Prikaz knjiga: 1. Mary V. Dearborn, „Ernest Hemingway: A Biography / Ernest Hemingway: biografija“, Knopf; 2. James M. Hutchisson, „Ernest Hemingway: A New Life / Ernest Hemingway: novi život“, Pennsylvania State University Press; 3. Nicholas Reynolds, „Writer,
Sailor, Soldier, Spy: Ernest Hemingway’s Secret Adventures, 1935-1961 /
Pisac, mornar, vojnik, špijun: tajne avanture Ernesta Hemingwaya
1935-1961“, William Morrow; 4.
„The Short Stories of Ernest Hemingway: The Hemingway Library Edition /
Pripovetke Ernesta Hemingwaya: Hemingwayeva sabrana dela“, Scribner
Da je Nacionalno udruženje za vatreno oružje SAD ikada razmišljalo o
tome da u svoje redove primi nekog dobitnika Nobelove nagrade za
književnost – to bi bio Ernest Hemingway. Magazin Sportsko streljaštvo
je 2010. objavio ilustrovanu knjigu Hemingwayevo oružje. Pred
nama je neverovatno detaljan, raskošno ilustrovan i sablasno
fetišistički katalog vatrenog oružja koje je posedovao veliki pisac:
automat Browning 5s, pištolji Colt Woodman, sačmarice Winchester 21,
lovačke dvocevke za na bok (bokerice) Merkel, Beretta S3, lovački
karabini Mannlicher-Schoenauer, puška za lov na krupnu divljač, 577
Nitro Ekspress (fantazirao je da njom ubije senatora Joea McCarthyja),
visokokalibarski mauzer, automat Thomson kojim je, po sopstvenim rečima,
ubijao ajkule.
Na jednoj fotografiji u ovoj knjizi Hemingway je sa Garyjem Cooperom i
zamahuje lovačkom dvocevkom Browning; na drugoj nekoj zadivljenoj
holivudskoj lepotici pokazuje svoju sačmaru pumpericu Model 12:
„Hemingway je mnogo voleo da uči žene da pucaju – koji muškarac ne bi
rado trenirao Jane Russell?“ Tu je i puška Griffin and Howe 30-06
Springfield – „koja je već okusila krv losa, jelena i medveda“ –
prislonjena uz ubijenog nosoroga. Autori knjige jedino ne znaju kojim
oružjem je Hemingway izvršio samoubistvo 1961.
Hemingwayeva osobena varijanta američkog romantizma zapravo se svodi
na duboku povezanost sa prirodom koja se izražava žestokim napadima na
nju. U priči „Očevi i sinovi“, jednoj od onih koje su izdržale test
vremena, njegov alter ego Nick Adams vozi se kroz pejzaž „zamišljajući
kako lovi sve što vidi“. Ta pohlepa je Hemingwaya učinila slavnim –
postao je zlatni standard američke muškosti. Kao što je pokazao David
Earle u knjizi All Man! / Muškarac od glave do pete, 50-ih
godina prošlog veka u muškim magazinima su se mogli naći naslovi poput
„Hemingway: američka muškarčina broj jedan“ i „Hemingwayeve maljave
grudi“.
Ali ta persona alfa mužjaka i njegova nezasita želja za posedovanjem
žena i pobeđivanjem prirode Hemingwaya danas čini odbojnim. Teško je
saosećati s čovekom koji je svojoj trećoj ženi, sjajnoj novinarki Marthi
Gellhorn koja je tada izveštavala iz Drugog svetskog rata, poslao
telegram: „Jesi li ti ratni izveštač ili žena u mom krevetu?“ Još je
teže ne zgroziti se nad njegovim ubijanjem lavova, leoparda, geparda i
nosoroga u Africi ili nad hladnokrvnim saopštenjem Mary Dearborn o
sudbini 18 delfina koje su Hemingway i njegovi drugari uhvatili kod Ki
Vesta: „Oni će poslužiti kao đubrivo za Paulinine leje s cvećem“.
(Pauline je bila njegova druga žena.)
Kada se tome dodaju svedočenja da je Hemingway u kasnijim decenijama
bio, po rečima svoje četvrte žene Mary, „naprasit, bezdušan, bezobziran i
krajnje detinjast“, njegova životna priča postaje još odbojnija. Ipak,
izgleda da je glad za njegovim biografijama nezasita. Činilo se da je
Michael Reynolds u svojoj petotomnoj biografiji objavljenoj 1986. i
1999. rekao sve što je vredno pažnje, ali knjige i dalje pristižu. One
se bave jednom rečenicom koju je Martha Gellhorn napisala u pismu majci u
vreme kada se spremala da se razvede od Hemingwaya: „Čovek mora biti
veliki genije da bismo mu oprostili to što je odvratno ljudsko biće.“
Neprestano kopanje po Hemingwayevom životu povlači opasnost od
zagađenja: odvratni mulj ličnosti mogao bi ukaljati veličinu njegovih
romana Sunce se ponovo rađa, Zbogom oružje i niza
sjajnih pripovedaka. S druge strane, kroz lažnu sliku američkog mužjaka
broj jedan možemo nazreti izvornu tragediju muškosti i u Hemingwayevom
životu i u njegovim najboljim delima.
***
Na prvim stranama nove Hemingwayeve biografije James Hutchinson
navodi anegdotu koja svojim smradom izmišljotine nadmašuje smrad mrtve
sabljarke iz Starca i mora. Tom anegdotom se ističe fizički i
psihološki kontrast između supermuževnog Hemingwaya i slabašnog Jamesa
Joyca u Parizu sredinom 20-ih godina prošlog veka:
„Iako je Hemingway često zbijao šale na račun Irčeve telesne
slabosti, bila je to prilika za šale i zabavu tokom čestih zajedničkih
pijanki. Kad bi se Joyce napio i izazivao nekog nepoznatog čoveka u
kafani da muški reše stvar, prosto bi upro prstom u svog druga i rekao,
„Pozabavi se njime, Hemingwaye! Pozabavi se njime!““
Da li je Joyce zaista izazivao tuče po kafanama? Ako jeste, njegovim biografima je to promaklo. U svojoj merodavnoj knjizi Hemingway: pariske godine
Michael Reynolds ne pominje tu sočnu anegdotu. Poreklo priče, čini mi
se, treba tražiti u Hemingwayevom hvalisanju 3 decenije kasnije, u
intervjuu za Time 1954, nakon što je dobio Nobelovu nagradu. U
tom kontekstu jasno se vidi da je priča lažna. Anegdota o slabašnom Ircu
koji se krije iza muževnog Amerikanca deo je duže priče u kojoj Joyce
navodno kaže Hemingwayu „kako se plaši da je njegova sopstvena proza
suviše palanačka i da bi možda trebalo da malo putuje i vidi sveta“.
Nora, buduća Joyceova žena, to sluša i slaže se: „Njegova žena je bila
prisutna i rekla je da je njegovo delo zaista suviše palanačko: „Džimu
bi dobro došlo malo tog lova na lavove“.“
Da je cela ta priča neosnovana jasno se vidi iz toga što Hemingway
nije išao u lov na lavove pre 1933, celu deceniju posle tog tobožnjeg
razgovora. Nora i James Joyce su navodno zaključili da bi Joyce bio
mnogo bolji pisac kada bi više ličio na Hemingwaya iz njegovih
poslednjih decenija, muškarčinu i lovca koji putuje svetom, a ne na
mršavka koji se oslanja na svog krupnijeg drugara kada treba muški
rešavati stvari.
U izvesnom smislu ova epizoda nam kaže samo to da je Hemingway bio
kompulsivni lažov i da je Hutchisson naivno naseo na njegovo hvalisanje.
Ideja o Joyceu na safariju mogla bi se razviti u društvenu igru: Proust
u svemiru, Kafka u disko klubu itd. Ali ta rđava izmišljotina prikriva
činjenicu da je Hemingway zaista bio prisno vezan za Joycea. U svoja dva
najranija – i najbolja – romana Sunce se ponovo rađa i Zbogom oružje on razvija ono što je Joyce radio u Uliksu. Kao što je Hemingway priznao u čuvenom intervjuu za Paris Review 1958: „Uticaj njegovog [Joyceovog] dela sve je promenio i omogućio nam da odbacimo ograničenja.“
Ta ograničenja delom su se odnosila na otvoren govor o seksu i telu, a
delom su bila stilske prirode. Hemingway je sjajno iskoristio slobodu
koju mu je Joyce omogućio. Ton njegovih izvrsnih priča o Nicku Adamsu
preuzet je iz Dablinaca. Teško je zamisliti njegovu prvu
potpuno uspelu pripovetku „Indijanski logor“ bez na primer „Arabije“, a
iz predgovora Seána Hemingwaya za novo izdanje Hemingwayovih kratkih
priča možemo saznati da je njegov deda nemilosrdno isekao 8 strana s
početka te priče da bi odmah uronio čitaoca u tok radnje, kao što to
radi Joyce. Dugi unutrašnji monolog Marie, žene Harryja Morgana kojim se
završava „Imati i nemati“ možda nije dostojan naslednik monologa Molly
Brown u Uliksu, ali Joyce je svakako omogućio Hemingwayu da to pokuša.
Međutim, čak i ti uticaji su manje važni od nečeg drugog što je Joyce
dao Hemingwayu, a to je specifična predstava o muškosti. Ta predstava
je suprotna personi koju će Hemingway kasnije iskovati – junaku koji
„muški rešava stvari“. U Leopoldu Bloomu Joyce nam je dao junaka koji
ništa ne rešava i uopšte nije muževan, miroljubivog malog čoveka koji
živi sa saznanjem da ga Molly vara sa Blazesom Boylanom. Hemingwayeva
velika tragedija je to što je prvo dublje uronio u tu vrstu nemuškosti, a
onda se pretvorio u parodiju upravo one muškosti koju je potkopavao.
Uprkos svim svojim tiradama o hrabrosti, on je možda najveća kukavica u
književnosti 20. veka.
***
Hemingwayeva uobrazilja je imala pristup dvema stvarima koje je on
krio iza svoje spoljašnje, javne slike – složenoj seksualnosti i dubokoj
traumi. Od 1986. godine, kada je objavljen njegov nezavršeni roman Rajski vrt,
na kome je povremeno radio od 1945. do 1961, bilo je očigledno da ga
privlači uzbuđenje prekoračivanja seksualnih granica. Ovaj mužjak je bar
delimično, bar u sopstvenoj uobrazilji, bio i ženka. Već je bilo jasno
da Hemingwaya privlače erotski potencijali androgenog. U romanu Zbogom oružje
Frederic i Catherine razgovaraju o tome da puste kosu iste dužine kako
bi bili „ista osoba“. U priči „Poslednja dobra zemlja“ sestra Nicka
Adamsa žrtvuje dugu kosu da bi bila kao on: „I ja sam dečak“, a Nick na
to kaže: „Mnogo mi se sviđa“. Ali u Rajskom vrtu to ide mnogo
dalje. Catherine seče kosu da bi bila kratka kao kod njenog muža Davida,
ali onda postaje dečak Peter, a David devojčica koja se takođe zove
Catherine. U Davida/Catherine prodire njegova žena/muž:
„Dok je ležao tu, nešto je osetio; njena ruka ga je držala i spuštala
se sve niže, a on joj je pomogao svojim rukama, i onda je ležao u mraku
ne misleći ni na šta, samo osećajući težinu i neobičnost u sebi, i ona
je rekla, „Sad ne možeš da kažeš ko je ko, je l’ tako?““
Opaska Zelde Fitzgerald da je Hemingway „sekapersa s maljavim
grudima“ je okrutna i netačna, ali ne više nego Hemingwayeva karikatura
samog sebe kao najmuževnijeg muškarca na planeti.
Uravnotežena, dobro potkrepljena biografija Mary Dearborn ubedljivo
prati unazad neka od tih interesovanja, sve do Hemingwayevog detinjstva,
kada se autoritativna majka Grace uporno odnosila prema Ernestu i
njegovoj starijoj sestri Macelline kao da su blizanci, pravila im iste
frizure i zahtevala da budu u istom razredu. Jaka antipatija koju je
Ernest razvio prema Mercellini možda je prvi izraz njegove tendencije da
na komplikovane želje reaguje odlaženjem u suprotnu krajnost.
Hemingwayeva seksualna složenost može se dovesti u vezu i s njegovim
iskustvom u Prvom svetskom ratu. Naravno, on je mrzeo pomisao da je bio
traumatizovan, delimično i zato što je mrzeo taj kliše. Ima umora i
izvesnog humora u kategoričnosti s kojom narator u romanu Sunce se ponovo rađa
Jake Barnes govori o svom prvom susretu s Brettom Ashleyem: „Verovatno
bismo nastavili razgovor o ratu i složili se da je to zapravo bila
nesreća za civilizaciju i da bi verovatno bilo bolje da je bila
izbegnuta“. Razumljivo je što Hemingway, čija porodica generacijama nosi
teret mentalne bolesti i samoubistva, nije želeo da bude sveden na
studiju slučaja. U intervjuu za Time iz 1954. upitao je
novinara: „Kako bi se vama svidelo da sve što ste u životu uradili
dolazi od neke traume? Ne želim da postanem Legs Diamond književnosti“.
(Diamond je bio gangster poznat po tome što je preživeo više ranjavanja
vatrenim oružjem.)
Godine 1959, kada se pojavila studija Philipa Younga o njemu,
Hemingway je primetio u pismu Harveyu Breitu: „P. Young: sve je to od
traume. Svakako je bilo mnogo trauma 1918, ali simptomi su nestali do
1928“. Međutim, ako je preterana muškost bila Hemingwayev pokušaj da
izbegne privlačnosti androginije, prenaglašene poze čoveka od akcije i
stalno vraćanje na mesta opasnosti i smrti sigurno su bili simptomi
dugotrajnih posledica njegovih ranih ratnih iskustava.
***
Hemingway je tek bio napunio 18 godina – u našem vremenu to bi
značilo da je tek izašao iz detinjstva – kada je u julu 1918. stigao u
Italiju. Prvog dana, pre nego što je stupio u jedinicu bolničara Crvenog
krsta, pozvan je na mesto velike eksplozije u fabrici municije 20-ak
kilometara od Milana. Njegov prvi ratni doživljaj bilo je sakupljanje
otrgnutih delova tela radnika u fabrici. Hutchisson navodi iz dnevnika
Hemingwayevog ratnog druga Milforda Bakera:
„Na bodljikavoj žici kojom je teren bio ograđen, udaljenoj od fabrike
300 metara, visili su komadi mesa, delovi glava, ruke, noge, leđa, kosa
i čitava poprsja. Zgrabili smo nosila i stali da sakupljamo delove
tela. Najpre smo videli telo žene, bez nogu, bez glave, s crevima koja
su visila. Hemmie i ja smo se skoro onesvestili, ali smo stisnuli zube i
stavili to na nosila.“
Začudo, u svojoj obimnoj biografiji Mary Dearborn tom događaju
posvećuje samo jedan pasus i komentariše ga tako banalno da od toga
zastaje dah: „Ernest se od tog posla verovatno prestravio“. Mnogo je
verovatnije da je mladić, koji nikada ranije nije video nasilnu smrt, a
pogotovo nije držao u rukama torzo iz koga vise creva i koji se „skoro
onesvestio“ od strašnog prizora, ostao trajno potresen.
Kada je iskoristio taj događaj u priči/eseju „Prirodna istorija
mrtvih“, Hemingway je to uradio u maniru preterane naučne objektivnosti.
Priča počinje ovako: „Uvek sam smatrao da je rat nepravedno izostavljen
kao polje izučavanja prirodnih nauka“. U odlomku koji se bavi tim
događajem on brzo prelazi sa „ja“ na „mi“, a mogućnost padanja u nesvest
se ne pominje. Ton je hladan, neutralan:
„Sećam se da smo prvo sakupljali cele mrtvace, a onda delove tela.
Mnoge od njih smo odvajali od teške ograde od bodljikave žice koja je
okruživala teren fabrike i sa nje odvojili mnogo rastrgnutih komada
tela.“
Vredno je pažnje (nesvesno?) ponavljanje glagola „odvojiti“. Ima
nečeg neubedljivog u toj prozi, nečeg paničnog u potrebi za tako snažnom
izolacijom od stvarnosti koja se opisuje. A to distanciranje postaje
zaista poremećeno kad Hemingway doda, s nadrealističkom bezbrižnošću, da
nam je „prijatna, mada prašnjava vožnja kroz predivnu prirodu
Lombardije… nadoknadila neprijatnost ovog zadatka“. Na tom mestu čitalac
prosto mora da frkne od negodovanja. Kada u ranom nacrtu za tu priču,
koji je Seán Hemingway uvrstio u novo izdanje, njegov deda kaže: „A kada
govorimo o onome što sam video… nikada nisam bio naročito impresioniran
takozvanim strahotama“ – prosto je teško u to poverovati.
Zanimljivo je i to da ova priča/esej najavljuje njegovo interesovanje za kosu kao znak polne inverzije:
„Što se tiče pôla mrtvaca, činjenica je da smo tako navikli na prizor
mrtvih muškaraca da je pogled na mrtvu ženu vrlo potresan. Prvi put sam
video suprotno stanje u vezi s polom leševa posle eksplozije fabrike
municije koja se nalazila blizu Milana… Moram otvoreno da priznam da sam
doživeo šok kad sam shvatio da su to uglavnom leševi žena, a ne
muškaraca. U to vreme žene još nisu nosile kratku kosu, kao što su
činile nekoliko godina kasnije u Evropi i Americi, i najmučnija stvar,
valjda baš zbog neobičnosti, bila je prisustvo, ili što je još gore,
povremeno odsustvo dugačke kose.“
Tu možemo da vidimo kako se Hemingwayeva tajna erotska interesovanja –
obrtanje roda, fetišiziranje kose – prepliću sa ekstremnim nasiljem i
grotesknim užasom. Ne treba ceo njegov život svesti na traumu da bi nam
bilo jasno koliko je taj doživljaj bio mučan jednom tinejdžeru. Onda
nije čudo što je Hemingway postao detinjasti lažov kada je u julu 1918.
za psihološkom usledila i telesna rana od šrapnela i mitraljeske vatre.
Tada je počeo da priča sumnjive priče o junaštvu i nikada nije prestao.
Kada hvalisanje nije bilo dovoljno, bacao se u nepromišljene avanture,
išao na safari, postao (ilegalni) borac u Drugom svetskom ratu i gomilao
povrede mozga koje su izvesno ubrzale razvoj njegovih manija.
Njegovo hvalisanje je ponekad pomućivalo stvarne činjenice, koje su
same po sebi bile dovoljno upečatljive: dok je Mary Dearborn odbacila
kao neosnovane Hemingwayeve ratne veze sa NKVD-om, pretečom KGB-a („NKVD
veza nikada nije postojala“), veoma zanimljivo istraživanje Nicholasa
Reynoldsa u knjizi Pisac, mornar, vojnik, špijun pokazuje da je
Hemingway zapravo radio i za Ruse i za Amerikance: za NKVD je posetio
zamenika vođe kineske komunističke partije na svom novinarskom putovanju
u Kinu 1940. godine, a dve godine kasnije je pisao fantazmagorične
izveštaje za FBI o nemačkim špijunima na Kubi. (U jednom od njih
preporučuje da se igrači džaj-alaja iskoriste za bacanje bombi na
podmornice.)
***
Hemingway je imao dovoljno uzbudljivih poduhvata i nije bilo potrebe
za smešnom pričom da je manje više sam preoteo Pariz od Nemaca koju je
objavio Man’s Magazine 1959. pod naslovom „Lični rat Ernesta
Hemingwaya protiv Adolfa Hitlera“: „Kad su saveznici ušli u Pariz, našli
su tablu s natpisom Posed Ernesta Hemingwaya“. Njegovo detinjasto
razmetanje sakriva prefinjenost njegove najbolje proze, u kojoj on
potkopava sve predstave o junačkoj muškosti. U tužnoj knjižici Tata: lična sećanja
Hemingwayev sin Gregory, koji je bio transseksualac, piše: „Zapravo sam
želeo da budem hemingwayski junak. Ali šta je to dođavola?…
Hemingwayski junak je bio sam Hemingway“. Tu se prevario. Hemingwayski
junak, bar u Hemingwayevim najvažnijim delima, daleko je od muškarčine
maljavih prsa koju je izigravao njegov otac.
U jednoj od njegovih najboljih priča „Kratki srećni život Francisa
Macombera“ glavni junak nije veliki beli lovac Wilson koji liči na samog
Hemingwaya. Pravi junak je kukavica i rogonja Macomber. U romanu Sunce se ponovo rađa
glavni junak Jake nema penis. A to nije ni simbol ni šala kao što bi
verovatno bilo u nekom romanu pre Hemingwaya, već ljudska realnost o
kojoj se govori blago i suptilno, i kojoj se udahnjuje jednostavno
dostojanstvo. Način na koji Hemingway uvodi tu činjenicu sjajan je
primer umetničkog takta. U trećem poglavlju, posle prvog susreta s
Jakeom, Brett kaže: „Šteta je što si bolestan. Dobro se slažemo. Šta
tebi u stvari fali?“ „Povređen sam u ratu“, rekao sam“. U sledećem
poglavlju Jake se svlači i posmatra se u ogledalu. Hemingweyev genij će
nam otkriti o kakvoj povredi je reč dok narator uporedo razmišlja o
nameštaju, pa je ono što vidi u ogledalu – sopstvena osakaćenost –
pomešano s banalnim mislima o sobi u kojoj se zatekao:
„Dok sam se svlačio, ogledao sam se u ogledalu velikog ormara pored
kreveta. Bila je to tipično francuski nameštena soba, veoma praktična.
Od tolikih mogućih rana. Valjda je to smešno. Obukao sam pidžamu i
legao.“
Ritam te proze dolazi od Leopolda Blooma, ali Hemingway ide dalje kad
muškarca koji je ostao bez muškosti pretvara u živo, nepostiđeno
prisustvo u književnosti. Jake se seća italijanskog oficira koji mu je
rekao da je u svojoj borbi žrtvovao više od života time što je izgubio
penis – ali knjiga nam kaže da je život ipak nešto više od toga.
U romanu Zbogom oružje to prihvatanje nemuškosti ide do
vrhunske izdaje muške časti, dezertiranja s fronta. Nije teško pokazati
da se u najboljem odlomku u celom Hemingwayevom delu govori o bežanju od
rata. Dugačak opis povlačenja italijanske vojske posle strahovitog
poraza u Kaporetu je blistava bravura i valja primetiti da je ona,
uprkos Hemingwayevom uzdizanju ličnog iskustva, nastala na osnovu tuđih
svedočenja. Ona je i oproštaj od hrabrosti i moći i one muškosti koja se
izražava stisnutom gornjom usnom. Karabinjeri koji ispituju vojnike u
povlačenju i po kratkom postupku streljaju sve osumnjičene za izdaju
uzor su hladnokrvnosti i hrabrosti, ali čine te osobine odvratnim. Reč
„distanca“ pojavljuje se sa svim svojim psihotičnim odjecima:
„Dosad su ubili svakog koga su ispitivali. Ispitivači su imali onu
divnu distanciranost i posvećenost strogoj pravdi kakvu imaju ljudi koji
se bave smrću a sami nisu ugroženi.“
Junak knjige doslovno beži od divne distanciranosti hladnokrvnog
ubice. On s njom raskida i fizički i psihološki: „Za mene je gotovo.
Želim im svu sreću… Ali to više nije moja stvar.“
U svojim velikim knjigama Hemingway je i sam pokušao da pobegne od
toga. Bezmalo je uspeo. Bar estetski gledano, muškost više nije bila
njegova stvar. Ili bar to nije bila sve dok se svet nije živo
zainteresovao ne za njegove zrele istine, već za njegove detinjaste
laži. On je pobegao od sopstvenog hrabrog dezerterstva. Postao je muška
karikatura – razmetanje, pijančenje, menjanje žena za noviji model,
muške avanture, harem muških drugara i prenaglašena muževnost postali su
Hemingway, a Hemingway se sveo na njih. Herojski je napustio tu priču,
ali je pre toga napravio parodiju od samog sebe.
Fintan O’Toole, The New York Review of Books, 22.06.2018.
Prevela Slavica Miletić