Najčudnije je od svega što jednostavne
stvari upoznajemo tek na kraju. Dajte detetu da izabere između
neukrašenog i ukrašenog predmeta, sigurno će izabrati ukrašeni, a ako mu
date da izabere između nekoliko predmeta, uzeće onaj koji je najmanje
jednostavan. U centru grada nalaze se najskuplje i najekskluzivnije
prodavnice u čijim su izlozima sasvim jednostavne, proste stvari.
„Nikakve su”, rekla bi neka baba sa sela, „a koštaju ko svetog Petra
kajgana”. Kako idemo ka predgrađu, vatrena čežnja za ukrasima raste:
haljine dobijaju dugine boje, volane, jeftine čipkice, na šeširima su
tone perja i veštačkog cveća, na posuđu se presijavaju najrazličitije
sličice, kod cvećara nema cvetova, samo buketi, u knjižari razglednice
sa vojnikom, stihom i crvenom ružom. Na selu više uopšte ne postoji
ništa jednostavno. Na svemu nešto visi, svetli, na sve je nešto
prilepljeno,sve ima neki ukras, jednostavnoj formi je uvek nešto dodato,
setite se samo dečjih slamenih, tako tipičnih šeširića sa veštačkim
spomenkom, belim radama i mašnicom!
Dečja lica izgledaju pod njima tako
prokleto bespomoćna i tako začarano glupa, da na prvi pogled sa bolom
osetite koliko će jednoga dana biti potrebno unutrašnje energije takvom
čovečuljku da od divljenja prema svom šeširiću prepunom cvetića stigne
do ljubavi prema jednostavnom šeširu od lepe slame, a ko zna da li će mu
to ikada uopšte uspeti. Sećam se velike tragedije iz svoga detinjstva
kada mi je majka uzela plavo-roze češljić sa vašara i dala mi pravi od
kornjačevine. I kako me mučila i ponižavala matroska jakna dok sam
želela bluzu sa mnoštvom tračica i čipke kakvu je imala Fanda, moja
komšinica, koja je sa dvanaest godina imala frizuru i veštačke umetke, a
u džepu suknje izgužvana pisamca nekog studenta. A kada shvatim da je
svako od nas prošao kroz takav bol, a kasnije doživeo stvarne šamare
sudbine i unutrašnje gorke borbe i gorka priznanja dok nije shvatio
lepotu i plemenitost jednostavnosti, i da je verovatno odjednom
izgledalo kao da je na svetu kojim je već danima išao, doživeo novi
svet; ne mogu a da ne kažem nešto veoma paradoksalno: jednostavnost
uopšte nije jednostavna. Verovatno je to zato što u nama spava deo žive,
mozgom nekontrolisane halapljivosti divljih nesavladanih stvorova,
kakvi smo nekada davno bili, i da za sve i uvek naše srce govori: Još,
još, još! Ne možemo da se zaustavimo i uvek se plašimo da imamo malo.
Ako imamo mnogo, plašimo se da ćemo izgubiti. Ako izgubimo, plašimo se
da nećemo ponovo dobiti. Uvek se plašimo za imovinu. U dubini duše je
rupa koja vodi ka još dubljem dnu. Ako proživimo jedan sat srećno,
vrištimo: još jedan sat. A ako imamo šešir, želimo na njemu još i cvet.
Ako imamo hiljadarku, hoćemo još jednu, a ako imamo dve, trebaju nam dve
stotine.
Ne postoje male i malecne osobine. Male i
malecne osobine usitnile su se od velikih osobina i bez kontrole
isplivale na površinu. Sve, baš sve izvire iz unutrašnjosti i učiti
ljude ukusu, a ostaviti im neumereno srce, verovatno je isto tako smešno
kao staviti na sebe sat, pa prsluk, a onda kaput. Ali, umerenost je
komplikovana osobina i najteža vrlina, zato što podrazumeva unutrašnju
sigurnost. Niko se nije rodio siguran, sigurnost je lepa, ona se osvaja,
zaslužuje, skupo plaća, a sastoji se, pre svega, od svesnog i ispravnog
ocenjivanja svih vrednosti. Do nje dolaze ljudi koji su naučili da gube
bez očajavanja, koji su naučili da dobijaju a da se ne prejedu i da
time ne pune rupe svoje halapljivosti, ljudi koji su naučili da dele i
konačno naučili da sigurnost čoveka nije u posedovanju materijalnih
stvari, nego u posedovanju širokog srca. Široko srce se uvek bez greške
zaustavi kod prave suštine stvari; a u svim situacijama, i malenim i
važnim, ispituje najdublje i najprostije osnove. Što dublje traži, tim
sužava krug otkrića i na kraju se kao magnet zaustavi kod onoga što je
jednostavno i što se podrazumeva. Bože moj, posle koliko borbi i sukoba,
posle kakvih lutanja i pipanja u mraku nalazimo ono što je jasno kao
dan. To je svetiljka kojom treba da osvetlimo svet. Treba se okrenuti i
osvetliti sve ćoškove kojima smo ikada prošli, pregledati u njenoj
svetlosti sve što smo ikada videli, a onda temeljno pregledati sebe,
ponovo, i na kraju, i opet najmanje još sto puta. U početku se u čoveku
rasprše svi dosadašnji pojmovi kao prašina u zraku sunca. To je, pre
svega, teško i boli. Ali, ako ne popustite, sve će da se sredi samo od
sebe, sve će se sjediniti u centrifugalni pokret i sve će doći na svoje
mesto. I vaše srce će početi da izgleda kao jednostavno srce. Takvo
savršeno srce imaju neke žene koje nikada ni o kome ne govore ružno, sve
razumeju i same mogu da se odupru, iako niko i nije svestan da one to
čine.
Ko jednom nauči da bude umeren u
najdubljem smislu reči, nikada, na primer, neće voleti lažne bisere.
Štaviše, nikada mu neće pasti na pamet da bi mogao da ih voli i ni u kom
slučaju neće biti ponosan što ih ne voli. Biće mu tako normalno što ih
ne voli, tako da za njega neće ni postojati na svetu.
Naravno, veštački biseri su sasvim
beznačajna stvar. Ali, ako je u redu naš odnos prema beznačajnim
stvarima, koliko li je to tek naš odnos prema važnim stvarima?
Milena Jesenska