Retko ko može da se kurči kako radi za tri najbolja portala
u regionu. Za nova.rs snimam DLZ, za “Danas” pišem kolumne radnim danima, a za
BUKA magazin pišem kolumne jednom nedeljno.
Sva tri portala su mi, razume se, podjednako draga. DLZ je
verovatno najzajebanija politička satira u regionu, jer niko ne satire domaću
vladajuću elitu kao što to radimo Nenad Kulačin, naši gosti i ja. Pokupili smo
rekordni broj pretnji smrću za ovih 235 snimljenih epizoda, najpre kao TV
emisija, pa kao podkast i TV emisija, pa trenutno samo kao podkast.
Pisanje za “Danas” svakog radnog dana je verovatno san
svakog kolumniste, međutim, nema nas puno koji možemo da šurimo svakodnevno
onako kako to radim ja, da ne budem lažno skroman. Zbog pravila pisanja u
“Danasu” (što manje psovki, bez direktnih uvreda), kao i zbog mogućnosti da
svakog dana odgovaram svakom somu koji se upeca na moj tekst, pretnje su ređe
nego u DLZ, ali ona kolektivna, koja veli kako će nas streljati u stilu “Šarli
Ebdoa”, u kojoj je ispisano i moje ime i prezime, “Danas” je popela na čelo top
liste ugroženih novinara.
Ali, BUKA magazin, braćo i sestre. BUKA, koja je upravo
proslavila svoj 22. rođendan, bila je prva od 2012, koja mi je pružila šansu da
ponovo pišem. Sale Trifunović i ja smo, sećam se, kao da je juče bilo, upravo u
ovo doba, 2017, sedeli u “Platou” i razgovarali o romanu “E baš vam hvala”.
Onako, kao da to nike ništa, ponudio mi je da pišem za BUKU. Meni je to tada
značilo sve, povratak onome u čemu najviše uživam – borbi pisanim rečima
Pravila pisanja u BUCI bila su i ostala: “Piši šta hoćeš i
koliko hoćeš, nećemo te nikada cenzurisati.” Ko poznajte Trifunovića, taj zna
da je on samo naizgled sladak. Ko radi s njim, taj zna da je reč o strogom
uredniku, koji će ti se bez problema posrati po tekstu, ako misli da ne valja.
Toga je, na početku, bilo baš puno. Za svaki drugi tekst imao je šta da kaže.
Ne valja ovo, ajde probaj ovo onako, a ono onako, možda bi trebalo da pokušaš
tako ili možda, ipak, tako.
Ko zna mene, taj zna da oštrog urednika smatram blagom. Iz
tih inicijalnih polemika da li bi trebalo ovako ili onako, koje su bile
rezultat činjenice da u početku nisam imao pojma ni šta ni kako, već sam lutao
od teksta do teksta, tražeći svoj novi kolumnistički izraz, izrodila se
tekstualna pita pravljena od svega – klasičnih kolumni, dramskih tekstova, a i
proznih priča. Pisanje za BUKU uspelo je da izrodi i knjigu – proznu zbirku,
“Kovid 19 plus”, što je za pisca nešto najlepše što može da se izrodi iz
kolumnisanja.
Prvi put od 2000. pisao sam redovno kratku prozu, jer nisam
znao kako drugačije da izađem na kraj sa svim odvratnim paradoksima i endemskim
idiotizmima koje je pandemija kovida 19 izazvala u Srbiji. Ono što je od
početka, pa svih ovih pet godina, koje slavimo upravo ovim tekstom, nerviralo i
Saleta i mene je činjenica da ogroman deo čitalaca mojih kolumni živi u Srbiji.
Koliko god se trudio, nijedna bosanskohercegovačka ili makar regionalna tema
nije postala hit, ako ne računamo besni tvit ćerke Mileta Ronhila, kad sam
pisao o pokradenim izborima u Republici Srpskoj.
S druge strane, čitaoci u Srbiji su konačno mogli da čitaju
nešto što potpuno nesputano i divlje, nekontrolisanim rečnikom, komentariše
užase u toj tužnoj i jezivoj zemlji. S treće strane, tešim se kako su moji
tekstovi makar malo zaslužni što je ovaj herojski banjalučki portal postao u
Srbiji nešto poznatiji nego što je bio pre mene.
Ono najvažnije, pretnje smrću. Tekstove iz BUKE, koje bi
prenosili srpski portali, Vučićeva banda kažnjavala je surovim tabloidnim
kampanjama, koje su pratile bezbrojne uvrede, pretnje, pa i nekoliko naslovnih
stranica. To je najveća nagrada – izlivi režimskog besa na kolumnisti
banjalučkog portala. Da li su oni toliko jadni, ili sam ja toliko moćan –
odgovor je jasan – jadni su do jaja.
Nema svrhe da se prisećam šta nam se sve desilo za ovih pet
godina. Bolje je ne prisećati se, jer pet godina je ogroman period, a nije nam
se desilo skoro ništa dobro. BUKA je u međuvremenu postala moj literarni dom,
jer mi se tolerišu sva kašnjenja, promene termina u kojima objavljujemo
tekstove, BUKA jedina ima u šteku ispovest o tome kako je DLZ zamalo prestao da
postoji i još nekoliko ekskluzivnih ispovesti, koje mnogi tek treba da
pročitaju.
Nije lako pisati nedeljne kolumne na internetu, naročito ne
godinama. Internet je surov, stalno moraš da osluškuješ šta čitaocima treba,
onda probati da im to pružiš, neprekidno moraš da se menjaš, da iznenađuješ i
sebe i njih, jer je na internetu najlakše postati dosadan.
Kad sam počeo da pišem za “Danas”, kolumne u BUCI dobile su
novi život i novu snagu. Smeštene tu negde, oko vikenda, one su moje i vaše
sigurno mesto, gde i dalje mogu sve. Kada pet puta nedeljno pišeš tamo gde ne
možeš baš sve, “moći sve” postaje vredno zlata. Pustim ruku i udarim. I ne
razmišljam. Neka nam je srećnih prvih pet godina. Veliko hvala redakciji, a još
veće čitaocima.
Do pobede.