S Ivanom Čolovićem, poznatim
antropologom i autorom nedavno objavljene knjige ‘Smrt na Kosovu polju’,
razgovaramo o suvremenim političkim mitovima, ‘nebeskoj Srbiji’, Aleksandru Vučiću
i šansama modernizacije političkog života na Balkanu. Čolović će
sudjelovati na tribini koja će se održati u utorak, 13. lipnja u HND-u s početkom u 20 sati.
Jedan od vaših ključnih termina vezanih uz političku
kulturu je ‘teror identiteta’: kako se on manifestira danas, kada
svjedočimo porastu populizma ne samo na Balkanu nego i u čitavom
svijetu?
Koliko vidim, još smo na udaru tog terora, odnosno
nasilnog nametanja nacionalnog i verskog identiteta kao svetinje kojoj
se svi imaju bespogovorno klanjati. U ime te svetinje se i danas kod
nas, kao i u mnogim drugim zemljama, vlada ljudima, onime šta misle i u
šta veruju, a bogami i onime šta imaju. I populizam je, barem kod nas,
strategija kojom se narod ubeđuje da vitalno zavisi od identiteta, da
ima da bude srećan da ga vlast ne hrani hlebom nego identitetom. Drugim
rečima, naš današnji, postkomunistički populizam zapravo je masovni
nacionalizam, nacionalizam za narod.
Ne treba zaboraviti da je nacionalizam ideologija elite i da je on u
izvornom obliku daleko od naroda. Sada i narod svaki dan sluša njemu
prilagođenu bajku o identitetu, saznaje da je on njen tvorac i da je ta
bajka narodna književnost. Uostalom, to važi i za druge ideologije, pa i
za komunizam. Ali mi sada nemamo komunistički populizam, nego samo
nešto malo elitnog komunizma, onog koji ispovedaju npr. male grupe
studenata.
S druge strane rasprostranjeno je mišljenje kako
živimo u postideološkom vremenu, u kojem se brišu granice između
kultura, naroda i država. Kako u tome odvojiti istinske vrijednosti od
jeftinih proizvoda masovne i globalne kulture?
Ne znam da li je postideološko vreme igde nastupilo,
ne mogu da zamislim politiku bez ideološke podloge. Moguće je da se ta
podloga menja, da danas nije vidljiva i eksplicitna, ali u svakom
slučaju mi u ovom delu sveta još nismo u tom postideološkom vremenu. Kad
govorimo o globalnoj kulturi, nisam pristalica teorije da ona ne neguje
istinske vrednosti. Štaviše, imam utisak da u globalnom ili
transnacionalnom kulturnom prostoru nastaju dela vrhunskog kvaliteta.
Lažne nevladine organizacije
Koliko je danas – uz dominaciju drugačijih,
jeftinijih i bržih oblika komunikacije i masovne zabave – moguć
‘pravovaljan’ pristup znanju, kulturi i umjetnosti?
Vrednosti klasične i moderne kulture ne moraju da budu
ugrožene razvojem tehnologija, naprotiv, mogu da dobiju novu potvrdu,
novu publiku i novo mesto u svetu. Nedavno sam čitao Murakamijev roman ‘Kafka na obali mora’ u kome se pominju neka Betovenova i Hajdnova
dela. Kad sam na Jutjubu potražio ta dela, našao sam komentare onih
koji su to isto uradili, među njima i mnoge koje je takođe potaknuo
Murakami. Dakle želju da slušate neko klasično muzičko delo može da vam
pobudi jedan globalno popularan japanski pisac, a najbrže i najlakše
ćete da je zadovoljite putem interneta.
Danas je participacija građana na mnogim nivoima
dovedena u pitanje: socijalnu ili političku mobilizaciju vode direktori
kompanija, poslodavci i političari koji samo menadžeriraju odnose između
javnih poslova i kapitala. Kako se snaći u nečemu što Boris Buden
naziva civilizacijskom apatijom?
Da, rasprostranjeno je mišljenje da politika nije za
fine ljude, da pojedinac, pogotovo pošten čovek, ne može tu ništa da
promeni. Ipak, ne bih potcenjivao ono šta se radi u civilnom društvu.
To, sudeći prema primerima u Srbiji i Hrvatskoj, ne potcenjuju ni
partije na vlasti. To se vidi i po tome šta vlasti te dve zemlje potiču
stvaranje lažnih nevladinih organizacija, u nameri da pokažu kako je
civilni sektor podeljen. I, pre svega, da bi zadatak ometanja akcija
civilnog sektora i raznih manifestacija građanskog otpora mogle da
povere takvim lažnim nevladinim organizacijama, a ne policiji i vojsci.
Inače, civilizacijska apatija nije neka nova pojava. Podsetili ste me naŽidovu sotiju ‘Močvare’, u kojoj je
glavna tema ta vrsta apatije, na šta ukazuje i njezin naslov, a koja je
objavljena krajem 19. veka kao ironična slika apatičnog i apolitičnog
francuskog društva tog vremena.
Čini se posvuda da su šanse humanističke, građanske i
tolerantne ljevice manje nego ikada. Možete li zamisliti obnovu takvih
vrijednosti u dogledno vrijeme, kroz npr. dvadeset godina?
Slažem se, ni ja se ne bih kladio da ćemo uskoro imati
takvu obnovu. Ali mogu da zamislim da će se tako nešto ipak dogoditi za
dve decenije i želim da se to dogodi, mada ću ja tada verovatno biti
sprečen da to proslavim sa vama mlađima.
Kako objašnjavate snažnu podršku što je na izborima u
Srbiji dobiva Aleksandar Vučić i njegova partija? I gdje je ta zemlja
na današnjoj skali društvene i političke stvarnosti?
Zahvaljujući svakodnevnom pojavljivanju u medijima,
Vučić je uspeo da uveri veliki broj ljudi da je on najjači u Srbiji jer
je pokazao da je sva vlast u njegovim rukama. Nema na vidiku nikoga ko
bi mogao da bude tako jak: njegovi glavni konkurenti se i ne trude
predstaviti sebe kao osobe sposobne da uzmu svu vlast, oni koji će
državom upravljati kao strogi razredni starešina. Nude podelu vlasti,
demokratiju, departizaciju i slične stvari, a publika to tumači kao znak
slabosti. Ne bih hteo da osuđujem glasače u Srbiji, zato šta ovde još
nismo osetili blagodeti stvarne demokratije, nepoverljivi smo prema njoj
i uzdamo se u jake ljude, kao što su bili Pašić, Tito, Milošević…
Kako kulturološki objašnjavate potonuće
demokratsko-lijeve opcije u Srbiji, koja je bila na vlasti i vrlo
prisutna u stvarnosti od 5. oktobra 2000. do izbora 2012., odnosno
dolaska SNS-a na čelo države?
Vreme od 5. oktobra do dolaska SNS-a
na vlast podelio bih na dva perioda. Prvi je onaj u kome je započeo
program izgradnje demokratske, građanske Srbije i koji je završio
ubistvom Zorana Đinđića,
a drugi onaj u kome su njegovi naslednici počeli da se približavaju
Miloševićevim naslednicima, uveravajući nas da je i njima mesto na
političkoj sceni demokratske Srbije. Ali nisu bili zadovoljni bilo kojim
mestom, nego su se vratili na ono koje su i pre imali – glavno. Kao šta
je poznato, nisu se ustručavali da od Đinđićevih naslednika preuzmu
takozvanu evropsku agendu, shvatili su da ih ona ne sprečava da nastave
Miloševićevu politiku prema Kosovu i da se još više približe Rusiji,
zemlji koja je dala utočište nekima od najvažniji ljudi njegovog režima,
uključujući mu i ženu, tvorca zloglasnog JUL-a.
Gazimestan se preselio u Bosnu
Vaša najnovija knjiga ‘Smrt na Kosovu polju’ bavi
se, kako navodite u predgovoru, ideološkim i političkim funkcijama
sjećanja na Kosovsku bitku: kakva je ideološka i politička
interpretacija te bitke u današnjoj Srbiji?
Tu je došlo do nekih promena u odnosu na vreme kad je
Milošević, kao i srpski političari u Bosni, Hrvatskoj i Crnoj Gori,
upotrebljavao sećanje na Kosovsku bitku ili, tačnije, na tom sećanju
izgrađen politički mit, u svrhe svoje političke i ratne propagande.
Posle izgubljenog rata na Kosovu 1999. godine došlo je do pada vrednosti
kosovskog mita na političkom tržištu. Neki političari su pokušali da to
stanje poprave i da taj mit održe u političkom životu. Jedan od poteza
da se to postigne bila je odluka političkog vrha Srbije i Republike
Srpske da se najveća proslava Vidovdana održi 28. juna 2014. u
Višegradu, odnosno u spomeničkom kompleksu koji je napravio Emir Kusturica i nazvao ga Andrićgradom. Tako se, kako sam u knjizi napisao, Gazimestan preselio u Bosnu.
Često se spominje i termin ‘nebeske Srbije’, jednog od simbola kosovskog mita?
Najveću promenu poslednjih godina predstavlja to šta
se neki političari, i to najvažniji, deklarativno odriču kosovskog mita i
‘nebeske Srbije’. Tako je Ivica Dačić
2013. govorio da je njegova vlada dobila mandat da radi za zemaljsku, a
ne za nebesku Srbiju. Pre neki dan to je ponovio i Vučić. Rekao je da
želi da se oslobodi mitskog pristupa Kosovu i o njemu pokrene dijalog
bez predrasuda. Međutim, da ga ne treba ozbiljno shvatiti govori i to
šta je odmah dodao da taj demitologizovani dijalog mora da ostane u
okviru Ustava, a u Ustavu stoji famozna preambula da je Kosovo neotuđivi
deo Srbije, za šta osnove postoje samo u mitu. Takođe, u tekstu
zakletve koju je položio kao novi predsednik Srbije stoji da mu je prva
obaveza da čuva Kosovo u sastavu Srbije. Kako je to moguće bez mitskog
pristupa, ostaje da se vidi.
Često u svojim knjigama podvrgavate kritičkoj
analizi nacionalizam, uskogrudnost i primitivnu svijest. Postoji li i
nešto što bi se moglo nazvati pozitivnim mitom?
O tome se odavno vode razgovori među proučavaocima
političkih mitova. Jedni, koje običnom zovemo funkcionalistima, misle da
su mitovi neodvojivi od politike, da nema politike bez mitova i da oni
mogu da budu u službi i demokratske i liberalne politike. Drugi, čija je
pozicija meni bliža, misle da oslanjanje na mitove isključuje kritičku
svest i slobodu izbora, da prihvatanje mitova nije stvar slobodne volje,
nego nametanja pod pretnjom sankcija.
Što bi bila alternativa inzistiranju na nacionalnom
identitetu, koji je i danas u Srbiji motivacijski faktor osjećanja i
djelovanja širokih slojeva stanovništva? Drugim riječima, na koji je
način moguće obnoviti pozitivan ljudski kapital i društvo u cjelini?
Bliska mi je ideja da je alternativa društvu
zamišljenom kao identitetska zajednica, odnosno neka vrsta etničkoga
kolektiva, organskog ili duhovnog, politička zajednica koju u životu
održava međusobna solidarnost njenih građana i poštovanje zakona, ono
šta su idejni tvorci takvih kolektiva zvali društvenim ugovorom. Za
Srbiju koja će ići putem te alternative zalagali su se mnogi
intelektualci i političari u prošlosti, ali ona je do danas ostala samo
alternativa, neiskorišćeni kapital i neiskorišćena šansa.
Vaša Biblioteka XX
vek vrijedno istrajava, unatoč mnogim i prošlim i aktualnim iskušenjima i
nedaćama. Kad se podvuče crta ispod 46-godišnjeg postojanja, što
smatrate najznačajnijim postignućima njezina djelovanja?
Za mene je najvažnije što je i posle nestanka
Jugoslavije zadržala svoj transnacionalni karakter, odnosno zadržala
autore i čitaoce na prostoru cele naše regije. Ona je i danas neka vrsta
zajedničke postjugoslovenske radionice za proizvodnju znanja u
društvenim i humanističkim naukama. To potvrđuje i naš katalog i pozivi
iz kulturnih centara izvan Srbije da predstavimo pojedina izdanja ili
celu biblioteku. Nedavno smo imali promociju u Brčkom, održanu na poziv
Brčanskoga demokratskog foruma, kao i u Zagrebu, u sklopu četvrtog
izdanja Kliofesta.