Način na koji roditelji vaspitavaju decu povezan je sa izgradnjom
psihičkih struktura i tipa ličnosti dece. U poslednje tri-četiri
decenije prevladao je model vaspitanja u kome se insistira da moraju
biti srećna, da je roditeljska dužnost da ih usrećuju. Kako detetovo
osećanje sreće nastaje kada mu roditelji ispune želju, oni to čine i
onda kada misle da njegove želje nisu dobre za njega, čime su odustali
od osujećenja detetovih želja.
Posledica je nastanak popustljivog vaspitanja u kome dete upravlja
roditeljem, a ne obrnuto. Razlog za to je što roditelji ne žele da pred
sobom gledaju nesrećno dete. Psihoanaliza je pokazala da deca koja nisu
dobijala dovoljno ljubavi u detinjstvu odrastaju u neurotične odrasle.
Zato su roditelji u fokus stavili detetova osećanja, doživljaj da je
voljeno. Danas kada je nekoliko generacija,koje su vaspitavane po modelu
popustljivog vaspitanja,odraslo vidimo da ovakav model pravi štetu
stvarajući novu patologiju.
Reč je o razmaženoj i prezaštićenoj deci. Prva,uprkos visokoj
inteligenciji, izrastaju u nesocijalizovane ličnosti koje ne žele da
odrastu, koje su sebične i narcisoidne i slabo kontrolišu impulse,
nemaju radne navike, i zbog toga dugo ostaju u simbiotskoj vezi sa
svojim roditeljima. Prezaštićena deca su pasivna jer o sebi misle da su
nesposobna, plaše se sveta koji doživljavaju kao opasno mesto, zbog čega
su isto u simbiozi sa roditeljima ili dominantnim partnerima.
Popustljivo vaspitavanja je otišlo u suprotnost – stalno se pokazuje
ljubav, a izbegava se disciplinovanje deteta. Danas znamo da se iz
jedne greške otišlo u onu suprotnu. Razlog je što deca svaki pokušaj
disciplinovanja pogrešno doživljavaju kao negaciju ljubavi, odbacivanje i
kao „traumu”. Popustljivi roditelji su nemoćni da mu postave granice i
da ga teraju da radi neprijatne, a korisne stvari, upravo zbog osećanja
krivice što ga „traumatizuju”.
Zbog negativnih posledica popustljivog vaspitanja podsetimo da je
zadatak roditelja da pripreme dete za samostalni život. A put za to je
da se deci nudi model pokazivanja ljubavi, ali i jasna disciplina bez
koje nema ni uspeha ni sreće u odraslom životu.
Zoran Milivojević, psihoterapeut
Tekst je preuzet iz Politike