Naše doba poznaje različite oblike bede. Beda može biti materijalna i
duhovna. Beda obuhvata pojedine slojeve stanovništva, ili čitave narode i
kontinente. Materijalna beda ponegde i katkad postaje razlog otporu i
pobunama, rušenju postojećeg načina života, dok duhovna beda slabi svaki
otpor i život pretvara u baruštinu i kal.
U ovom našem delu sveta gde je kroz istoriju sila krojila
zemljopisne mape i sudbine naroda, sačuvano je strahopoštovanje prema
fizičkoj sili, a prezir i omalovažavanje za duhovne vrednosti. Tu
postoje razna lica bede: dopunjuju se, jedna iz drugog proizlaze. Tirani
i tiranija omeđivali su njegove granice. Na bezobzirnom ugnjetavanju
zasnivana su carstva. Bezobzirnost je pretvorena u stil života. Mali,
jedva vidljivi plamičci bili su dovoljni da raspire velike, nesagledive,
pustošne požare. Kap mržnje pretvarala se u okean mržnje. Lične
netrpeljivosti u netrpeljivosti među narodima, sukobi među braćom u
ratove najljućih, nepomirljivih i krvno zavađenih neprijatelja.
Beda je zapravo ovde trajno stanje. Beda stvara ropske karaktere
tako poželjne u svim oblicima despotija. Beda ne proizlazi samo iz
materijalne neimaštine, ona se najuspešnije proizvodi u ljudskim
glavama. Patnja stvara samilost, ali beda ne. Iz siromaštva može da
proiziđe solidarnost, ali iz bede jedino mržnja. Jad i nesreća mogu da
stvore ponosite i odvažne ljude, beda stvara niske i ponizne. Svi oblici
bede su ponižavajući.
Strahota bede prodire do suštine ljudskoga, kvari neiskvareno,
zamračuje nevinost, uništava ponositost. Beda je i bolest ljudskog uma:
hrabre pretvara u kukavice, časne u doušnike, mudre u sumanute.
Filozofija bede glasi: svi se izjednačujemo u ništavnosti i podlosti.
Upravo to: suštastvena beda gora je od svake oskudice, neimaštine,
ubožništva i besparice. Ona označava onaj stepen ljudske ništavnosti u
kojem sve vrednosti postaju obezvređene, a smisao izgubljen. To je
stanje moralne zakržljalosti, gluposti i tuposti. Bedastoća je najteži
oblik ljudskog duha. Drugo ime za bednika je ništarija, ljudska rđa, a
najgori oblik duhovne bede naziva se nitkovlukom. Materijalna, moralna i
duhovna beda rađaju obilato taj soj ništarija.
Oko nas vidimo plodove bede: naopaki redosled vrednosti, uništavanje
kulturne tradicije, depresiju, korumpiranost, brisanje razlika između
uzvišenog i niskog. Krijumčari, lopovi i zločinci zauzimaju važna mesta u
društvenoj hijerarhiji. „Ne misli svojom glavom, nego glavom onoga od
koga zavisiš! Može se i preko leševa, ako to donosi nekakvu korist!“ –
to su životne devize koje eleminišu i ponos i čast, i stid i sram.
Dug život u bedi, prihvatanje nemoći kao životnog usuda i poniznosti
kao životnog stava, stvorili su poseban mentalitet koji se prenosi sa
generacije na generaciju. Izuzeci se pretvaraju u pravilo, mane dobijaju
privid vrlina, izopačenosti se cene kao primeri za ugled, niskost i
grabež proglašavaju se za statusne simbole. Trulost i pokvarenost
diktiraju vladajući stil života. Na jednoj strani cveta neviđena raskoš,
na drugoj najdublje siromaštvo. Pamet se meri zlatom i markama.
Filozofija bede je nauka društva u dugotrajnoj duhovnoj agoniji.
Filozofiju bede finansiraju oni koji su sva materijalna dobra
prigrabili za sebe, objašnjavajući kako ugodan i prijatan život kvari
čoveka, omekšava i slabi njegovu otpornost. Iz svojih zlatnih dvoraca
poručuju narodu da je ovo još dobro u odnosu na ono što može biti. Beda
je po filozofima ovoga stanja peduslov za zdravlje. Iz nje se rađaju
vitalnost i otpornost. Sit stomak stvara lenjivce, a obilje proizvodi
mekušce. Od mnogo kulture se ludi, od čitanja postaje zamlata i
zanesenjak, dok previše moralnih skrupula kvari biznis. Sve to znaju iz
sopstvenog iskustva.
Tupost i moralna zakržljalost proglašavaju se u civilizaciji bede
dostignućima te civilizacije, a nasilje se predstavlja kao lekovito
oslobađanje viška snage. Zato su na ceni razbojnici, palikuće i obične
ubice. Filozofija bede proizvodi nitkove u velikim količinama, a
ništavnost oglašava svojom verom.
U svojoj kranjoj posledici filozofija bede pretvara se filozofiju
zla. Etičke norme se rasplinjavaju, a potom sasvim iščezavaju. Ljudskim
postupcima upravljaju nagoni samoodržanja ili prosta načela sile.
Postaje dozvoljeno sve što je pod zaštitom i okriljem moćnika. Život se
odvija u senci ideologije banalnosti, pod vladavinom svakodnevnog kiča, u
umetnosti, nauci, kulturi. Kič je postao zamena za etičke kategorije,
kroz kič se izražavaju bitne osobine političkog sistema i vladajuće
vrednosti društva u celini.
Na ovim našim balkanskim prostorima nikada se ne smanjuje nego samo
umnožava količina bede. Ovdašnji narodi, bez obzira na veru i poreklo,
umeju samo da trpe. Bede i ne pokušavaju da se oslobode jer je ona
nekako prirodno stanje. Utehu nalaze u bolu, a ne u radosti. Život
shvataju kao mukotrpan egzodus iz jedne nesreće u drugu. Skučeni deo
sveta u kojem žive za njih je slika čovečanstva. Prepuštaju da o njima i
njihovom životu misle drugi, moćniji, silniji, bezobzirniji, jer nikada
nisu u potpunosti raspolagali svojim životom. Veruju demagogiji
vlastodržaca više nego rođenim očima i sopstvenoj pameti. Sve loše što
se dogodi podrazumeva se, a kratki periodi mirnog života stižu kao čisti
dar sa neba. Po količini bede u sopstvenoj istoriji, narodi sa ovog
područja veoma su bliski.
Beda, ona celovita, potpuna i dugotrajna, ugrađena u sistem
mišljenja, ponašanja, u sistem vladavine i celokupnog života ne dolazi
bez najave. Isprva se obznanjuje u jedva primetnim nagoveštajima,
znacima i simbolima. Ali upornošću isprva slabašnog vodenog mlaza koji
je našao jedva primetan otvor na ustavi, ona taj otvor širi dok jednog
dana ne nahrupi kao poplava. A tada pod njom sve nestaje, ljudi, njihova
materijalna i duhovna dobra, nestaju sela, gradovi, potopljena je
čitava država.
Pod vodom, zna se, moguće je jedno vreme zadržati dah, ili disati na
slamku. Na kraju, ni to više ne pomaže. Filozofija bede, preobražena u
filozofiju zla, u diktat nad životom, guši svaki život. Njen konačni
ishod je pustoš: duhovna i fizička.
Izvor: Prometej.ba