Draga Ameriko,
Drago mi je što konačno obraćate pažnju na ono što se zbiva na Guamu.
Kao što čitam na Internetu, mnogi od vas prvi put u životu pitaju: „Šta
je Guam?“ Nama koji smo ovde odrastali rekli su sve o vama. Žao mi je
što vi pokušate da izgovorite reč Guam tek kad se o našem ostrvu govori u
vezi s bombama: ima toliko zanimljivijih stvari koje bih želela da
znate o nama. Nas, s druge strane, nije iznenadila najnovija pretnja
bombardovanjem. Navikli smo na pominjanje Guama i bombi u istoj
rečenici. Otprilike svakih mesec dana, kad se testira nova raketa ili
kad bukne retorika slušamo o tome da bi Severna Koreja ili Kina ili
Rusija mogle da bombarduju Guam. Čak sam sačuvala slike neslavnih
kineskih bombi „Ubice Guama“ na kompjuteru tako da naša grupa
Independence (Nezavisnost) može da ih koristi u prezentacijama
Independence 101 kao ubedljiv primer nasušne potrebe da se ODMAH
oslobodimo. Da, u Guamu žive ljudi koji žele nezavisnost od vas. Ali u
Guamu postoje i ljudi koji slušaju te pretnje bombama i tresu se od
straha. Oni počinju da veruju da su nam potrebne vaše moćne vojne baze i
traže još jer onda nas neće bombardovati, zar ne?
Najgore bombe koje su ikad bačene na Guam bile su one koje ste vi
bacili pred kraj Drugog svetskog rata. Početkom rata prepustili ste nas
Japancima bez odbrane iako ste dobro znali da oni sve vreme planiraju
invaziju Guama. Mesecima pre napada vi ste bezbedno ukrcali bele supruge
svojih vojnika na brodove i poslali ih kući, ali niste ništa učinili da
zaštitite nas. To je činjenica: poslednji put kad nas je napala nacija
od koje ste nas tobož štitili, digli ste sidro posle dva dana i ostavili
20.000 ljudi na milost i nemilost napadačima. Mnogi od njih su završili
kao žrtve najužasnijih ratnih zločina. Ali mi smo jaki i preživeli smo
ne samo taj gadni rat već i gubitke koji su usledili. Kad ste se vratili
1944. godine, zasuli ste naše ostrvo svojim bombama i ostavili mnoge
porodice bez doma u koji bi mogle da se vrate. Bili smo rasejani i
raseljeni da biste vi mogli da izgradite svoje ogromne baze. Bili smo
vam veoma zahvalni što naši ljudi mogu da služe i što nastavljaju da
služe u vašoj vojsci i da umiru za vašu slobodu u srazmerno većem broju
nego vi.
Danas zauzimate skoro trećinu našeg ostrva sa svojim bombarderima i
nuklearnim podmornicama i razmahujete se svojom moći pred našim
susedima. Igrate beskrajne ratne igre, ispuštate otrovne dimove i
trujete naš vazduh, vodu, tlo i tela. Kad testirate svoje bombe na
susednim ostrvima koja leže uz vetar, ti oblaci stižu do nas. Jedemo
ribu iz vode koju bombardujete. Žalimo nasukane kitove koji trunu na
obali jer su zalutali zbog vašeg sonarnog testiranja. Navedeni smo da
žrtvujemo – bez naše saglasnosti (a mnogi od nas i protiv svoje volje) –
pristup svetim starim selima i hiljadama jutara raskošnog šumskog
staništa koje želite da uništite kako biste izgradili strelište za
vežbanje marinaca u gađanju. Vaši bombarderi lete iznad moje kuće dok
spavamo. Pobogu, Ameriko, ja ovde gajim bebe. I mališane koji vide da se
vaša zastava diže iznad njihove i to im se ne sviđa. Ko se krije ispod
tobogana na njihovom igralištu i kaže svojim prijateljima da nađu zaklon
dok grme vaši B-1 i B-2? Na putu stoji znak „Usporite, dečje
igralište“.
Hoćete li, molim vas, da usporite i pustite moju decu da se igraju?
Želim da ona ovde odrastu. Ovo je zavičaj njihove majke, moje babe, moje
prababe. Ne želim da rastu na nekom drugom mestu. Znam da mnogi
„Amerikanci“ smatraju da treba pobeći iz zavičaja. Da je Amerika postala
njihov bolji život ili bar obećanje takvog života. Znam da mnogi od
njih čeznu za zavičajem ali ne mogu da se vrate. A, nažalost, mnogi
Amerikanci ne razmišljaju dovoljno o američkim starosedeocima kojima su
oteti zemlja i život da bi se ispunila američka sudbina. Ali ova zemlja,
ovo prelepo ostrvo koje zbog vas svi žele da bombarduju, moja je
zemlja, a ne vaša. Ja ne želim da odem. Jednom sam otišla odavde da bih
se školovala na vašem koledžu. Sve vreme sam osećala čežnju za kućom.
Čim sam stekla diplomu, došla sam ovamo da primenim svoje znanje. Moj
dom je moj bolji život. Hrani me moja zemlja, moja porodica ovde gaji
sopstvenu hranu. Podižem divnu decu kojima je džungla zadnje dvorište.
To je život koji su moji preci želeli za mene i koji ja želim za svoju
decu. Želim da mirno spavam znajući da je moja porodica bezbedna u našem
domu. Zato, molim vas, prestanite s pričom o bombama. Zapitajte se,
umesto toga, zašto je Guam i dalje vaša kolonija u 2017. godini?
Laku noć i dobro jutro
Victoria-Lola Leon Guerrero
1:40 ujutro, 10. avgust 2017.
Yo’ifa, Guâhan (Guam)
Victoria-Lola Leon Guerrero, Boston Review, 11.08.2017.
Prevela Slavica Miletić