
Ali, kada nadođu velike vode, kada nevolja provali kao cunami, ona
nosi sve, pa i talog, mulj sa dna. Zamišljam trgovca koji podiže cene
vode i hrane kako bi zaradio na tuđoj nesreći. Zamišljam trgovce strujom
koji utrostručuju cene, kako bi svoje desetine ili stotine miliona evra
umnožili, pa opet dodatno oplodili. Ove poplave za njih nisu bile
nesreća. Ova velika, strašna voda pokrenula je njihove turbine koje je
trebalo da proizvedu još, i još profita…
Pokušavam da skiciram psihološke profile tih profitera, ali i
sitnih, odvratnih lopova koji se po mraku prikradaju napuštenim kućama i
pljačkaju ono malo sirotinje koliko je ostalo… Treba li ih kažnjavati
prekršajnim prijavama, hapšenjem ili samo stavljanjem na stub srama?
Kakav to treba biti čovek-lešinar, pa čeprkati po napuštenim domovima?
Zamišljam ih kako izlaze iz čamaca, s upaljenim baterijskim lampama, u
gumenim čizmama i čeprkaju po ormarima, gledaju ispod kreveta, penju se
na tavane, razgrću stare uspomene…
Neki su, međutim, baš iznenadili. I Televizija Pink se iskupila
neumornim, 24-časovnim pokrivanjem spasilačkih napora, čak i kod onih
ljudi koji nisu do kraja uvereni da se ružičasta televizija u krizi
ponela kao pravi javni servis iz najplemenitijih pobuda. Ipak, ni ti
skeptici, mahom nenaklonjeni estetici Željka Mitrovića, a da pri tom ne
mislim na njegove šiške, nisu ostali ravnodušni kada je i Pink pronašao
dušu…
I – Pink jeste, voleli ga neki ili ne, zalužio jedno veliko „bravo”!
I neke tajkunske duše su se odmrzle. Najveće privatne kompanije
šalju šlepere, hranu i vodu. Gazde ispisuju cifre na računima za pomoć i
verujem da su iskreni…
Kažu, tako je bilo i kada nas je bombardovao NATO. Da, ali su tada,
dok smo posipani osiromašenim uranijumom, neki bili za Miloševića, a
neki protiv. Društvo je ipak bilo podeljeno. Sada je bilo drugačije. I
često cinični tviteraši odrekli su se svoje britke kritike i ismevanja,
koje prerasta u manirizam, postajući, umesto zakerala na 140 karaktera,
uz radio-amatere, najbrži izvor informacija i putokaz za pružanje
pomoći. Svaka čast, braćo tviteraši!
Hoće li, ipak, to jedinstvo u nesreći potrajati i kada se povuku
velike vode? Verovatno neće, ali ipak greje dušu. Vidim da Barak Obama
kaže, pri podizanju muzeja 11. septembru, da američki narod ništa ne
može da slomi.
E, moj Obama, zato smo toliko različiti i valjda se zato tako dobro i tako iskreno ne razumemo.
Srbe i ostale etničke zajednice ne slamaju nesreće, ratovi i velike vode. Nas slama redovno stanje.
Tekst je preuzet iz Politike