Dok je evropska javnost zauzeta praćenjem teških pregovora
o velikoj koaliciji u Nemačkoj, ništa manje značajni događaji spremaju
se u Briselu, ali na njih zasad niko ne obraća pažnju. Sastanci
ministara finansija evrogrupe iza zatvorenih vrata 22. januara i 19.
februara označavaju početak rada na obnovi izvršnog odbora Evropske
centralne banke. Prva velika promena je zamena sadašnjeg potpredsednika
Vitora Constancia. U naredne dve godine biće zamenjena 4 od 6 članova
izvršnog odbora ECB, a među njima i Mario Draghi.
Sve ukazuje na to da će od novih imenovanja zavisiti budućnost
ekonomske, fiskalne i monetarne politike u zemljama evrozone. Uostalom,
ECB u 2018. godini gotovo nimalo ne liči na ECB iz prošlih vremena.
Nekada je ta institucija provodila mirne dane na periferiji evropske
politike, zaštićena svojim nezavisnim statusom. Zamišljena kao
organizacija koja će rešavati akutne ekonomske probleme, ECB je veliku
moć stekla zahvaljujući ekonomskoj i finansijskoj krizi 2008. Bilo da
komanduje državama članicama kako da finansiraju svoje tržišne dugove,
predlaže usvajanje budžetskog sporazuma (fiskalni ugovor), obaveštava
šefove država u Irskoj i Italiji da je krajnje vreme za ozbiljne reforme
ili direktno utiče na pregovore sa Grčkom kontrolišući pristup novcu,
ECB je praktično suvladar evrozone.
Posle decenijske krize, ECB više nije ona institucija koja je bila
ustanovljena izvornim sporazumima sa prevashodnim zadatkom održavanja
stabilnosti cena: proizvela je sebe u glavnog ekonomistu
evrozone; stekla je i deo izvršne vlasti učešćem u Trojci (sa Evropskom
komisijom i MMF-om), koja definiše i osigurava izvršavanje sporazuma u
zemljama kojima se pruža „pomoć“; ima centralnu ulogu u evrozoni, kao i
na samitima evrogrupe kojima se koordiniraju nacionalne ekonomije;
postala je regulatorno telo bankarskog sektora i odlučuje o životu i
smrti najvećih banaka; nametnula se kao reformator koji sarađuje sa
koalicijama čiji su prioriteti „strukturne reforme“ (na tržištu rada),
„konkurentnost“ (restriktivne politike isplata radnicima) itd; stekla je
ravnopravan status sa preostale četiri „predsedavajuće“ institucije
Unije (Komisija, Savet, evrogrupa i Evropski parlament) u raspravama o
političkoj i institucionalnoj budućnosti upravljanja evrozonom itd.
Uprkos tome, najavljena imenovanja mnogi doživljavaju kao puku
formalnost. Iako je to jedna od retkih prilika da vodeće partije i
akteri iz sveta predstavničke politike utiču na donošenje ključnih
odluka o upravljanju evrozonom, čini se da će se postupak imenovanja
obaviti iza zatvorenih vrata. Ministri finansija strahuju da bi ih
parlamenti mogli pozivati na odgovornost zbog razgovora vođenih u
Briselu; za evrogrupu, instituciju koja se u evropskim sporazumima
gotovo i ne pominje, a danas ima presudnu ulogu u ovoj oblasti, ne
postoje ustanovljeni mehanizmi političke kontrole. Kao što je često
slučaj, Evropski parlament, kome će se izabrani kandidat na kraju
obratiti, pojaviće se na sceni tek kada se prašina slegne, pregovori
budu završeni, a kompromisi prihvaćeni, da iznese svoje… neobavezujuće
mišljenje.
U međuvremenu se gomilaju pitanja o budućim politikama ECB i ulozi
koju ta organizacija treba da ima: Kakav stav zauzeti prema reformi
upravljanja evrozonom? Kakve će biti njene obaveze prema Evropskom
parlamentu? Šta će se dogoditi sa monetarnom politikom kada se inflacija
smiri? Kako podržati politike Unije? Šta su prioriteti za narednih 8
godina u oblasti regulacije rada banaka? Kakvu ulogu će imati socijalni
partneri? Kakve politike će se primenjivati da se spreče sukobi interesa
u radu bankarskih regulatornih tela? Kakvi će biti redistributivni
efekti politika ECB? Nema sumnje da će odgovori na ta pitanja odrediti
kako će se ubuduće upravljati evrozonom. Zato kandidatima treba
postaviti ta pitanja, a njihove odgovore izneti pred javnost i otvoriti
raspravu.
Izgleda da su finansijska tržišta i vlade zadovoljni sadašnjim
stanjem i da im ne smeta što je proces imenovanja obavijen velom
tajnosti. Signali koji stižu iz Brisela nisu ohrabrujući i navode na
pomisao da je Španija, zamišljajući da je najzad došlo njenih pet
minuta, na sastanku 22. januara predložila svog ministra privrede Luisa
de Guindosa za potpredsednika odbora. De Guindos je najpoznatiji po tome
što je na vrhuncu finansijske krize bio izvršni predsednik ogranka
banke Lehman Brothers za Španiju i Portugaliju…
Iako parlamentarna skupština evrozone – predložena sporazumom za demokratizaciju evrozone (T-dem),
upravo sa idejom da vrši politički nadzor rada ECB – još ne postoji,
ministre finansija ništa ne sprečava da objave kriterijume na osnovu
kojih se opredeljuju za kandidate i uslove koje žele da im postave.
Proces imenovanja se ne mora obavljati iza zatvorenih vrata. To ne
mora biti još jedna od evropskih igara muzičkih stolica. Ministre
finansija ništa ne sprečava da javno saopšte svoje odluke i razloge iza
njih. Ni kandidate, naročito one za predsedničku poziciju, ništa ne
sprečava da u narednim mesecima javno istupe, obrate se predstavnicima
država i iznesu svoje programe.
I konačno, Evropski parlament ništa ne sprečava da učešće u procesu
imenovanja uslovi postavljanjem minimalnih zahteva koji se moraju
zadovoljiti. Tako evropske partije, sindikati i nevladine organizacije
mogu otvoriti vrata i uzeti učešća u donošenju odluka koje će oblikovati
ekonomske, fiskalne i monetarne politike u evrozoni. To bi bio prvi
stvarni korak ka demokratizaciji Evrope – makar i skroman.
Emmanuel Macron je prošlog septembra u Atini pozivao Evropu da
prihvati više „demokratije, više kontroverzi, debate i kritičkog duha i
dijalog“. Vreme je da delima stanemo iza takvih reči.
Prvi potpisnici:
Sébastien Adalid, pravnik, profesor na Univerzitetu u Avru
Michel Aglietta, ekonomista i profesor emeritus na Univerzitetu Pariz Nanter
Peter Bofinger, ekonomista, profesor na Univerzitet Sarland
Loïc Blondiaux, politikolog, profesor na Univerzitetu Pariz 1
Julia Cagé, ekonomista, profesor na Institutu političkih nauka u Parizu
Amandine Crespy, politikolog, profesor na Slobodnom univerzitetu u Briselu
Anne-Laure Delatte, ekonomista, direktor istraživanja u CNRS
Bastien François, politikolog, profesor na Univerzitetu Pariz 1
Ulrike Guérot, politikolog, profesor na Univerzitetu Dunav
Stéphanie Hennette, jurist, profesor na Univerzitetu Pariz Nanter
Justine Lacroix, politikolog, profesor na Slobodnom univerzitetu u Briselu
Rémi Lefebvre, politikolog, profesor na Univerzitetu Lil 2
Nicolas Leron, politikolog, institut EuroCité
Ulrike Liebert, politikolog, profesor na Univerzitetu u Bremenu
Paul Magnette, politički analitičar, gradonačelnik Šarleroja
Francesco Martucci, pravnik, profesor na Univerzitetu Pariz 2
Thomas Piketty, ekonomista, direktor programa u EHESS
Ruth Rubio Marín, pravnik, profesor na Univerzitetu u Sevilji
Guillaume Sacriste, politički analitičar, predavač na Univerzitetu Panteon-Sorbona
Frédéric Sawicki, politikolog, profesor na Univerzitetu Pariz 1
Laurence Scialom, ekonomista, profesor na Univerzitetu Pariz Nanter
Xavier Timbeau, ekonomista, direktor OFCE
Antoine Vauchez, politički analitičar, direktor istraživanja u CNRS
VoxEurope, 22.01.2018.
Social Europe, 30.01.2018.
Preveo Đorđe Tomić