Kao Amerikanac koji zahuktavanje debate u Britaniji prati s druge
strane Atlantika, osećam izvesnu zavist: u Britaniji postoji bar privid
vere da je racionalna i argumentovana rasprava moguća. Možda nekoliko
probranih lekcija iz ekonomske teorije i prakse zaista može uticati na
dalji tok događaja?
Pre nešto više od trećine stoleća, na obe strane Atlantika započet je
veliki ekonomski eksperiment. Pre toga, u posleratnim decenijama, rast
je bio snažan, a prosperitet su osećali svi. Dohoci u SAD su rasli u
svim segmentima distribucije, a rast je bio najbrži na dnu dohodovne
lestvice. Konvergencija je bila očigledna. U to doba u SAD su pokrenuti
veliki programi javnih investicija u infrastrukturu (izgradnja mreže
auto-puteva), obrazovanje, nauku i tehnologiju – lansiranje Sputnjika je
bilo veliki podsticaj. Obe partije su bile saglasne da su takvi
programi potrebni, kao i državna regulativa, na primer u oblasti zaštite
životne sredine. Vazduh se ponovo mogao disati, a u rekama se moglo
kupati. Finansijska regulativa usvojena posle Velike depresije osigurala
je decenije finansijske stabilnosti: bio je to nezapamćen period
kontinuiranog rasta od pola stoleća, bez finansijskih kriza.
Istoričari se još spore oko pravih motiva iza ekonomskog eksperimenta
Ronalda Reagana i Margaret Thatcher, ali nema spora o onome što je
sledilo: rast se usporio, a nejednakost je počela da raste. U SAD
dohodak je praktično stagnirao za sve slojeve u donjih 90 odsto.
Danas je srednji dohodak radnika sa punim radnim vremenom – to su oni
srećnici koji imaju posao sa punim radnim vremenom – niži nego pre 42
godine. Nejednakost u Britaniji je bila manja, a i njen sistem javnog
zdravstva (NHS) je sprečio neke od teških posledica koje su se osetile u
Americi, gde očekivani životni vek opada, naročito za srednje i niže
klase. Ali Britanija se 80-ih godina približila SAD i postala društvo
naglašene nejednakosti. I tako je do danas.
Ukratko, teorija da niži porezi i deregulacija – otklanjanjem
ograničenja za preduzetnike i podsticanjem lične inicijative – vode u
novu eru rasta je diskreditovana. Deregulacija je donela umnožavanje
novih metoda manipulisanja tržištima i javnim politikama za potrebe
stvaranja profita i nezapamćenu nestabilnost koja je Britaniju i Ameriku
već koštala trilione funti i dolara. Niži porezi nisu doneli skok
kapitalnih investicija ili rast ulaganja u istraživanje i razvoj.
Zapravo, takozvane ekonomske reforme su nam suzile ekonomski horizont, a
performanse su se pogoršale.
Kao što pokazuje upravo završena sezona partijskih konferencija,
Jeremy Corbyn i laburisti sa jedne i Theresa May i njeni konzervativci
sa druge strane nude dve različite vizije. Uprkos godinama stagnacije,
Theresa May je u svom govoru tvrdila – doduše, uz nekoliko ograda koje
se tiču regulacije – da je laissez-faire starog stila i dalje
najsigurniji put do višeg životnog standarda. Njen predlog je da se
propali eksperiment nastavi sa još više poleta. Laburisti, s druge
strane, traže nove vizije i naglasak na investicijama. Saglasni su da
treba učiti na primerima iz prošlosti, ali smatraju da ekonomija 21.
veka treba da se razlikuje od ekonomije iz prošlog.
Šta je najveći problem sa politikama i merama štednje? To što nikada
nisu donele rezultate. Herbert Hoover je pokušao da ih primeni i tako
berzansku krizu 1929. pretvorio u Veliku depresiju. Video sam neuspeh
tih politika i u istočnoj Aziji kada sam bio glavni ekonomista Svetske
banke: periodi opadanja pretvarali su se u duboke recesije, a recesije u
depresije. Mere štednje slabe agregatnu tražnju i obaraju rast;
smanjuju potražnju za radom, spuštaju nadnice i uvećavaju nejednakost;
takođe ugrožavaju javne službe od kojih zavise građani u Britaniji.
Rezovi javnih investicija u Britaniji ne slabe ovu zemlju samo danas,
već ugrožavaju i njenu budućnost.
Kompanije koje žele da opstanu znaju da moraju investirati. Isto važi
za države. Zemlja treba da ulaže u svoje ljude, infrastrukturu i
tehnologiju. Ako je potrebno da se zaduži da bi to učinila, njene
obaveze i dug će rasti, ali vrednost aktive će rasti još više, pa će
bilans biti pozitivan. Imamo dosta prostora za podizanje prihoda na
načine koji doprinose efikasnosti i opštem blagostanju. Zajedno sa
Nicholasom Sternom predsedavam u međunarodnoj komisiji koja je
jednoglasno podržala predlog za uvođenje visokih dažbina za emisije
ugljenika – 30 funti po toni ili više; takva taksa bi ubrzala prelazak
na zelenu ekonomiju budućnosti. Oporezivanje prihoda od zemlje,
uključujući kapitalnu dobit, takođe može osigurati visoke prihode – a
zemljište se ne može preseliti u drugu državu. Britanija bi, kao i SAD,
mogla imati dosta koristi od progresivnijeg oporezivanja.
Smanjivanje poreza na dobit – i dalje nadmetanje sa Irskom u trci ka
dnu – neće privući kompanije i podstaći investicije. Umesto toga,
Britanija treba da poveća poreze za one korporacije koje ne investiraju u
zemlji i ne otvaraju radna mesta, a smanji ih za one koje to čine. Tako
će se poslati jasna poruka multinacionalnim kompanijama kao što su
Starbucks i Apple koje se predstavljaju kao dobri poreski rezidenti:
plaćanje odgovarajućeg udela u porezu deo je njihove odgovornosti. Ako
im se ostave sadašnje poreske olakšice, to će zemlju lišiti potrebnih
prihoda i pružiti multinacionalnim kompanijama nepoštenu prednost u
odnosu na lokalne.
Ekonomija trojke Reagan/Thatcher/May zasniva se na diskreditovanoj
teoriji o prelivanju bogatstva – teoriji da nagrađivanje onih na vrhu
donosi brži rast, od čega na kraju svi imaju koristi. Ali to se još nigde nije
obistinilo. Zašto bi Britanija očekivala da se to dogodi u godinama
koje slede, u teškim godinama prilagođavanja situaciji posle brexita? Sa
ukidanjem pristupa istraživačkim fondovima EU, Britanija će morati više
da ulaže ukoliko želi da očuva visoki kvalitet svojih slavnih
univerziteta – mnogo više.
Snaga svakog društva je u ljudima, pa ima smisla razvijati ekonomiju
tako što ćemo poći od osnove ili od sredine naviše. Ekonomija znanja u
21. veku zasniva se na obrazovanju i inovacijama, kao i na prihvatanju
nužnosti doživotnog obrazovanja. Budući da se korporacije povlače sa
područja obrazovanja, države će morati da čine više, uz primenu novih
tehnologija. Univerzitetsko obrazovanje mora biti dostupno svima.
Uskraćivanje pristupa obrazovanju velikim delovima stanovništva zbog
pretnje dugovima za studentske kredite koji se mere desetinama hiljada
po studentu nije samo moralno neprihvatljivo, nego i ekonomski glupo.
Prospect Magazine, 09.10.2017.
Preveo Đorđe Tomić