Judith Butler: O pandemiji

Razgovor vodila Katie Herchenroeder.

Kada je pandemija kovida-19 pogodila Sjedinjene Države, Džudit Batler
je bila kod kuće u Berkliju u Kaliforniji. Dve i po godine kasnije ona
razmatra koliko je zaraza promenila naš svakodnevni život. „Morala sam
da zaustavim spontanost sopstvenih intimnih gestova kako bih procenila
da li ugrožavam ili sam ugrožena“, kaže ona.

Pandemija je pokrenula Batler da ispita načine na koje se oslanjamo
na druge ljude, čak i kada smo ranjivi u odnosu na njih ili njima naše
prisustvo postaje rizik. „Međusobno smo povezani kroz dodir, pa čak i
kroz dah“, razmišljala je Batler, „i koliko god da su nam potrebni, da
bismo bili živi i da bismo se osećali živima, drugi takođe imaju moć da
ugroze nas, pa čak i naše živote.“

- TEKST NASTAVLJA ISPOD OGLASA -

Ta proširena svest o tome šta dugujemo jedni drugima nalazi se u središtu nove knjige
Džudit Batler „What World Is This?: A Pandemic Phenomenology / Koji je
ovo svet: Fenomenologija pandemije“ (Columbia University Press, novembar
2022). Razgovarale smo telefonom; o bliskosti, ranjivosti i tugovanju.
Razgovarale smo o tome kako feminističke kritike treba da podrže
promišljanje o karantinu, esencijalnim radnicima i protestima, a osim
pandemije, i o našoj dužnosti da zaštitimo životnu sredinu usred
klimatske krize. Naš razgovor je uređen radi dužine i jasnoće.

Skoro tri godine živimo u nekoj vrsti košmara, ali na različite načine. Zašto ste odlučili da napišete knjigu o pandemiji?

Mislim da je tema verovatno izabrala mene, u smislu da sam se, kao i
svi ostali, našla u nevolji izolacije i neizvesnosti i razmišljala o
tome koliko je i dragocena i opasna naša međusobna blizina. Morala sam
da naučim kako da ne grlim ljude ili da im ne priđem suviše blizu, čak
sam počela i da se plašim, kao i svi drugi. Mislim da me je to navelo da
razmislim o vrsti nevolje u kojoj se nalazimo kao društvena stvorenja
koja zavise jedna od drugih i napreduju u međusobnoj blizini – blizina
drugih nam je potrebna za opstanak i dobrobit – ali i koliko se
potencijalno međusobno ugrožavamo, u uslovima pandemije, kada drugi
prenose viruse. Kada se nevoljno nađemo pod uticajem drugih, postajemo
ranjivi.

Porozna smo stvorenja, unosimo u sebe nešto od drugih, emitujemo
nešto što oni unose u sebe; na neki način apsorbujemo jedni druge, pa u
vreme pandemije moramo biti oprezni. Mislim da moramo biti oprezni i kad
nije pandemija, u meri u kojoj imamo kapacitet da povredimo jedni druge
i u kojoj smo na različite načine međusobno ranjivi. Ali mi takođe i
uživamo u toj ranjivosti, zbog nje osećamo strast, emotivnu zavisnost i
razne druge stvari koje su nam važne.

Prolazak kroz ovu pandemiju podrazumevao je i ponovno učenje.
Zanima me kakvo je bilo vaše iskustvo sa pandemijom i kako je ono
uopšteno uticalo na vaše pisanje?

Imala sam sreće jer sam živela u Berkliju u Kaliforniji, gde je vreme
lepo. Mogla sam da izlazim napolje svaki dan, da šetam i uživam u svetu
oko sebe. Odjednom sam i svoju okolinu i drveće i nebo gledala na
drugačiji način. Takođe sam morala da zastanem, da usporim i da zahvalim
na svemu tome. Morala sam da postupam sa više pažnje i opreza. Dakle, u
nekom smislu, svi smo postali filozofi, razmišljali smo o tome šta i
zašto radimo to što radimo i kako to utiče na druge, a kako bi moglo da
utiče na nas. Ali čak i u izolaciji, mislim da smo postali svesni naše
međuzavisnosti na novi način, ili barem ja jesam.

U novoj knjizi se mnogo bavite našom međusobnom povezanošću.
Takođe se bavite specifično američkim shvatanjem slobode i ličnog
interesa, koji su često suprotstavljeni opštem dobru. Kako izlazite na
kraj sa tom tenzijom?

U SAD – ali i u delovima Evrope i u Australiji – mnogi su bili besni,
i na levici i na desnici, jer im vlade ili zdravstvene agencije
ograničavaju lične slobode. U Francuskoj je bilo zaključavanja i
policijskog nadzora, gde je svako ko se nije pridržavao karantina bio
kažnjavan novčano ili pritvaran; bilo je prilično zastrašujuće. Neki su
mislili da je pandemija samo izgovor vladama da stave naše živote pod
još veću kontrolu. Čula sam taj argument i sa desnice i sa levice. A na
obe strane je to libertarijanska struja, zar ne, koja zauzima veliki deo
političkog spektra i u Americi.

Ali pomislila sam: ne, ovo je zapravo trenutak da naučimo nešto o
etici brige. Mnoge feministkinje su to isticale. Šta znači biti deo
društva uzajamne pomoći ili brinuti o ljudima iz susedstva ili se
javljati ljudima koji su daleko, za koje znate da žive sami i da
nedeljama nisu ni sa kim razgovarali?

Meni je to pozivanje na ličnu slobodu – ja ne moram da nosim masku,
ja ne moram da se vakcinišem – ponekad zvučalo kao opravdanje za
najrazornije moguće ponašanje. Okej, pa šta ako se razbolim? To je moj
izbor. Pa da li je to zaista samo tvoj izbor? Ili tvoj izbor utiče na
sve oko tebe? Zar to nije izbor ne samo za sebe, već i za druge? Ako se
razboliš, šta znači prinuditi nekoga ko je imunološki neopremljen da se
bori protiv ovog virusa? Učestvuješ u izazivanju smrti.

Čini mi se da je pozivanje na individualne, lične slobode bilo u
službi destruktivnog ponašanja i da je vreme da preispitamo način na
koji je lična sloboda imala prednost nad uzajamnom brigom ili
razumevanjem nas kao međuzavisnih stvorenja.

U knjizi se fokusirate na važnost postavljanja teških pitanja u ovom novom, drugačijem svetu. Na koja pitanja se sada vraćate?

Čula sam već da postavljam mnogo pitanja i istina je da ponekad
razotkrijem sebi problem revidiranjem pitanja koja postavljam. Zato se
pitam, upravo sada, razmišljajući o klimatskim promenama, uništavanju
klime i onome što bismo mogli nazvati klimatskom tugom. Šta čini život
pogodnim za življenje, ne samo za ljude, već za sva bića, sve oblike
života, životne procese? Umemo li da živimo u svetu tako da ga ne
uništimo?

To je zaista teško pitanje jer većina ljudi u svom svakodnevnom
životu ne misli o sebi kao nekome ko uništava svet. To je tako preterana
i apsurdna tvrdnja. Ali zapravo, ako razmotrimo naše potrošačke prakse i
oblike industrijske proizvodnje na koje se oslanjamo i koje podržavamo,
ili načine na koje putujemo jer želimo da vidimo svet, ili način na
koji koristimo plastiku u Njujorku, što je šokantno za nas iz
Kalifornije, postaje jasno da moramo prekinuti te prakse i malo
samosvesnije razmisliti ne samo o tome kako doprinosimo mogućem
uništavanju klime i planete i održivog života, nego i o tome šta možemo
da učinimo da ga sačuvamo? Koje su alternative?

Jedna od stvari koje su mi bile najzanimljivije u knjizi
jeste „vrednost žaljenja“ – kako se mogućnost oplakivanja odnosi i na
živa bića, ne samo na mrtve i umiruće.

Mnogi od nas su bili svesni da u prehrambenoj ili zdravstvenoj
industriji, ili u uslugama dostave, ima radnika koji su morali da idu na
posao jer nisu imali luksuz da ne rade. Moraju da idu na posao da bi
živeli i prehranili sebe i one koji od njih zavise. Pa ipak, odlaskom na
posao, rizikovali su svoje živote, a ponekad i umirali. To je jedno od
najbolnijih stanja u svetu: rade jer nastoje da održe život, ali radeći
rizikuju smrt. Šta znači imati takvu psihološku orijentaciju prema
svetu?

Ljudi koji donose takav izbor osećaju da se društvo ne brine o njima,
da za njih nema rezervnog rešenja, nema mreže podrške, nema načina da
sebi priušte da ne rade. I oni shvataju
svoje živote kao nedovoljno vredne žaljenja. Drugim rečima, institucije
i ekonomije nisu strukturisane na takav način da u uslovima pandemije
svi dobiju platu za život, da svima bude plaćena kirija, da svi imaju
pristup zdravstvenoj zaštiti.

Dakle, to iskustvo zamenjivosti, da mogu da umrem i nikog ne bi bilo
briga, ili da ovo društvo ne omogućava način da se to ne desi – mislim
da to stvara osećaj života koji nije vredan žaljenja. Osećaj da sam
život čiji gubitak neće biti obeležen, neće biti priznat, neće biti
oplakivan, jer da nije tako, onda bi ljudi preuzeli inicijativu da
proizvedu politike, strukture, institucije koje čuvaju sve živote.

U ovom kapitalističkom svetu u kojem živimo, mi to jednostavno ne
radimo. Puštamo ljude da umru. Postoje ljudi koji znaju da mogu biti
ostavljeni da umru, mogu biti žrtvovani. A to znači da kroz život idu
osećajući se kao da su bar u perspektivi društva nedovoljno vredni
žaljenja.

Vidite li neki znak promene?

Tokom pandemije je bilo impresivnih društvenih pobuna i ljudi su marširali okupljeni u pokretu Black Lives Matter
ili na nekim izvanrednim feminističkim demonstracijama u Latinskoj
Americi i Evropi, koje su pažljivo osmišljene i izvedene na bezbedan, a
snažan način. Tela su nam ranjiva, ali evo nas na ulici i zahtevamo da
nam se dozvoli da živimo i da se naš život shvati kao važan. Neke od
demonstracija bile su zapravo veoma dirljive, jer se nije ni pokušavalo
prevazilaženje ranjivosti za potvrdu neke vrste političke snage.
Iskoristili su svoju ranjivost da iznesu stav o tome ko smo mi kao ljudi
i šta dugujemo jedni drugima, jer svi zaslužujemo da živimo i trebalo
bi da možemo da živimo u svetu koji podjednako vrednuje naše živote.

The New Republic, 21.12.2022.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 05.01.2023.

NAJNOVIJE

Ostalo iz kategorije

Najčitanije