Prikaz knjige
Enzo Traversoa „Left-wing melancholia: Marxism, history, and memory /
Melanholija levice: marksizam, istorija i sećanje“, Columbia University
Press 2017
Dan posle američkih predsedničkih izbora 9. novembra 2016. bilo je
neobično šetati po bostonskoj liberalnoj enklavi Kembridž, Masačusets, u
okolini Harvarda. Kuće i ulice su bile natopljene melanholijom i tupim
bolom posle šoka. Svi su govorili tiho i ozbiljno, kao na sahrani.
Robert Burton je u svojoj knjizi Anatomija melanholije još
1621. rekao: „Ono čemu nema leka mora se istrpeti“. Tog novembra u
Kembridžu su svi trpeli, ali niko nije znao šta da radi. Samo su mogli
da čekaju neizbežno: Trumpovu inauguraciju, kao što su ljudi u
Francuskoj 1939-1940. mogli samo da čekaju nemačku invaziju.
Enzo Traverso, istoričar italijanskog porekla sa Cornella, napisao je savršenu meditaciju za naše doba. Njegova Melanholija levice: marksizam, istorija i sećanje
nije toliko knjiga koliko niz varijacija na temu da od pada komunizma
kultura poraza prožima razumevanje političke istorije i teorije na
levici. Knjiga manje nudi čvrstu argumentaciju, a više luta prateći
osećanja neuspeha i poraza koji prožimaju kulturu levice krajem 20. i
početkom 21. veka. Između Mađarske 1956. i Praga 1968. splasnuo je
veliki deo intelektualnog oduševljenja komunističkim režimima, a pad
Berlinskog zida 1989. označio je konačno razočarenje mnogih marksista i
drugih pripadnika levice vezanih za zvanični komunizam. Iako nije bio
iznenađenje, krah komunističkih režima sovjetskog tipa širom Istočne
Evrope dokrajčio je romansu s komunističkom diktaturom kao fantastičnom
projekcijom zapadnih snova. Traverso kaže da danas živimo „sumrak
utopija“, zbog čega levica u 21. vek ulazi tugujući.
Verna svojoj melanholičnoj temi, Traversova knjiga uporno obleće oko
svojih pitanja ali ih ne rešava. Većina poglavlja su ranije objavljena
kao eseji i mada nije uvek jasno šta ih drži na okupu, lutanje može biti
idealna forma za kulturnu istoriju koja istražuje melanholiju levice
kao osećanje rođeno iz poraza. Svet bez utopije ne gleda unapred već
unatrag: on uranja u dubine našeg kulturnog sećanja i oblikuje (kao što
kaže Pierre Nora) „područja sećanja“. Traversova knjiga istražuje ta
područja poražene utopije u filmu i pisanoj reči. U jednom poglavlju on
poredi filmove Thea Angelopoulosa, Kena Loacha, Carmen Castillo, Chrisa
Markera i Gilla Pontecorva. Traverso posebno uvažava Pontecorva, autora
filmova Bitka za Alžir i Spali! i naziva ga
„rediteljem slavnih poraza“. Ali za melanholiju levice možda je
najvažnija i najistrajnija ona slika iz Angelopoulosovog filma iz 1995. Odisejev pogled,
u kojem posmatramo olupanu Lenjinovu statuu, vezanu konopcima za baržu
poput Gulivera, kako lagano plovi niz kanal. Lenjinova ruka je još
podignuta, ali manje objavljuje trijumf a više citira prošlost, kao da
je bradati boljševik degradiran u turističkog vodiča koji pokazuje put
nizvodno. Tu nije „obesvećen“ samo Lenjin, primećuje Traverso, već svi
simboli birokratskog socijalizma. Tako oštećeni stoje kao „melanholični
čuvari poražene utopije“. Traverso je naš vodič u područje razvejanih
snova, ali on izlazi iz tame s jednom važnom poukom za političku levicu:
melanholija je, tvrdi on, možda neophodna za buduće promene.
***
„Melanholija levice“ je naslov jednog prikaza koji je Walter Benjamin napisao 1931. godine za feljtonski deo nemačkog lista Die Gesellschaft.
Povod je bio objavljivanje nove zbirke pesama Ericha Kästnera,
romanopisca i pesnika čija su dela, osim možda dečijeg avanturističkog
romana Emil i detektivi, danas zaboravljena.
Malo je reći da se Benjaminu nije svidela Kästnerova poezija. Njegov
esej je masakr prerušen u prikaz knjige. On je Kästnera svrstao sa
ostalim „radikalnim publicistima levice“ kao što su Walter Mehring i
Kurt Tucholsky, čije tekstove je osudio kao „izigravanje proletera od
strane propale buržoazije“. Oni nisu pripadali „školama već modama“,
nisu osnivali partije već klike. Pobornici pogrešno definisane levice,
oni su po Benjaminu bili uglavnom estete koje je najpre privukao
ekspresionizam, a onda nova objektivnost. U njihovom radu konkretni
posao politike je postao isprazan gest, „stisnuta pesnica od kaširanog
papira“. Bljujući otrov, Benjamin je opisivao Kästnera kao pesnika za
intelektualnu elitu za koga je politika postala „sveznalačka ironija“
lišena autentičnog osećanja. „Preostali su samo“, pisao je „prazni
prostori gde su nekad, na plišanoj podlozi u obliku srca, stajala
osećanja – priroda i ljubav, zanos i čovečnost. Sada se rasejano miluju
šuplje forme.“
To je bilo 1931. godine, kada su finansijska kriza i partijska
radikalizacija i na levici i na desnici gurale Vajmarsku republiku u
katastrofu. Ulozi su bili visoki, a politička klima ne sasvim različita
od današnje. Zapravo, kao što je rekla teoretičarka politike Wendy
Brown, melanholija levice je bila Benjaminov naziv za „konzervativna,
nazadna opredeljenja“ koja postaju „nalik stvarima, zaleđena u srcu
navodnog levičara“. Za Wendy Brown je to najveća osuda. Posle tako
dugačkog niza razočarenja i poraza – reganizam i tačerizam,
neoliberalizam i trampizam – ona strahuje da bi levica opet mogla
zapasti u malodušnost i postati „privržena više svojoj nemogućnosti, a
manje svojoj potencijalnoj plodotvornosti“. Levica koja ostaje
zarobljena u „melanholičnoj privrženosti izvesnoj vrsti sopstvene mrtve
prošlosti“ ne može da analizira prošlost i da je upregne u sadašnje
delovanje. Rezultat je, kaže Wendy Brown, paradoksalan stav levog
tradicionalizma: napuštanje projekta društvenog preobražaja i
odustajanje od zamišljanja novih oblika političkog delovanja koji bi
gledali ne unatrag već unapred u „vizionarskom duhu“. U politici
nastupaju ključni trenuci koji zahtevaju ne ironiju, već delovanje.
To je podsticajan argument. Onaj koji ima prednost naknadne pameti
lako će pasti u iskušenje da hvali Benjaminovu dalekosežnu osudu
malodušnosti buržujske inteligencije. Ali Traverso od nas traži da
zastanemo i osmotrimo granice te perspektive. Da nije Benjamin bio za
nijansu suviše komotan u svom gnevnom ispadu? Zar borbenost ne
ostavlja prostora za melanholiju? Da li je moguće da delovanje i
ironija, ubeđenost i sumnja na neki način koegzistiraju u jednoj duši?
Među zanimljivijim stavovima Traversove knjige je onaj da Wendy Brown
– i Benjamin – možda greše. Navodni „konzervativizam“ melanholije na
levici, kaže Traverso, mogli bismo razumeti i kao „oblik otpora“, jer
nas obeshrabruje da lakomisleno ponovo uspostavimo neupitnu vezu s
političkom stvarnošću. S tog stanovišta, melanholija nam može pomoći da
se prisetimo utopijskih ideala koje je svet odbacio. Čak može da nas
odvrati od „identifikacije s neprijateljem“. Traverso nas nagovara da
„depatologizujemo“ melanholiju, da je vidimo ne kao alternativu
žaljenju, već kao polazište. Ona je „nužna premisa“ koja „prethodi
žaljenju i omogućuje ga“, a ne vodi političkog subjekta u stanje trajne
malodušnosti.
Ali u Traversovoj knjizi te zanimljive sugestije nisu dovedene do
zaokruženog zaključka. Poglavlja su bogata kulturno-istorijskim
zapažanjima – posebno je zanimljiva meditacija o politici „boemije“, sna
o umetničkoj slobodi koji je u 19. veku vladao uobraziljom pesnika,
slikara i muzičara od Baudelairea do Puccinia. Kao što pokazuje
Traverso, boemija nije uvek bila ostrvo utopije na levici koje je ostalo
u lepom sećanju. Ona je mogla da posluži i političkoj reakciji kao
rasadnik ili dom književnih fašista kao što su Louis-Ferdinand Céline,
Robert Brasillach i Gottfried Benn. Koliko god takva poglavlja bila
zanimljivo štivo, nije uvek jasno kakve veze imaju s teorijskom odbranom
melanholije na levici.
Čitaoci koji očekuju nova tumačenja prepiske između Theodora Adorna i
Benjamina (tema šestog poglavlja) biće razočarani. Moderna kritika
Benjamina vidi kao borbenijeg mislioca, prijatelja Bertolta Brechta koji
je oberučke dočekao političke mogućnosti modernih umetničkih sredstava
kao što su fotografija i film. Ali Traverso kaže da ovu prepisku treba
čitati kao dijalog između „dva različita oblika melanholije na levici“.
Ovaj stav nema veliku težinu ako iza njega ne stoji brižljiva analiza.
Nalazimo i neprecizne kvalifikacije – koje su danas opšta mesta – Adorna
kao teoretičara čiji je marksizam bio „čisto estetski“, koji je
„odbacio svaku ideju političkog angažmana“ i „povukao se u neki oblik
rezigniranog romantizma“. Čini se da taj nesrećni kliše o Adornu
istrajava uprkos njegovim nastojanjima u posleratnoj Nemačkoj da
promoviše zajednički zadatak javnog samoispitivanja koji je on nazvao
„rad na prošlosti“.
Iako Traversova odbrana melanholije nikada ne dobija snagu argumenta,
ona sadrži zanimljiva zapažanja. Emocije možda imaju istoriju, ali
melanholija levice ne može se vezati za određeno vreme ili mesto.
***
U eseju iz 1917. „Žaljenje i melanholija“ Freud opisuje melanholiju
kao stanje „bolne utučenosti“ koje vodi gubitku interesovanja za
spoljašnji svet. Melanholik je izgubio ne samo predmet svoje ljubavi već
i sposobnost da voli. Prepušta se kajanju pa čak i mržnji prema samome
sebi. Dok je žaljenje nužna i „normalna“ faza, melanholija je patološki
fiksirana za izgubljeni objekt. „U žaljenju“, kaže Freud „svet je postao
bedan i prazan“; u melanholiji je takvo postalo naše Ja.
U Freudovom eseju već nalazimo važnu suprotnost između bolesti i
zdravlja; žaljenju se pripisuju sve dobre osobine normalnosti, a
melanholija poprima izobličene crte duševne bolesti. Uronjeni smo u
jezik psihoanalize koja teži da „izleči“ svakoga ko ispoljava pogrešnu
vrstu ponašanja ili pogrešnu vrstu želje: za Freuda su simptomi
psihopatologije poređani duž kontinuuma, od blagih do uznemirujućih – od
odbijanja da se govori ili uzima hrana do odbijanja seksa. Negde duž
tog spektra nalazimo jadnog subjekta koji je obuzet melanholijom i
odbija da se pokrene.
Ali sav taj govor podvrgava raznovrsnost ljudskih osećanja skupu
normi i pretpostavlja „zdravlje“ kao najveću nagradu. Osobi koja ostaje
prikovana za doživljenu traumu i nije u stanju da obavlja životne
aktivnosti zahtev da prevaziđe osećanje gubitka može doći kao novi
psihološki udarac. Od autoritativnog Freudovog zaključka da je žaljenje
zdravo a melanholija bolesna samo je nekoliko koraka do naše emocionalno
sterilisane kulture u kojoj je čak i trenutno prepuštanje tuzi povod za
psihofarmakološku intervenciju.
Ako istražimo kako su u prošlosti politički režimi koristili razliku
između normalnog i patološkog, suočićemo se s mučnom činjenicom da je ta
razlika gotovo uvek korišćena protiv slabih, nejakih i „nenormalnih“.
Na primer, u svojoj najnovijoj knjizi Hladnoratovski Freud: psihoanaliza u dobu katastrofa
(Cold war Freud: Psychoanalysis in an age od catastrophes), Dagmar
Herzog govori o tome kako su vlasti Zapadne Nemačke angažovale vojne
psihijatre da pregledaju preživele logoraše iz koncentracionih logora i
postave dijagnozu na osnovu dugačkog spiska simptoma koji je obuhvatao
„tešku nesanicu, noćne more, hroničnu melanholiju, strahove, fiksacije,
onesposobljavajuće psihosomatske bolove, slabu koncentraciju ili
obogaljujuću apatiju“. Ta dijagnostika je korišćena za izbegavanje
zakonske odgovornosti za žalbe žrtava: preživeli logoraši, rečeno je,
pate ili od patologija koje su nastale pre odlaska u logor ili od izazova koji su se pojavili posle
izlaska iz logora, a ne od traume koju su doživeli u logoru. Ne treba
preterivati sa ovom poukom: nismo svi žrtve fašističkog proganjanja.
Međutim, način na koji se standardi psihološke normalnosti mogu
koristiti kao odbrana od autentičnog bola može nam poslužiti kao opomena
kada imamo posla s nastojanjima da se svaka melanholija proglasi za
patološku slabost.
Moramo priznati da je i sam revolucionarni marksizam često podlegao
iskušenju da veliča snagu uma i telesno zdravlje. Kad je došao na vlast
nije se ponašao bolje od svojih neprijatelja; isturio je bradu, isprsio
se i počeo da organizuje parade kojima je demonstrirao sopstvenu snagu.
Izveštaji o staljinovskoj kolektivizaciji su dovoljni da levici oduzmu
veru u sopstvenu nevinost. Ali Staljinov lični doprinos autoritarnoj
vladavini i birokratskom kolektivizmu koji su zatim usledili nikada nije
bio model istinske emancipatorne politike. Danas se ne postavlja
pitanje da li levica treba konačno da prestane da oplakuje krah
komunizma, već može li ona uopšte da preživi ako se ne odrekne fetiša
svoje borbenosti.
***
U danima posle američkih izbora pobednike je sve vše nerviralo
odbijanje levice da prizna poraz. Ženski marš koji je organizovan 21.
januara, odmah posle predsedničke inauguracije, bio je najmasovniji
jednodnevni protest u američkoj istoriji: okupio je više od milion
demonstranata u parkovima i na ulicama širom SAD. Raspoloženje nije bilo
turobno već slavljeničko. Ružičaste kape s mačjim ušima okrenule su
Trumpovo lakrdijaštvo protiv njega samog u duhu karnevalskog
izrugivanja.
Ovih dana ljudi manje protestuju: razigranost je ustupila mesto
sumornom priznanju da je okupljanje štetno. Za novoizabranog predsednika
i njegove pristalice na desnici svaki protest je proizvod povređenog
narcizma gubitnika; oni svoj komentar sažimaju u tri ljutite reči:
„Morate da prebolite“. Ali jasno je da se to neće desiti. Mi ne živimo u
vremenu postkomunizma, već u početnoj fazi političke reakcije u Evropi i
Severnoj Americi, što izaziva pojavu melanholije kao vladajućeg afekta
na političkoj levici. Ta emocija neće brzo izbledeti – organizovanje
protesta neće otkloniti uporno osećanje poraza koje seže dublje od
svakih izbora. Neka se snage reakcije razmeću svojom snagom. Za levicu
je veoma važno da se čvrsto drži ironije i distance – bez obzira na
imperative političkog delovanja.
Zanimljiva tema Traversove knjige je da političko uverenje može biti
obojeno žaljenjem, a ambicija tugom zbog prošlih neuspeha. Promena
sveta, kaže on parafrazirajući Daniela Bensaïda, je „melanholična
opklada“. Ne znamo kako bi ta promena izgledala ili kako bi se
razlikovala od travestija 20. veka koje su imale veze s levicom tek po
imenu. Znamo samo to da će takva politika morati da ostane radikalno
otvorena prema budućnosti, da se uzdigne iznad izvesnosti programa ili
scenarija. Ona treba da bude verna ne snu o trijumfalnoj revoluciji, već
sećanju na one koji najviše pate kada trijumf postane najviši cilj
političkog delovanja.
Mnogim čitaocima će biti neobična Traversova vernost idealu komunizma
kada se zna da je partijska diktatura sovjetskog bloka samo
deklarativno imala veze s levicom. (Ne treba žaliti za režimom koji je
likvidirao milione ljudi – treba se radovati njegovom krahu.) Između
političke stvarnosti i političkog stremljenja uvek zjapi neki nesklad.
Svaki ideal, koliko god inspirativan bio, nosi sa sobom osećanje tuge
zbog toga što stvarnost toliko zaostaje, a melanholija je zapravo ime za
taj međuprostor.
U tom smislu Traverso je verovatno u pravu. Moguće je da se
melanholija, sumnja i razočarenje nikada ne mogu ukloniti iz našeg
političkog života, jer je razočarenje naličje delovanja: jedno povlači
drugo. Ali psihoanaliza može da ponudi još dublju pouku. Mada je Freud
pravio razliku između žaljenja i melanholije, znao je da sopstvo ne može
da dostigne apsolutnu sreću budući da „osiromašenje Ja“ nije bolest već
veran portret naše odveć ljudske ranjivosti. Melanholija, mogli bismo
reći, nije puka patologija ili raspoloženje; ona je ključni sastojak
ljudskog života. Politička levica često je teško razumevala da
solidarnost ne prebiva u nesalomivoj snazi, već u zajedničkom iskustvu
sopstvene ranjivosti. Naspram tako mnogo patnje i nepravde, odbijanje
melanholika da nastavi kao da se ništa nije dogodilo već u sebi sadrži
jedan vid otpora: priznanje da u svetu nije sve dobro i da se nešto mora
učiniti.
Autor je profesor istorije na Harvardu. Njegova poslednja knjiga je Adorno and existence / Adorno i egzistencija.
Peter E. Gordon, Boston Review, 18.07.2017.
Prevela Slavica Miletić