Uveče kad ležim u krevetu i završavam molitvu rečima: “Hvala ti za sve dobro, drago i lepo”, ispunjena sam radošću.
Tada pomislim na “dobro” – na skrivanje, zdravlje i celo svoje biće; “drago” – na Petera, na ono što je još malo i osetljivo i čemu se još ne usuđujemo da damo ime, na ljubav, na budućnost, sreću; “lepo” – na svet, prirodu i neizmernu lepotu svih stvari, svega što je lepo.
Tada ne razmišljam o bedi, nego o onom lepom što nam je još ostalo. U tome leži veliki deo razlike između majke i mene. Kada je neko potišten, njen savet je: “Pomisli na sve nedaće u svetu i budi srećan što ih ne proživljavaš.” Moj savet je: “Izađi napolje, na polja, u prirodu i na sunce. Izađi napolje i pokušaj da ponovo pronađeš sreću; misli na sve ono lepo što se nalazi u tebi i oko tebe i budi srećan.”
Po mom mišljenju, majčina rečenica nije dobra, jer šta ćeš učiniti ako ipak doživiš nedaće? Tada si izgubljen. Ja, naprotiv, smatram da u svakoj patnji ima nešto lepo. Ako to potražiš, pronalazićeš sve više radosti i postaćeš smiren. A ko je srećan, usrećiće i druge; ko ima hrabrosti i vere, nikada neće potonuti u bedu!
……………
Anne Frank je bila Jevrejka i autorka najpoznatijeg Dnevnika, u kojem je neposredno i iskreno posvjedočila o drami svakodnevice i odrastanja u izolaciji, strahu i skrivanju.
Nakon njemačke okupacije Holandije jevrejska porodica Frank je od 1942. godine živjela u tajnom skloništu, dok ih 1944. godine nije otkrio Gestapo i otpremio u njemačke koncentraciione logore, gdje su svi iz porodice, osim oca, umrli.
Većinu ljudi nacisti su odvozili na istok u logore iz kojih se mnogi nisu vratili. Ana u svom dnevniku o tome piše: “Pretpostavljamo da je većina ubijena. Na engleskom radiju kažu da ih ubijaju plinom. Možda je to najbrži način da čovjek umre. “Osjećam se grozno”.
Nakon rata pronađen je u Amsterdamu Annin dnevnik o godinama provedenim u neprekidnu strahovanju i u potpunoj izolaciji.
Žena koja je pronašla Annin dnevnik dala ga je njenom ocu, koji je ispunio Anninu želju, tako što je objavio njen dnevnik. Dvije godine u izolaciji od vanjskog svijeta razvile su u toj djevojčici, koja je tek trebala početi živjeti, nevjerojatnu maštu, smisao za druge, osjećaj za pravednost, a iznad svega sazrio duh.
……………………
Draga Keti, Sunce sija, nebo je tamnoplavo, pirka divan vetrić i ja čeznem – toliko ćeznem – za svim i svačim. Za razgovorom, slobodom, prijateljima, da budem sama. I toliko čeznem… da plačem! Osećam se kao da ću prepuknuti i znam da bi bilo bolje ako bih se isplakala; ali ne mogu, uznemirena sam, idem iz sobe u sobu, dišem kroz pukotinu zatvorenog prozora, osećam srce kako mi lupa kao da mi govori: “Pa zar ne možeš zadovoljiti moje čežnje?”
Verujem da je to proleće kod mene, osećam da se proleće budi, osećam ga čitavim svojim telom i dušom. Naporno mi je da se ponašam prirodno. Osećam se zbunjenom, ne znam šta bih čitala, šta da pišem, samo znam da čeznem…! “
…………
“Najbolji lek za sve one koji se plaše, usamljeni su ili nesrećni, jeste da izadju napolje, negde gde mogu biti sasvim sami sa nebom, prirodom i Bogom. Jer jedino onda čovek oseća da je sve onako kako treba da bude i da Bog želi da vidi ljude srećne, usled jednostavne lepote prirode. Sve dok to postoji -a to će sigurno uvek tako biti – znam da će uvek biti utehe za svaku tugu, ma kakve bile okolnosti. I čvrsto verujem da priroda donosi utehu svim nedaćama.” napisala je u svom Dnevniku Anne Frank.