Mislim da razumem pobudu da Vučić i akademici i vladike i radikali i
naprednjaci i srpski demokrati i patriotski naučnici i svi drugi,
političari svih konfesija takoreći, a i mnogobrojni pregovarači i
njihovi savetnici, čiji je cilj bio da razgovori i pregovori o Kosovu
propadnu, a posebno oni koji su se okoristili – politički, finansijski,
karijerno, statusno – politikom na i prema Kosovu, i naravno Velikoj
Srbiji, u poslednjih tridesetak godina, da svi oni razgovaraju o Kosovu.
I o budućnosti. Ne bi bilo neosnovano ni da se konsultuju i sa
Rogozinom ili uostalom Putinom ili čak sa samim Duginom i ostalim ruskim
stručnjacima za srpsku, balkansku i uopšte geopolitiku. To mogu da budu
i ratne i lovačke priče u bilo kom žanru, herojskom ili tragičnom, mada
je verovatno komedija najprikladnija, jer je neminovni ishod razgovora
viđenje da je car go.
Što se svih drugih tiče, ne vidim zašto bi u tome učestvovali. Sve
dok kakva takva demokratija nije ukinuta i javnost nije sasvim
monopolisana, srpska javnost ima priliku da se ne samo emancipuje od
saučesništva, već i da odbije da bude u publici. Na početku, pre gotovo
trideset godina, na predloge da se razgovara sa političkim
predstavnicima Albanaca dobijen je odgovor, od nekih sada prospektivnih
sazivača i učesnika svenarodne konferencije, da su oni, Albanci, za
zatvor ili im valja objaviti rat. Uostalom kao i svima drugima u Velikoj
Srbiji. Sa ciljem humanog preseljenja. Pa je na Kosovu zavedeno
vanredno stanje da bi se na kraju i ratovalo. Imaju Vučić i svi oni koji
su u tome učestvovali o čemu da razgovaraju.
Za sve druge, relevantne su dve stvari. Jedna jeste presuda ili
mišljenje Međunarodnog suda pravde kojim je razjašnjen smisao Rezolucije
1244, kojom je Srbija izgubila kontrolu nad kosovskom teritorijom. To
je međunarodnopravni okvir kosovske nezavisnosti. Kojim su određena i
prava i obaveze Srbije kao suverene, što će reći odgovorne, države.
Druga jeste da se, polazeći od prvog, srpski interesi na Kosovu, koji
god da su, mogu ostvariti samo uz dogovor sa kosovskim vlastima ili na
osnovu relevantnog prava. To se naziva normalizacijom odnosa. Za Srbiju
bi bilo važno da je Kosovo pravna država, uostalom kao što je za Kosovo
važno da Srbija bude pravna država. A i jedna i druga bi trebalo da budu
suverene, dakle sposobne da preuzmu odgovornosti koje imaju u okviru
međunarodnog prava, a i za sporazume koje sklope.
Ostalo su politička pitanja, koja bi trebalo da su predmet
demokratskog procesa odlučivanja. Zato postoje stranke i javnost uopšte.
Problem je uglavnom u tome što su na vlasti, u svim njenim granama, oni
kojima su potrebni ekskulpatorni razgovori, mada ih malo ko poziva na
odgovornost, što je razgovor koji bi danas takođe imao smisla. Da se
razgovaralo pre nego što se poseglo za silom i da na vlast pre
tridesetak godina nisu došli oni koji nisu hteli da razgovaraju, već da
ratuju – sve bi bilo drukčije. Ili da se bar na vlasti nisu zadržali ili
da se na nju nisu vratili. Ali jesu. Sada je vreme za razgovore kako da
se smene na izborima.
Peščanik.net, 30.07.2017.