Bio je to veliki dan za seljake iz Janušaua, udaljenog dela istočne
Pruske. Prvi put u svom životu ili u životu svojih očeva ili očeva
svojih očeva, bili su pozvani da glasaju. Vekovima su bili podanici –
gotovo vlasništvo – porodice Oldenburg, bez prava glasa i s vrlo malo
drugih prava. A sada će učestvovati u nepojamno plemenitom činu vladanja
samim sobom.
Dok su se okupljali oko lokalne krčme, koja je za tu priliku na
brzinu pretvorena u biračko mesto, videli su da je novi svet zadržao
mnoge elemente starog. Zemljišni inspektor porodice Oldenburg delio im
je zapečaćene koverte. U njima su se nalazili već obeleženi glasački
listići. Seljaci su uglavnom postupili kao što im je rečeno. Ubacili su
svoj prvi glasački listić a da nisu ni znali čije ime su zaokružili.
Samo jedan buntovnik usudio se da otvori svoj koverat. Na njega se
odmah sručio inspektorov gnev. Udarivši čoveka štapom, inspektor je
dreknuo: „Glasanje je tajno, krmku!“
Na većini mesta demokratija se malo ozbiljnije pretvarala da će
pustiti ljude da vladaju, a uplitanje elite u izborni proces bilo je
malo manje upadljivo. Ipak, ova priča iz vremena početaka demokratije
sadrži osnovni aranžman koji su tradicionalne elite ponudile narodu na
počecima našeg političkog sistema: „Sve dok nas budete puštali da vodimo
glavnu reč, mi ćemo se praviti da vas puštamo da vladate.“ Taj aranžman
je savršeno funkcionisao dvesta pedeset godina. Danas je sve
neodrživiji, a razlog je prilično neverovatan i istovremeno
kontraintuitivan: zahvaljujući usponu Interneta i društvenih medija
ideološki temelj liberalne demokratije – koji je vladao našom
imaginacijom skoro dva veka – postaje sve klimaviji.
Do pre nekoliko godina većina posmatrača je vrlo optimistički gledala
na uticaj Interneta i društvenih medija na naš politički sistem. U
jednoj od najsuptilnijih ranih analiza – u tekstu
čiji naslov „Oslobodilačka tehnologija“ govori sam za sebe – Larry
Diamond tvrdio je da će digitalni alati omogućiti građanima da
„saopštavaju vesti, raskrinkavaju korupciju, izražavaju mišljenja,
pokreću proteste, nadgledaju izbore, nadziru vlasti, produbljuju
participaciju i šire horizonte slobode“. Njegov članak je objavljen u
leto 2010. Posle nešto manje od godinu dana izgledalo je da su se
njegova predviđanja obistinila. Izbili su masovni protesti u Tunisu,
Egiptu, Libiji i na kraju u Siriji. U većini tih zemalja svrgnuti su
autokrati koji su dugo bili na vlasti. U svakom od tih slučajeva
demonstranti su koristili društvene medije da kritikuju vlast, opisuju
represivne mere i koordiniraju vreme i mesto protesta. Pokazalo se da je
Twitter, napisao je Andrew Sullivan u Atlanticu, „ključno sredstvo za organizovanje“. U sukobima dvadeset prvog veka, napisao je Nicholas Kristof u članku za New York Times, „državne siledžije koje ispaljuju metke“ sve više će nailaziti na otpor „mladih buntovnika koji ispaljuju tvitove“.
Pozitivni efekti digitalne tehnologije uočavani su i na domaćem terenu. Kao što je tvrdio Clay Shirky u knjizi Svi dolaze: moć organizovanja bez organizacija (Here Comes Everybody: The Power of Organizing Without Organizations)
čak i u starim demokratijama poput Sjedinjenih Država digitalna
tehnologija je omogućila aktivistima da se lakše organizuju. Uoči
finansijske krize to se pokazalo na bezbroj načina. Na desnici, pokret
Tea Party je začet
viralnim verbalnim napadom na CNBC i u velikoj meri se koristio onlajn
alatima, od meeting.org do mejling liste. Na levici su se pokreti
Okupiraj Volstrit i Crni životi su važni okupljali pomoću društvenih
medija i organizovali mrežu aktivista raštrkanih širom zemlje. Činilo se
da u svakom kutku zemlje obnovljena energija javnosti svedoči o
potencijalu društvenih medija da podupru demokratiju.
Još 2014. i 2015. godine opšte mišljenje o društvenim medijima je bilo pozitivno. A onda je došao uspon Donalda Trumpa.
Tokom cele neverovatne Trumpove kampanje bilo je očigledno koliko su
društveni mediji doprineli njegovoj sposobnosti da zaobiđe tradicionalne
čuvare vrata američke politike. Ranije bi većina televizijskih mreža
odbila da emituje njegove presne laži ili tirade protiv imigranata,
verskih manjina i političkih protivnika. Ali, zahvaljujući Twitteru,
Trumpu nije bila potrebna infrastruktura tradicionalnih medija – mogao
je direktno da tvituje svoje poruke milionima pristalica. Posle toga
ugledne TV mreže suočile su se s vrlo neprijatnim izborom: da zanemare
glavnu temu razgovora i postanu irelevantne – ili da naširoko
raspravljaju o svakom tvitu i time dalje šire Trumpovu poruku time što
je kritikuju. Možda nije neobično što su se odlučile za drugu opciju.
Delimično zahvaljujući korišćenju Twittera – kao i tome što je njegova kampanja promućurno (a možda i nezakonito)
koristila mikrotargetiranje na Facebooku – Donald Trump je odneo tesnu
pobedu. U mesecima posle izbora 2016, opšte mnjenje se okrenulo
naglavce. Ako je jedva pre nekoliko godina Internet slavljen kao
spasilac, sada je morao da postane anđeo uništenja. Žarke hvale
oslobađajućem potencijalu digitalne tehnologije pretvorile su se u
jednako žarka predviđanja sudnjeg časa. Društveni mediji su proglašeni
za najopasnijeg neprijatelja liberalne demokratije. „Vreme je da
priznamo“, napisao je Farhad Manjoo iz New York Timesa
nekoliko dana posle izbora, „da društvene mreže postaju sile koje
drmaju svet, baš kao što su obećali njihovi promoteri – i da se uplašimo
od velikih promena koje će one pokrenuti umesto što se zanosimo
njihovim mogućnostima… Sada živimo u nekakvoj bizarnoj verziji utopije
koju su izvesni tehnolozi zamišljali kao posledicu delovanja društvenih
medija“.
Manjoo je u pravu: negativni potencijal društvenih medija je i te
kako stvaran. Ipak, previše je jednostavno reći da su društveni mediji
„sile koje drmaju svet“ i koje će nas izvesno odvesti u strašnu
distopiju. Istina o društvenim medijima nije to da su oni nužno dobri
ili loši za liberalnu demokratiju, kao ni to da oni po svojoj prirodi
osnažuju ili slabe toleranciju. Istina je, naprotiv, da društveni mediji
zatvaraju tehnološki jaz između insajdera i autsajdera.
Pre nekoliko decenija, vlade i velike medijske kompanije imale su
oligopoliju nad sredstvima masovne komunikacije i mogle su da diktiraju
standarde prihvatljivog političkog diskursa. Ponekad je to vodilo
marginalizovanju strasnih kritičara statusa kvo – što znači da su slabi i
nemoćni teže uspevali da se njihovi glasovi čuju. Ponekad je pak to
značilo odbijanje da se objavljuju teorije zavere, laži ili rasistički
govor – i vodilo stabilizovanju liberalne demokratije.
S razvojem društvenih medija ta tehnološka prednost je gotovo
nestala. Zato se političke i finansijske elite sada suočavaju s nizom
mnogo težih izazova: zahvaljujući Twitteru i Facebooku, hrabri glasovi
koji zahtevaju promenu – poput učenika Parklenda, u Floridi, koji su
nedavno postali vodeći glasovi pokreta za kontrolu vatrenog oružja –
mogu znatno uticati na javni diskurs. Ali iz istih razloga prodavci
mržnje i trgovci lažima mogu daleko lakše podrivati liberalne
demokratije.
Poslednjih godina je potrošeno mnogo mastila na pitanje kako se
baviti tim promenama. Jedan odgovor je da se Twitter i Facebook moraju
naterati da promene svoje algoritme i da korisnicima nametnu strože
smernice; to je predlog većine kritičara tehnologije u Sjedinjenim
Državama. Drugi odgovor je da se zakonski ograniči ono što se može reći
na platformama društvenih medija; taj stav su veoma brzo usvojile
evropske vlade. (U Nemačkoj, na primer, vodećim ljudima platformi
društvenih medija koji ne izbrišu rasističke komentare – ili skarednosti
– sada prete velike kazne.)
Samo vreme može pokazati da li će ijedna od ovih strategija uspeti da
vrati duha u bocu. Može se pokazati da će glasači biti voljni da
žrtvuju neograničenu slobodu Interneta u nadi da to vodi većoj
političkoj stabilnosti; da su korisnici Facebooka i Twittera tako
privrženi postojećim platformama da će im ostati verni čak i kad se
uvedu stroža ograničenja njihove slobode izražavanja; i da će poruke
mržnje biti marginalizovane čim kombinacija promenjenih algoritama i
ljudskih cenzora istrebi većinu očiglednih prekršilaca. Ali čini se
barem jednako verovatnim da Amerikanci neće prihvatiti nikakve
kompromise u vezi s pravima koja im garantuje Prvi amandman; da će se
prikloniti manje regulisanim alternativama ako postojeće platforme
društvenih medija budu ukroćene; i da će suptilniji, ali ne manje moćni
oblici mržnje nastaviti da se šire na postojećim platformama čak iako se
suzbiju njihove najgrublje manifestacije.
Postoji, dakle, vrlo realna mogućnost da su uspon digitalne
tehnologije i prateći razvoj gotovo besplatne komunikacije doveli u
direktan sukob dve vrednosti do kojih najviše držimo: slobodu govora i
stabilnost našeg političkog sistema. To je prvi način na koji bi Intenet
mogao okončati hegemoniju liberalne demokratije, a ujedno i odgovor na
pitanje zašto se tako rasplamsala javna debata o regulisanju platformi
kao što su Twitter i Facebook.
Ali dok sam pokušavao da razumem zašto su Amerikanci, pogotovo mladi, kao što pokazujem u istraživanju
s Robertom Foaom, manje zainteresovani za demokratiju nego što su bili
pre nekoliko decenija, počeo sam da strahujem da je problem još
fundamentalniji. Ako je razvoj digitalne tehnologije do srži uzdrmao naš
politički sistem, činjenica da nekadašnji marginalni glasovi mogu da
zaobiđu tradicionalne vratare nije jedini razlog za to. Verovatnije je
da svakodnevno iskustvo zadovoljstva u deljenju postova na društvenim
medijima navikava korisnike na simulirani oblik neposredne demokratije i
da im zato postojeće institucije predstavničke demokratije izgledaju
nepodnošljivo zastarele.
Odatle proizlazi niz pitanja koja su jednako uznemirujuća kao ona na
koja su se mnogi od nas fokusirali prethodnih meseci: da li će oni koji
su odrastali uz digitalnu tehnologiju biti manje voljni da podnose
sporo, indirektno funkcionisanje analognih institucija stvorenih u
osamnaestom veku? I da li su možda manje radi da prihvate demokratski
mit na kom je dugo počivala stabilnost američke republike?
Politički sistemi zemalja kao što su Velika Britanija i Sjedinjene
Države osnovani su ne da promovišu demokratiju već da je suzbiju. Oni su
tek naknadno dobili demokratski oreol zahvaljujući novijim tvrđenjima
da su upravo oni omogućili građanima da vladaju. Kredibilitet tih
tvrdnji zavisi od toga na šta se one odnose. Sve dok je sećanje na
apsolutnu monarhiju bilo sveže, a neposrednije demokratski sistem
izgledao neodrživ, liberalne demokratije su mogle tvrditi da osnažuju
građane. Tako je bilo tokom približno jednog veka u kom je demokratija
uživala ideološku hegemoniju bez presedana. U doba Interneta više nije
tako. Zato demokratski mit koji je pomogao da naše institucije izgledaju
jedinstveno legitimne danas gubi snagu.
Nedemokratski koreni naših navodno demokratskih institucija jasno se
vide u Velikoj Britaniji. Parlament nije bio napravljen da bi dao narodu
moć u ruke; bio je to kompromis – osvojen u krvi – između monarha
sateranog uza zid i viših delova elite te zemlje. Tek s postepenim
širenjem franšize tokom devetnaestog i dvadesetog veka začeta je ideja
da bi taj sistem vladanja mogao ličiti na demokratiju. Čak i tada se
pokazalo da širenje franšize nije tako potpuno kao što su predviđali
kako pristalice tako i protivnici demokratske reforme.
Pošto su Sjedinjene Države osnovane na ideološki samosvesniji način,
ta istorija je ovde još očiglednija. Za naše očeve osnivače izbor
predstavnika, koji smo s vremenom počeli da vidimo kao najdemokratskiji
način prenošenja narodnih gledišta u javnu politiku, zapravo je bio
mehanizam držanja naroda na odstojanju. Kao što je rekao
James Madison, svrha izbora je bila da „pročišćavaju i uvećavaju javna
gledišta provlačeći ih kroz medij izabranog tela sačinjenog od građana
čija mudrost može najbolje otkriti pravi interes njihove zemlje“. Time
je, nimalo slučajno, radikalno smanjen stepen u kom građani mogu da
utiču na vladu. „Glas javnosti iz usta predstavnika naroda“, rekao je
Madison, „biće bolje usklađen s javnim dobrom nego kad bi dolazio iz
usta samih građana koji su se okupili u tu svrhu“. Ukratko, očevi
osnivači nisu smatrali da je predstavnička republika utešna nagrada u
nedostatku neposredne demokratije, već su smatrali da je ona daleko
bolja od razornih užasa istinske demokratije.
Tek u devetnaestom veku, kad je egalitarno raspoloženje počelo da
raste na obe strane Atlantika, mnogi preduzimljivi mislioci počeli su da
zaodevaju ideološki samosvesnu republiku u novo ruho ponovo rođene
demokratije. Iste one institucije koje su jednom napravljene da bi
isključile narod iz znatnijeg udela u vlasti sada su hvaljene što
olakšavaju vladavinu „naroda, pomoću naroda, za narod“.
Amerika je počela da se opisuje kao demokratija. Ali čak i tada je
stvarnost daleko zaostajala. Sjedinjene Države su tek postepeno unosile
stvarna poboljšanja u svoj demokratski proces. S ratifikacijom
Petnaestog amandmana
1870. godine, „rasa, boja ili prethodno stanje ropstva“ više nisu mogli
biti korišćeni za uskraćivanje prava glasa građanima (mada su se u
praksi često i dalje upravo tako koristili). Direktan izbor senatora
ustanovljen je Sedamnaestim amandmanom 1913. Najzad, Devetnaesti
amandman, usvojen 1920, dao je ženama pravo glasa i utvrdio da „pravo
građana Sjedinjenih Država da glasaju neće biti uskraćeno ili
ograničeno… na osnovu pola“.
Te reforme su zaista unele više demokratije u američke institucije.
Ali promena jezika kojim opisujemo institucije američke demokratije bila
je mnogo dalekosežnija nego što je to bila promena samih institucija. A
ključna za tu promenu je bila priča o granicama demokratske vladavine u
modernim uslovima.
Priča kaže da su u staroj Atini ljudi – ili bar oni koji su smatrani
ljudima, to jest odrasli muški građani – mogli neposredno da vladaju
zato što ih nije bilo mnogo, zato što je teritorija države bila tako
mala i zato što su imali vremena da vladaju jer su mnogi od njih
posedovali robove koji su brinuli o njihovim dnevnim potrebama. U
modernim demokratijama nije tako. Kao što je primetio
John Adams, ljudi „nikad ne mogu da deluju, savetuju se ili razmišljaju
zajedno zato što ne mogu da pređu osamsto kilometara, kao ni da
obezbede vreme ili prostor za sastanke“. U industrijskim nacijama, koje
su se prostirale na ogromnoj teritoriji, smatralo se da je neposredna
demokratija nemoguća.
Ta pretpostavka je omogućila demokratskim piscima s kraja
devetnaestog veka da izvrše čudnovat preokret u tumačenju američkog
sistema. Mada su predstavničke institucije osnovane kao ideološka
suprotnost demokratiji, sada su opisivane kao najbliže moguće ostvarenje
demokratskog ideala u modernim uslovima. Tako je nastao osnivački mit
liberalno-demokratske ideologije – neuverljiva fikcija da predstavnički
sistem ide naruku vladavini naroda.
Čovek koji uspe mlado vino u stare mehove, upozorava nas Jevanđelje
po Luki, pretrpeće štetu: „inače prodre novo vino mjehove i ono se
prolije, i mjehovi propadnu“. Suprotna situacija je sličnija
demokratiji. Talas egalitarnog osećanja tokom devetnaestog veka trebalo
je, po logici stvari, da dođe u sukob s nizom očigledno aristokratskih
institucija. Umesto toga, nova ambalaža udahnula je predstavničkim
institucijama Sjedinjenih Država i Velike Britanije novi život. To se
dopalo eliti koja je nastavila da sprovodi svoju volju u najvažnijim
pitanjima, kao i egalitaristima, koji su u tome videli ostvarenje svojih
težnji.
Tokom nešto više od sto godina osnivački mit liberalne demokratije
imao je dovoljno čvrst oslonac u stvarnosti da bi vladao narodnom
imaginacijom i pomogao je jednom političkom sistemu da osvoji polovinu
Zemljine kugle. Ali taj temelj se sada osipa. S dolaskom Interneta,
briga Johna Adamsa da ljudi neće moći zajedno da promišljaju važna
pitanja postala je zastarela. Možda je i dalje istina da ljudi ne mogu
da pređu osamsto kilometara i nađu mesto za okupljanje. Ali zašto bi to
radili? Ako zaista žele da vladaju sami sobom, lako to mogu učiniti.
Fizička agora starih Atinjana sad može da se zameni virtuelnom agorom
koja milionima ljudi omogućuje da sve lakše raspravljaju i glasaju o
političkim predlozma. Zato građani sada instinktivno osećaju da su naše
demokratske institucije veoma posredničke. Prethodnim generacijama je
možda izgledalo prirodno da narod vlada preko parlamentarnih institucija
i da bira svoje predstavnike izlazeći na biračka mesta. Generaciji
odgajenoj na digitalnom, plebiscitarnom i neposrednom glasanju na
Twitteru i Facebooku, u Velikom bratu i Američkom idolu, te institucije počele su da izgledaju neobično kabaste, i zato ne treba da nas čudi što prema njima imaju kritički odnos.
Mnoge današnje građane možda manje zanima ishod debata o javnoj
politici nego što ih zanima njihov omiljeni rijaliti. Oni možda ne bi ni
želeli da njihov uticaj na vlast bude jednako neposredan kao njihov
glas u televizijskom programu za talente. Ali oni vrlo dobro znaju kako
izgleda stvarni, neposredni uticaj. I znaju da sistem koji bi zaista
omogućavao građanima da vladaju ne bi ličio na današnju predstavničku
demokratiju.
Uspon Interneta i društvenih medija stvorio je ogroman nesklad između
direktne efikasnosti naših digitalnih života i kabaste neefikasnosti
naših formalnih institucija – i istakao kontrast između obećanja našeg
sistema da će dopustiti ljudima da vladaju i stvarnog stanja u kom ljudi
retko osećaju da mogu imati stvarni uticaj na najvažnije izbore s
kojima se suočava njihova zemlja. Zato ideološki temelji našeg
političkog sistema ubrzano erodiraju. Internet bi mogao da dokrajči
hegemoniju liberalne demokratije ne samo time što pojačava glas male
grupe mrzitelja i ekstremista već i time što odbija veliki broj mladih
od analognih institucija pomoću kojih se njima vlada.
Tek smo počeli da se suočavamo s prvim velikim korozivnim uticajem
digitalne tehnologije na našu politiku: načinom na koji su društveni
mediji pomogli mejnstrim ekstremistima. Tek počinjemo da shvatamo kako
možemo da sprečimo ogromne platforme poput Facebooka i Twittera da šire
mržnju i lažne vesti – i da se pitamo da li će to biti moguće bez
žrtvovanja konstitutivnih elemenata našeg političkog sistema.
Neizvesnost je još veća kad je reč o drugom velikom korozivnom uticaju
digitalne tehnologije na našu politiku: kako digitalna tehnologija
podriva demokratski mit na kome naš politički sistem počiva nekoliko
vekova. Zbog toga još nismo ni počeli da se bavimo pitanjem šta treba da
učinimo da bi demokratsko obećanje našeg političkog sistema zvučalo
istinito budućim generacijama.
Nezadovoljstvo mladih postojećim institucijama moglo bi da pokrene
mehanizam popravljanja: pošto danas više ljudi zahteva nove oblike
participacije, mogli bismo da preduzmemo ambiciozne reforme kako bismo
politiku učinili fleksibilnijom i pristupačnijom. A dok se politika bude
postepeno menjala, digitalna generacija bi mogla da se pomiri s
reformisanim institucijama liberalne demokratije. Postoji, nesumnjivo,
mnogo načina da se digitalna tehnologija produktivno uključi u
upravljanje. Kao što su pokazale novije kompanije, koje su stasale u
digitalnom dobu, današnji biznisi su uspešniji kad se izgrade oko
prednosti i zahteva elektronskog poslovanja – umesto da novom veb
stranicom samo dopune postojeće kanale distribucije. Tako bi i vlade
mogle da uvedu radikalne promene u način na koji služe svojim građanima.
Slično tome, eksperimenti s raznim oblicima elektronskog
participativnog budžetiranja, u kojima građani donose odluke o tome kako
će se trošiti novac za popravljanje stanja u opštini, pokazuju da je
moguće uvesti forme neposredne demokratije u lokalnu upravu.
Ali postoje i jaki razlozi za verovanje da načini na koje tehnologija
može poboljšati upravljanje nailaze na realnu granicu. Građani bi
svakako više verovali vlastima kad bi im administracija brže i
efikasnije pružala osnovne usluge. Ali uzrok rasprostranjenog
nezadovoljstva državom nisu toliko prekomerna birokratija ili glomazni
procesi koliko realnosti ekonomije i socijalne države: takozvani
„performativni legitimitet“ našeg političkog sistema oslabljen je
kombinacijom rastućih troškova života, stagniranja realnih nadnica, sve
veće nejednakosti i oslabljenih socijalnih mera.
Štaviše, realne prepreke participaciji građana u politici uvek su
bile interes, vreme i stručnost – u jednakoj meri kao tehnologija. Čak i
kad bi bilo lako promisliti, pa čak i glasati za svako pitanje na
lokalnom, okružnom, državnom i federalnom nivou, malo je verovatno da bi
većina građana oduševljeno prihvatila da bude tako aktivno angažovana u
tako raznovrsnim pitanjima javne politike. Uz to, većina građana ne bi
preko noći stekla stručnost da ocenjuje, na primer, koje vrste
regulativa su potrebne da bi elektrane bile bezbedne. Jasno je zašto je
neposredna demokratija uvek imala više pristalica u teoriji nego u
praksi.
Desetak godina posle pronalska štamparske prese nova tehnologija još
nije napustila Majnc. Vrlo mali deo svetske populacije je ikada držao u
rukama štampanu knjigu. Većinu stvari još nije dotakla predstojeća
revolucija u komunikaciji i politici. S druge strane, desetak godina
posle pronalaska Facebooka nova tehnologija je prodrla u svaki kutak
zemaljske kugle. Oko dve milijarde ljudi aktivno koriste
tu platformu. Još se ne može reći da li će uspon društvenih medija za
nekoliko decenija ili vekova promeniti svet nabolje ili nagore. Ali
prilično je sigurno da će u kraćem roku – to znači za našeg života –
stvoriti haotičniji svet.
Poslednjih godina novu tehnologiju su najuspešnije koristili
populisti da bi podrivali osnovne elemente liberalne demokratije.
Neometani ograničenjima starog medijskog sistema i podstaknuti sve većim
cinizmom stanovništva u odnosu na obećanje demokratije, demagozi su
bili voljni da govore bilo šta da bi bili izabrani – da laskaju i
obmanjuju, da šire maglu pa čak i da svoje sunarodnike podstiču na
mržnju. Možda će se pokazati da je njihova retorika nezaustavljiva. Kao
što mi je nedavno rekao jedan državni zakonodavac, racionalan političar
će teško pobediti u debati odgovorima od tri rečenice kad njegov
suparnik nudi odgovore od jedne rečenice – naročito ako ovaj drugi može
da proširi svoju simplicističku mudrost po Twitteru i Facebooku.
Ali baš kao što prodemokratski aktivisti koji su koristili društvene
medije za rušenje diktatora nisu dobro procenili teškoće konsolidovanja
pobede, tako i populisti u usponu mogu otkriti da je tehnološka
budućnost problematičnija nego što su očekivali. „Onaj koji pobeđuje u
ovom trenutku“, napisao
je George Orwell, „uvek izgleda nepobediv“. Kad populisti ugrabe vlast i
počnu da krše mnoga obećanja, može im se dogoditi da ih društveni
mediji grubo podsete na svoj potencijal da mobilišu osnažene autsajdere
protiv njihove vladavine.
Nije sve izgubljeno. Ali da bi se revitalizovala liberalna
demokratija u digitalnom dobu nije dovoljno pažljivo razmisliti o
zaštiti prava na privatnost ili o proterivanju glasova mržnje sa
Interneta. Moramo ponovo razmisliti i o tome kako da demokratsko
obećanje ispunimo smislom za novu generaciju koja je izgubila veru u
demokratski mit na kom je dugo počivao legitimitet našeg političkog
sistema.
Yascha Mounk, The New York Review of Books, 30.04.2018.
Prevela Slavica Miletić