Ponekad bi me pozvao usred noći, s puta, iz nekog pustog gradića u
Teksasu, sa parkinga u blizini Pitsburga, ili iz Santa Fea, gde je sedeo
u kolima usred pustinje i slušao zavijanje kojota. Najčešće se javljao
iz svoje kuće u Kentakiju, u onim tihim hladnim noćima kada se čuje kako
zvezde dišu. Neočekivan noćni poziv koji čoveka protrese kao platno
Yvesa Kleina; plavetnilo u kom se može zalutati, koje može odvesti bilo
kuda. Ja bih se s radošću razbudila i napravila nes kafu, a onda smo
razgovarali o svemu. O Kortezovim smaragdima, o belim krstovima groblja
Flanders Filds, o našoj deci, o istoriji derbija u Kentakiju. Najviše
smo pričali o piscima i njihovim knjigama. Latinski pisci. Rudy
Wurlitzer. Nabokov. Bruno Schulz.
„Gogolj je bio Ukrajinac“, ispalio je jednom, reklo bi se niotkuda.
Ali to nije bilo kakvo niotkuda, već niotkuda sa mnogo lica, izbrušeno
sa svih strana, tako da kada se pogleda pod određenim svetlom postaje
svuda. Ja bih prihvatila nit i onda bismo improvizovali do zore,
razmenjujući teme kao dva stara olupana tenor saksofona.
Poslao mi je poruku sa planine u Boliviji gde je Mateo Gil snimao film Blektorn.
Vazduh na Andima je proređen, ali on je to dobro podnosio i mogao je da
izdrži više i sigurno jaše duže nego mlađi glumci. Osedlavao je pet
različitih konja svakog dana. Rekao je da će mi doneti meksički serape,
crn sa prugama boje rđe. Gore na planini, uz vatru je pevao stare pesme
slomljenih ljudi, zaljubljenih u sopstvenu prirodu koja nestaje. Umotan u
ćebad, spavao je pod zvezdama i plovio Velikim Magelanovim oblakom.
Voleo je da bude u pokretu. Ubacio bi štap za pecanje ili staru
akustičnu gitaru u pik-ap, možda bi poveo i psa, a svakako bi poneo
beležnicu, penkalo i gomilu knjiga. Voleo je da se pakuje i odlazi na
put, da iznenada, bez najave, otputuje na zapad. Voleo je uloge koje ga
vode na mesta na kojima zapravo ne želi da bude, mesta koja će ga
ispuniti svojom neobičnošću; usamljenička hrana za neke buduće radove.
U zimu 2012. sreli smo se u Dablinu, gde mu je na Koledžu Triniti
dodeljena titula počasnog doktora književnosti. Nije dobro podnosio
pohvale i nagrade, ali ovu je prihvatio s radošću, jer mu je uručena na
mestu gde je i Beckett nekada boravio i studirao. Voleo je Becketta i
imao je nekoliko njegovih rukopisa koje je držao uramljene na zidu u
kuhinji, pored slika dece. Tog dana smo videli pisaću mašinu Johna
Millingtona Syngea i Joyceove naočare, a uveče smo se pridružili
muzičarima u Samovom omiljenom lokalnom pabu, Koblston, sa druge strane
reke. Dok smo se živahno teturali preko mosta, recitovao mi je napamet
stranice i stranice Becketta.
Obećao je da će me jednom povesti da mi pokaže pejzaže na jugozapadu
Amerike, jer iako sam dosta putovala, nisam videla mnogo od svoje
zemlje. Ali život mu je podelio drugačije karte, pogodila ga je bolest.
Više nije bilo pakovanja i odlazaka. Od tada sam ja dolazila u posete
kod njega. Zajedno smo čitali i razgovarali, ali uglavnom smo radili.
Sređujući svoj poslednji rukopis, Sam je hrabro prikupljao mentalnu
snagu da se suoči sa svakim izazovom koji mu sudbina pošalje. Njegova
šaka, sa polumesecom istetoviranim između palca i kažiprsta, ležala je
nepomično na stolu pred njim. Polumesec je uspomena iz naših mlađih
dana. Moja uspomena je munja na levom kolenu.
Čitajući jedan opis pejzaža na zapadu Amerike, iznenada je podigao
pogled i rekao, „Žao mi je što ne mogu da te odvedem tamo“. Nasmešila
sam se, jer je na neki način to upravo učinio. Bez reči, sklopljenih
očiju, lutali smo tepihom američkih pustinja u mnoštvu boja – prah
šafrana, tonovi smeđe, čak i boja zelenog stakla, zlatne zelene, i onda,
iznenada, gotovo neljudska plava. Pesak je plav, rekla sam, začuđeno.
Sve je plavo, odgovorio je. Pesme koje smo pevali imale su svoju posebnu
boju.
Imali smo dnevnu rutinu: Buđenje. Pripreme za dan. Kafa i nešto za
doručak. A onda na posao, pisanje. Kasnije bismo napravili pauzu i
izašli napolje da sedimo na stolicama od letvi i gledamo u daljinu.
Nismo više osećali potrebu da razgovaramo – to je najdublje
prijateljstvo. Nije nam smetala tišina, koja je u svom dobrodošlom
obliku nastavak razgovor. Poznavali smo jedno drugo toliko dugo. Naš
život i naši postupci ne mogu se sažeti ili otpisati u nekoliko reči o
ludoj mladosti. Bili smo prijatelji; dobri ili loši, bilo smo ono što
jesmo. A prolaženje vremena to nije promenilo, već samo učvrstilo. Rad
je bio sve teži, ali nastavili smo i završili rukopis. Ležao je na
stolu. Ništa nije ostalo neizrečeno. Kada sam odlazila, Sam je čitao
Prousta.
Prolazili su dugi, spori dani. Bilo je veče u Kentakiju, sa trepćućim
svetlima svitaca, glasovima zrikavaca i horom žaba. Sam je otišao u
krevet, legao i zaspao stoičkim, plemenitim snom, snom koji ga je uveo u
onaj trenutak za koji nema svedoka, okružen ljubavlju koja je disala
isti vazduh. Kiša je počela kada je udahnuo poslednji put, tiho, upravo
onako kako je želeo. Sam je bio povučen čovek. Znam ponešto o takvim
ljudima. Morate im dopustiti da upravljaju događajima do samog kraja.
Kiša je padala i skrivala suze. Njegova deca, Jesse, Walker i Hannah,
oprostila su se od oca. Sestre Roxanne i Sany oprostile su se od brata.
Ja sam bila daleko, stajala sam i kisnula pred Umirućim lavom iz
Lucerna, kolosalnim, plemenitim, stoičkim lavom isklesanim u litici.
Kiša je padala i skrivala suze. Znala sam da ću ponovo sresti Sama negde
u pejzažima snova, ali tog trenutka sam zamislila da sam u Kentakiju,
blizu potoka koji se na beskrajnim poljima pretvara u malu reku.
Zamislila sam Samove knjige na policama, čizme poređane duž zida, ispod
prozora kroz koji je gledao kako konji pasu s druge strane drvene
ograde. Zamislila sam da sedim na kuhinjskom stolu i pružam ruku da
dodirnem šaku sa polumesecom.
Nekada davno, Sam mi je napisao pismo. Dugačko pismo o snu za koji se
nadao da se nikada neće završiti. „Sanja konje“, rekla sam lavu. „Sredi
mu to. Hoćeš li? Neka ga čeka veliki riđi konj, pravi šampion. Ne treba
mu sedlo, ne treba mu ništa“. Nastavila sam put ka francuskoj granici
dok se na crnom nebu podizao polumesec. Oprostila sam se od svog
najboljeg druga, dozivajući ga u mrtvoj tišini noći.
The New Yorker, 01.08.2017.
Preveo Đorđe Tomić