Sporadične misli o represiji, revoluciji i imaginaciji uz novo izdanje „Utopije“ Tomasa Mora.
Ropstvo
Moja zemlja se ujedinila u jednoj revoluciji i gotovo raspala u drugoj.
Prva revolucija bila je protest protiv ružne, glupe, ali relativno
blage društvene i ekonomske eksploatacije. Njen uspeh je gotovo bez
premca u istoriji.
Mnogi od učesnika prve revolucije upražnjavali su najekstremniji
oblik ekonomske eksploatacije i društvenog ugnjetavanja: bili su
robovlasnici.
Druga američka revolucija, građanski rat, bila je pokušaj da se očuva
ropstvo. Ona je delimično uspela. Robovlasništvo je ukinuto, ali
gospodarska i ropska svest još prožima misli Amerike.
Otpor ugnjetavanju
Philis Wheatley, pesnikinja i oslobođena robinja, napisala je 1774.
godine: „U sva ljudska srca Bog je usadio načelo koje nazivamo Ljubav
prema slobodi; zato ih tišti Ugnjetavanje i zato žude za Oslobođenjem.“
Istinitost tog načela je neporeciva kao činjenica da Sunce sija. Na
njemu počiva sve što je dobro u institucijama i politici moje zemlje.
Ipak, koliko god da volimo slobodu, vidim da strpljivo podnosimo ugnjetavanje i čak odbijamo oslobođenje.
Čini mi se opasnom tvrdnja da je naša ljubav prema slobodi uvek jača
od svake sile ili inercije koje nas ometaju da pružimo otpor
ugnjetavanju i potražimo oslobođenje.
Ako kažem da snažni, pametni i sposobni ljudi ne mogu prihvatiti
ugnjetavanje i da ga ne prihvataju, onda zapravo kažem da su ugnjeteni
slabi, glupi i nesposobni.
Kad bi bila istina da superiorni ljudi ne pristaju da ih tretiraju
kao inferiorne, iz toga bi sledilo da su ljudi na nižim stupnjevima u
društvenom poretku zaista inferiorni: da su superiorni, pobunili bi se;
činjenica da prihvataju svoj inferioran položaj znači da su inferiorni.
To je udoban tautološki argument robovlasnika, društvenog reakcionara,
rasiste i ženomrsca.
Taj argument još truje razmišljanja o hitlerovskom Holokaustu: „Zašto
su Jevreji mirno ulazili u vozove“? Zašto nisu „pružali otpor“? Pitanje
na koje se – u obliku u kome se postavlja – ne može odgovoriti, pa ga
antisemiti mogu upotrebiti da naznače inferiornost Jevreja.
Ali taj argument je drag i idealistima. Mnogi liberalni i umereno
konzervativni Amerikanci gaje uverenje da svi ugnjeteni koji
nepodnošljivo pate zbog ugnjetavanja moraju biti spremni i orni da se
pobune, i da su moralno slabi i iskvareni ako to ne učine.
Kategorično osuđujem kao nečasnu svaku osobu koja sebe smatra rasno
ili društveno superiornom u odnosu na drugu osobu ili joj nameće
inferioran status. Ali druga je stvar kategorički osuđivati ljude koji
prihvataju inferioran status. Ako kažem da su oni nečasni, da moralnost
zahteva da se pobune, to me obavezuje da razmotrim njihove mogućnosti
izbora; da li tako postupaju iz neznanja ili iz ubeđenja, da li imaju
mogućnost da smanje svoje neznanje ili promene svoje uverenje. Kad sve
to razmotrim, kako mogu da kažem da s njima nešto nije u redu? Ko čini
zlo, oni ili njihovi ugnjetači?
Vladajuća klasa je uvek mala, niži slojevi su veliki, čak i u
kastinskom društvu. Siromašnih uvek ima mnogo više nego bogatih. Moćnika
je daleko manje nego onih koji se pokoravaju moći. Odrasli muškarci
imaju superioran status u gotovo svim društvima, mada su žene i deca
uvek brojno nadmoćni. Vlasti i religije, u potpunosti ili delimično,
odobravaju i podupiru nejednakost, društveni status, rodnu
neravnopravnost i privilegije.
Većina ljudi, na većini mesta, u većini vremena ima inferioran status.
I većina ljudi čak i danas, čak i u „slobodnom svetu“, čak i u
Americi, „postojbini slobodnih“, smatra da je takvo stanje stvari – ili
bar neki njegovi elementi – prirodno, nužno i nepromenljivo. Po
mišljenju većine tako je uvek bilo i zato tako mora biti. To može biti
uverenje ili neznanje, a često je i jedno i drugo. Tokom vekova, većina
ljudi inferiornog statusa nije imala priliku da sazna da postoji ili da
bi moglo postojati drugačije društveno uređenje – da je promena moguća.
Samo oni koji su uživali superioran status znali su dovoljno da bi i to
mogli znati; a upravo njihova moć i njihove privilegije bili bi ugroženi
kada bi se poredak promenio.
Istoriji ne možemo dodeliti ulogu pouzdanog moralnog vodiča u tim
stvarima zato što istoriju pišu pripadnici više klase, obrazovani,
povlašćeni ljudi. S druge strane, možemo da se oslonimo samo na istoriju
i posmatranje današnjih događaja. A oni svedoče da su negodovanje i
pobuna retki i da je revolucija čak ekstremno redak događaj. U većini
vremena, na većini mesta, većina žena, robova, kmetova, pripadnika nižih
klasa, izopštenika iz društva, seljaka, pripadnika radničke klase,
većina ljudi koji su definisani kao inferiorni – to jest većina ljudi
uopšte – nije se bunila zbog svog statusa prezrenih i ugnjetenih. Ljudi
pružaju otpor, da; ali njihov otpor će verovatno biti pasivan ili
pritajen, biće deo svakodnevnog ponašanja i zato skoro nevidljiv.
Kada se zabeleže glasovi potlačenih i pripadnika nižih klasa, vidimo
da su neki od njih pokliči ili vapaji za pravdom, ali su neuporedivo
češći izrazi rodoljublja, klicanje kralju, zaklinjanje da će se braniti
otadžbina – svi lojalno podržavaju sistem koji ih je obespravio i ljude
koji od toga profitiraju.
Ropstvo ne bi postojalo u celom svetu da su robovi često ustajali
protiv svojih gospodara. Većina robovlasnika nije ubijena. Većini su se
pokoravali.
Radni ljudi gledaju kako direktori njihove kompanije dobijaju sto
puta veće plate od njihove i gunđaju, ali ništa ne preduzimaju.
U većini zemalja žene podržavaju načela i institucije muške
superiornosti, pokoravaju se muškarcima, slušaju ih (otvoreno) i brane
veru u urođenu sposobnost muškaraca kao prirodnu činjenicu ili versku
dogmu.
Muškarci niskog statusa – mladi, siromašni – bore se i umiru za
sistem koji ih drži u tom položaju. Većinu bezbrojnih vojnika ubijenih u
bezbrojnim ratovima vođenim da bi se održala moć vladara ili religije
jednog društva, činili su ljudi koje je to društvo smatralo inferiornim.
„Nemate da izgubite ništa osim svojih lanaca“, ali mi više volimo da ljubimo lance.
Zašto?
Da li ljudska društva neizbežno imaju oblik piramide na čijem je vrhu
koncentrisana moć? Da li je hijerarhija moći biološki imperativ kojem
ljudsko društvo mora da se pokorava? To pitanje je gotovo izvesno loše
formulisano i zato je na njega nemoguće odgovoriti, ali se ono ipak
postavlja i na njega se daju odgovori, a oni koji ga postavljaju obično
odgovaraju potvrdno.
Ako takav urođeni, biološki imperativ zaista postoji, da li je on
jednako imperativan za oba pola? Nema nespornih svedočanstava o tome da
postoji urođena rodna razlika koja se ogleda u društvenom ponašanju.
Esencijalisti na obe strane te rasprave smatraju da su muškarci prirodno
skloni uspostavljanju hijerarhije moći, dok žene prihvataju ili
podražavaju takve strukture mada ih ne začinju. Zbog toga će, smatraju
oni, izvesno prevladati muški program i najzad ćemo shvatiti da je
komandni lanac u kojem „viši“ zapovedaju „nižima“, a moć je
koncentrisana u rukama nekolicine, gotovo univerzalni obrazac ljudskog
društva.
Antropologija pokazuje da postoje izuzeci od te navodne
univerzalnosti. Etnolozi su opisali društva koja nisu imala utvrđen
komandni lanac; u kojima moć nije udenuta u kruti sistem nejednakosti
već je fluidna, različito se deli u različitim situacijama, funkcioniše
po načelu provera i ravnoteža i uvek teži konsenzusu. Opisali su društva
u kojima se jedan pol ne smatra superiornim, iako uvek postoji neka
rodna podela rada i verovatnije je da će se više ceniti muški poslovi.
Ali sve su to društva koja opisujemo kao „primitivna“ – tautološki
jer smo već uspostavili vrednosnu hijerarhiju: primitivno = nisko =
slabo, civilizovano = visoko = moćno.
Mnoga „primitivna“ i sva „civilizovana“ društva su strogo raslojena;
velika moć je data nekolicini, a mala ili nikakva većini. Da li je
održavanje institucija društvene nejednakosti zapravo motor koji pokreće
civilizaciju, kao što tvrdi Lévy-Strauss?
Ljudi koji imaju moć bolje se hrane, bolje su naoružani i bolje
obrazovani, i zato su sposobnoji da ostanu na tom položaju, ali da li se
time može dovoljno objasniti sveprisutnost i trajnost ekstremne
društvene nejednakosti? Činjenica da su muškarci nešto krupniji i
mišićaviji (doduše i malo kratkovečniji) nego žene izvesno nije dovoljno
objašnjenje za sveprisutnost rodne nejednakosti i njeno nastavljanje u
društvima u kojima veličina i mišićavost nemaju veliki značaj.
Kada bi ljudska bića mrzela nepravdu i nejednakost kao što mi kažemo i
mislimo da ih mrzimo, da li bi ijedno Veliko carstvo i ijedna Visoka
civilizacija trajali duže od 15 minuta?
Kad bismo mi Amerikanci mrzeli nepravdu i nejednakost onako strasno
kao što kažemo da ih mrzimo, da li bi ijedna osoba u ovoj zemlji bila
gladna?
Očekujemo pobunjenički duh od onih koji nisu imali mogućnosti da
nauče da je pobuna moguća, a mi privilegovani stojimo skrštenih ruku i u
tome ne vidimo nikakvo zlo.
Imamo razloga da budemo oprezni, da budemo mirni, da ne talasamo.
Mentalni i moralni pomak od poricanja nepravde do svesti o nepravdi
ponekad se skupo plaća. Moje zadovoljstvo, stabilnost, sigurnost, lična
osećanja mogu postati žrtve sna o opštem dobru, ideje o slobodi koju
možda neću doživeti, ideala pravde koji možda niko nikad neće ostvariti.
Mahabharata se završava rečima: „Ni na koji način ne mogu postići
cilj koji je van mog domašaja“. Verovatno je da je pravda, ljudska
ideja, cilj izvan ljudskog domašaja. Ide nam od ruke izmišljanje stvari
koje ne mogu postojati. Možda se sloboda ne može osvojiti pomoću
ljudskih institucija, ali mora ostati osobina uma ili duha koja ne
zavisi od okolnosti, kao dar milosti. To je (ako dobro razumem)
religijska definicija slobode. Tišti me to što omalovažavanje rada i
okolnosti koje je u njoj sadržano podstiče institucionalne nepravde i
čini dar milosti nedostupnim. Dvogodišnjem detetu koje umre od gladi,
batina ili bombe nije garantovan pristup slobodi niti ikakav dar milosti
u bilo kom smislu koji sam u stanju da razumem.
Sopstvenim naporima možemo da postignemo samo nesavršenu pravdu,
ograničenu slobodu. Što je bolje nego ništa. Hajde da se čvrsto držimo
tog načela, ljubavi prema slobodi o kojoj je govorila oslobođena robinja
i pesnikinja.
Osnova za nadu
Pomak od poricanja nepravde do priznanja nepravde ne može se poništiti.
Vaše su oči videle ono što su videle. Kad vidiš nepravdu nikad ne
možeš iskreno poreći ugnjetavanje i braniti ugnjetača. Ono što je ranije
bila lojalnost, sad je izdaja. Odsad si, ako ne pružiš otpor,
saučesnik.
Postoji, međutim, međuprostor između odbrane i napada, prostor
fleksibilnog otpora, prostor otvoren za promenu. Nije ga lako naći niti
je lako na tom mestu živeti. Mirotvorci koji su pokušali da tamo odu na
kraju su panično odjurili u Minhen.
Čak i ako dođu na taj teren, možda im niko za to neće biti zahvalan.
Čiča Toma, junak romana Harriet Beecher Stowe, rob koji se hrabro trudio
da ubedi svog vlasnika da promeni odnos prema robovima i odlučno
odbijao da bičuje druge robove, na kraju je sam nasmrt izbičevan. A mi
ga uporno koristimo kao simbol udvorne kapitulacije i servilnosti.
Kad se divimo herojski uzaludnom prkosu, nipodaštavamo strpljivi otpor.
Na pregovaračkom terenu, gde strpljenje daje plodove, stajao je
Gandhi. Tamo je, s teškom mukom, dospeo i Lincoln. Biskup Tutu, pošto je
na njemu godinama izvanredno časno živeo, video je kako se njegova
zemlja, koliko god nespretno i neizvesno, kreće ka tom tlu nade.
Gospodarev alat
Audre Lord kaže da gospodarevu kuću ne možemo srušiti gospodarevim
oružjem. Razmišljam o toj moćnoj metafori i pokušavam da je razumem.
Radikali, liberali, konzervativci i reakcionari smatraju da ovladavanje gospodarskim znanjem nužno rađa
svest o ugnjetavanju i eksploataciji i subverzivnu želju za jednakošću i
pravdom. Zato liberali podržavaju besplatno opšte školovanje, državne
škole i slobodne rasprave na univerzitetima, a reakcionari im se, iz
istog razloga, suprotstavljaju.
Čini se da nam metafora Audre Lord kaže da je obrazovanje nebitno za
društvenu promenu. Ako ništa što je gospodar koristio ne može biti
korisno robu, onda se mora napustiti ovladavanje gospodarevim znanjem.
Tako najniža klasa mora iznova izumeti društvo, doći do novog znanja
kako bi postigla pravdu. Ako to ne učini, revolucija neće uspeti.
To zvuči ubedljivo. Revolucije uglavnom ne uspevaju. Ali meni se čini
da njihov neuspeh počinje onda kada se pokušaj građenja kuće u kojoj
svi mogu živeti pretvori u pokušaj da se prigrabe sve testere i čekići,
da se postave barikade pred alatnicom starog gospodara i da se svima
drugima zabrani pristup. Pored toga što kvari, moć izaziva i zavisnost.
Rad postaje uništavanje. Ništa se ne gradi.
Društva se menjaju nasilno i bez nasilja. Nova vizija društva je
moguća. Građenje je moguće. Koji alat za građenje imamo osim čekića,
eksera i testera – obrazovanja, učenja da mislimo, veštinâ učenja?
Postoje li zaista oruđa koja nisu pronađena, koja moramo da izmislimo
kako bismo izgradili kuću u kojoj želimo da žive naša deca? Možemo li
da krenemo od onog što sad znamo ili nas to što znamo sprečava da
naučimo ono što treba da znamo? Da bismo naučili ono čemu mogu da nas
uče obojeni, žene i siromašni, da bismo stekli znanje koje nam je
potrebno, moramo li da zaboravimo sve znanje belih, muškaraca i moćnih?
Moramo li zajedno sa sveštenstvom i falokratijom odbaciti i nauku i
demokratiju? Da li ćemo onda pokušavati da gradimo bez ikakvog alata
osim svojih golih ruku? Metafora je bogata i opasna. Ne mogu da
odgovorim na pitanje koje postavlja.
Samo u utopijama
Pošto nudi nagoveštaj zamišljene alternative „načinu na koji sad
živimo“, moja fikcija se može nazvati utopijskom, ali se ja i dalje
opirem toj reči. Mnoga od mojih izmišljenih društava izgledaju mi kao
poboljšanja, u ovom ili onom pogledu, našeg sopstvenog, ali mislim da je
utopija odveć krupno i odveć kruto ime za njih. Utopija i distopija su
intelektualna mesta. Pišem iz strasti i želje za igrom. Moje priče nisu
ni zloslutna upozorenja ni uputstva šta treba da radimo. Mislim da su
one najčešće komedije manira, podsećanje na bezbroj puteva kojima se
uvek vraćamo na manje-više isto mesto i veličanje te beskonačne
raznovrsnosti izmišljanjem još nekih alternativa i mogućnosti. Čak i
romani Čovek praznih šaka i Stalno se vraćajući kući, u
kojima sam, metodičnije nego obično, izložila neke varijacije o
upotrebama moći – meni draže od onih što preovlađuju u našem svetu – čak
i ti romani su pokušaji subverzije i, u isti mah, izlaganje ostvarivog
društvenog plana koji bi jednom zasvagda okončao nepravdu i nejednakost.
Po mom mišljenju, nije važno ponuditi određenu nadu u bolje već,
nudeći zamišljenu ali ubedljivu alternativnu stvarnost, rasteretiti
sopstveni um, a time i um čitalaca, od lenjog, malodušnog mišljenja da
je način na koji sada živimo jedini način na koji ljudi mogu da žive.
Upravo ta inercija omogućuje nepravednim institucijama da neometano
nastave ono što rade.
Fantastika i naučna fantastika po svojoj prirodi nude alternative
sadašnjem stvarnom svetu čitalaca. Mladi uglavnom vole takve priče zato
što ih njihova snaga i žudnja za iskustvom navode da rado prihvataju
alternative, mogućnosti, promenu. Pošto su došli dotle da se plaše čak i
zamišljanja istinske promene, mnogi odrasli ljudi odbijaju svaku
imaginativnu književnost i ponose se time što ne vide ništa izvan onog
što već znaju ili misle da znaju.
Ipak, kao da se plaše sopstvene subverzivne moći, naučna fantastika i
fantastika često su bojažljive i reakcionarne u domenu društvene
inventivnosti, te se fantastika čvrsto drži feudalizma, a naučna
fantastika vojne i imperijalne hijerarhije. I jedna i druga obično
nagrađuju svog junaka ili junakinju samo za izvanredne muške podvige.
(Tako sam i ja godinama pisala. U Levoj ruci tame moj junak
nije rodno određen, ali njegova junačka dela su isključivo muški
podvizi.) Posebno u naučnoj fantastici često srećemo ideju o kojoj sam
govorila, naime da je svako ko ima inferioran položaj, a ne buni se bez
prestanka i ne pokušava da se dočepa slobode smelim i nasilnim
postupcima, ili dostojan prezrenja ili prosto zanemarljiv.
U tako pojednostavljenom svetu, rob koji nije Spartak je niko i
ništa. Takvo gledište je surovo i nerealističko. Većina robova, većina
potlačenih ljudi, deo su društvenog poretka koji, upravo zbog toga što
su izloženi ugnjetavanju, ne mogu čak ni da opaze kao nešto što se može
promeniti.
Korišćenje uobrazilje predstavlja opasnost za one koji profitiraju od
postojećeg stanja stvari zato što ima moć da pokaže da takvo stanje
nije večno, nije univerzalno i nije nužno.
Pošto ima stvarnu, mada ograničenu moć da dovede u pitanje
ustanovljene institucije, imaginativna književnost ima i odgovornost
koja ide uz moć. Pripovedač je onaj koji govori istinu.
Tužno je što se mnoge priče koje bi mogle da ponude istinitu viziju
zadovoljavaju rodoljubivim ili verskim banalnostima, tehnoloških
čudesima ili jalovim maštarijama jer se pisci ne trude da zamisle
istinu. Moderna crna antiutopija samo izokreće banalnosti i koristi
sirće umesto saharina, ali i dalje izbegava suočavanje s ljudskom
patnjom ili autentičnom mogućnošću. Imaginativna fikcija kojoj se divim
pokazuje alternative postojećem stanju, čime ne samo dovodi u pitanje
sveprisutnost i nužnost postojećih institucija već i proširuje polje
društvene mogućnosti i moralnog razumevanja. To se može činiti naivnim
tonom nade, kao u prve tri sezone serije Zvezdane staze ili
složenim, prefinjenim i dvosmislenim misaonim i tehničkim konstrukcijama
kao što su romani Philipa K. Dicka ili Carol Emshwiller; ali suština je
očigledno isto – poriv da se promena učini zamislivom.
Nećemo upoznati sopstvenu nepravdu ako ne možemo da zamislimo pravdu.
Nećemo biti slobodni ako ne zamislimo slobodu. Od onog koji nije imao
priliku da zamisli pravdu i slobodu kao dostižne ciljeve, ne možemo
zahtevati da radi na njihovom ostvarenju.
Ova razmišljanja bez zaključka želim da završim i krunišem rečima
pisca koji je uvek govorio samo istinu, i to uvek mirno, Prima Levija
koji je proveo godinu dana u Aušvicu i znao šta je nepravda:
„Uspinjanje privilegovanih, ne samo u logoru već u svakom ljudskom
suživotu, uznemirujuća je ali nezaobilazna pojava: samo u utopijama toga
nema. Dužnost je pravednog čoveka da vodi rat protiv svih nezasluženih
privilegija, ali ne smemo zaboraviti da je to rat bez kraja.“
Verso, 24.01.2018.
Prevela Slavica Miletić